5- ma’ruza: IX-XII asrlarda Movarounnahrda fan va madaniyat. So‘fiylik ta’limoti Reja

So'fiylik 

ta’limoti

 

So'fiylik  ta  ’limoti  VIII  asr  oxiri  -    IX  asr  boshlarida  paydo  bo‘lib,  butun  

musulmon  m  am  lakatlari,    shu  jum  ladan,    Movarounnahrda  ham    keng  

tarqalgan.    So'fiylik    butun    Sharq    m  a’naviy    hayotida    inson    kamoloti  

xususidagi 

g'oyalarning 

shakllanishida 

muhim 

o'rin 

tutdi. 

So'fiylik 

musulmon 

Sharqi 

xalqlarining 

ko'pasrlik 

ma’naviy 

hayoti 

ning  g'oyaviy  asosini  belgilab  bergan  ta  ’hmot  boiib  maydonga  chiqdi.  U  

ilohiy  poklik    va  insoniy    go'zallikni  idrok    etish    yo'li,    haq  va  haqiqatni  

himoya  qilish  vositasi  boiib  xizmat  qildi.  So'fiylik  kop  qirrah  oqim  boiib,  

«sof»,    «yagona»    so'fiylik    hech    qachon    bolmagan.    U    tu  rh      ko'rinishlar,  

oqimlar  tarzida  namoyon  bolgan.    Ammo  h  ar  biri  ham  inson  takomih  

muammosiga  turhcha  yondoshib,  uni  o'ziga  xos  yol,  qarash  asosida  talqin  

etgan.    So'fiylik    ta  ’limoti    g'oyalariga    e’tiqod    va    amal    qiluvchi    kishilar  

so'fiylar 

deb 

nomlanadi. 

So'fiylik  ta  ’limotida  komil  inson,  bu  -    dono,  oqil,  pok  niyatli  odamdir.  

So'fiylar    ilohiy    poklik,    nafosat,    e’tiqod    va    tafakkur    insoniyatni    balo-  

qazolardan  asraydi  deb  bilganlar.  Ular  mazkur  gbyalarga  muvofiq  hamda  

ularga  amal  qilgan  holda  haqiqat  uchun  intilganlar.  Aslida  esa,  komil  

insonning  shakllanishi,  bu  -    ulaming  ideali,  orzui  bolgan.  Shunday  bolsa-  

da,  ular  komil,  etuk  va  ma’rifatli  inson  idealini  yaratish  asosida  jaholat,  

---

nodonlik, 

hirs 

va 

ta 

’maga 

qarshi 

kurashganlar. 

Komillikning    mezoni    ikki    narsa:    birinchisi,    axloq,    ya’ni,    mo'min-  

musulmon,  solih  inson  bo'lish;  ikkinchisi  -    o'z-o'zini  tanishdan  iboratdir. 

VIII  

asr  oxiri  -    IX  asr  boshlarida  so'fiylik  ta’limoti  paydo  boldi.    So'fiylik  

ta  ’limoti  va  uning  mohiyati  xususida  ko'p  tadqiqot  ohb  borilgan  boiib,  

mazkur  m  anbalar  so'z  yuritilayotgan  ta  ’limotni  o'rganishda  boy  manba  

boiib  hisoblanadi.  Ayniqsa,  Alisher  Navoiyning  «Nasoyim  ul-muhabbat»  

asari 

so'fiylar 

silsilasi 

haqida 

qimmatli 

merosdir. 

Bu  oqim  VII  -    VIII  asrda  arab  m  am  lakatlarida  paydo  bo'lib,  so'ngra  

boshqa  musulmon  mamlakatlari,  xususan,  Movarounnahrda  ham    keng  

yoyildi.    Lekin  ohmlar  bu  oqimning  ba’zi  ko'rinishlari  islomgacha  ham    

mavjud 

bo'lganligini 

ta’kidlaydilar. 

So'fiylik  nazariyasiga  ko'ra,  dunyo,  mavjud  borliq  xudoning  mujas-  

samlanishi.  Xudo  barcha  ko'rinadigan  narsalarda,  narsalar  esa  xudoda  

mavjud.  Borliq  dunyoviy  ruh  shaklida  butun  olamga  tarqalgan  va  xudo  

singari  yagonadir.  Inson  esa  ana  shu  ruhning  bir  qismi,  shu  bois  ertami-  

kechmi 

u 

bilan 

qo'shiladi. 

Amaliy    qism    axloqiy    me’yor  va    xulq-atvor  qoidalarining    muayyan  

sistem  asidan  iborat  bo'lib,  bu  me’yor  va  qoidalar  xudbinlik  va  shaxsiy  

m 

anfaatlardan 

o'zini 

tiyishni 

talab 

etadi. 

62

 

 

So'fiylik  musulmon  Sharqi  xalqlarining  ko'pasrlik  ma’naviy  hayotining  

g'oyaviy  asosini  belgilab  bergan  ta’limot  sifatida  maydonga  chiqdi.  U  ilohiy  

poklik  va  insoniy  go'zallikni  idrok  etish  yo'li,  haq  va  haqiqatni  himoya  

etish  vositasi  bo'lib  xizmat  qildi.  So'fiylik  asosan  uch  oqimga  mansub: 

Birinchi    oqim  M  ansur  Xalloj,    Fariduddin  Attor,    Jaloliddin    Rumiy  

mansub    bo'lgan    oqim.    U  larning    ta  ’lim    berishcha,    xudo    h  ar    jihatdan  

komildir,    eng    oliy    go'zallik,    shodlik,    baxt    uning    vaslidadir,    foniy  

bo'lishidadir.  Inson  o'zini  haqiqatga  -    xudoga  nisbatan  hech  deb  bilishi  

kerak.  Inson  yashayotgan  hayot  haqiqiy  baxt-saodat  bera  olmashgi,  asl,  

haqiqiy  osudalik,  baxt-saodat  faqat  xudoda,  uning  vaslida  ekanhgi,  u  bilan  

vahdat  tashkil  etish,  ya’ni  uning  vashga  etish  kerakligi  xususidagi  qarash-  

ni  ilgari  suradilar.    Lekin  u  la  r  taqvoni  riyodan    ajratib,    oliy  haqiqatga  

intilishni  jan  n  at  va    do'zax  haqidagi  intilishlardan  farq  etib  borishlari  

bilan  ajralib  turadilar.  Insonning  ichki  kechinmalari  holatiga  aham  iyat  

berib,  chin  ixlos  va  sidqni  birinchi  o'ringa  qo'yadilar.  So'fiylar  qalbni  h  ar  

qanday  xudbinlik,  riyo,  ta  ’magirlik,  hasham  va  mol-dunyoga  o'chlikdan  

tozalab  borish  bilan  oliy  haqiqat  ko'zgusiga  aylantirishni,  ya’ni  poklikni  

asosiy 

maqsad 

qihb 

qo'yadilar. 

So'fiylar  inson  m  a’naviy-ruhiy  komillikka  erishish  yo'lida  quyidagi  

to'rt 

bosqichni 

o'tishi 

kerak 

deb 

hisoblaydilar. 

B i r i n c h i   b o s q i c h   -   S h a r i a t .   D iniy  m arosim   va  s h a r ia t  

aqidalari(taqvolar)ni  aynan,  izchil  bajarish.  Chunki  shariat  -    qonun  boiib,  

---

bu 

qonun 

vujud 

va 

qalbni 

tarbiyalaydi. 

Ik  k  in  c  h  i  b  o  sq  ic  h    -T  a  r  iq  a  t.  Nafsni  tiyish,  xushnudlik,  xilvat,  ma’ 

naviy  muhabbatni  takomillashtirib,  xudo  to'g'risida  o'ylash,  ya’ni  o'zdan  

kechish, 

ko'ngilni 

poklab, 

ruhni 

nurlantiruvchi 

faoliyat 

shakli. 

U  chinchi  b  o  sq  ich    -    M  a’rifat.  Hamma  narsa,  butun  borliqning  asosi  

xudo  ekanini,  o'zlikning  mohiyati  xudoning  mohiyati  bilan  uyg'un  ekan 

ligini  bilish  va  anglash.  M  azkur  holatda  odam  uchun  kibru  havo,  m  an 

manlik  hamda  shon-shuhrat  be’mani  boiib  ko'rinadi.  Shunda  u  orif,  ya’ni  

bilimli 

va 

xudoni 

tanigan 

inson 

bo'ladi. 

T  V  rtin  c  h  i  b  o  s  q  ic  h    -    H  a  q  iq  a  t.  M  azkur  bosqichda  so'fiy 

xudoning 

 

dargohiga  etishadi,  vasliga  vosil  bo'ladi,  u  bilan  birlashadi,  vahdat  (ta-  

vahhud)  tashkil  etadi  va  shu  asosda  inson  foniy,  ya’ni  «anal-haq»  b  o  la  

oladi. 

Bu  oqim  tarafdorlaridan  birinchi  so'fiy  eronlik  Abu  Yazdit  Tayfur  al-  

Bistomiydir  (875  -yili  vafot  etgan).  So'fiy  Husayn  ibn  M  ansur  Halloj  esa  

o'zining  xudo  bilan  «qo'shilganini»  isbotlash  uchun  «Anal-Haq»    («Men  

haqman»,  «Men  xudoman»)  deb  da’vo  qiladi  ham  da  o'z  ta  ’hmotini  ilgari  

suradi. U Qur’onning muqaddasligi va M uhammad alayhis-salomning 

 

payg'ambar  ekanligini  inkor  etishga  uringanlikda  ayblanib,  xurofotchilar  

tomonidan  qatl  etiladi.  Zero,  ushbu  ta  ’limot  saroy  ahli  va  jaholat  bilan  

yaqinlashgan  ba’zi  kalom  va  falsafa  ilmi  ulamolariga  yoqmadi,  oqibatda  

qalbni  oliy  haqiqatga  erishish  yo'lida  poklash  maqsadini  ilgari  surgan  

ezgu 

ta’limot 

bid’at 

deya 

baholandi. 

So'fiylikning  ikkinchi  oqimiga  mansub  bo'lgan  so'fiylar  birinchi  oqim  

namoyandalari 

tomonidan 

ilgari 

surilgan 

qarashlarni 

qabul 

qilganlar,  

biroq    m  azkur    qarashlarni    islom    ta  ’lim  otida    targ'ib    etilgan    tartib-  

qoidalarga  moslashtirganlar.  Bu  oqimning  eng  m  ashhur  nazariyotchisi  

Imom  Abu  Homid  Muhammad  ibn  Muhammad  al-G'azzoliy  (1058-1111-  

yillar) 

ham 

da 

Ahmad 

Yassaviy 

sanaladilar. 

Imom  G'azzoliy  so'fiylik  ta’limotining  asoschilaridan  biri  boiib,  «Hujjat-  

ul-islom»  laqabini  olgan.  Alloma  to'g'risida  so'z  yuritilganda,  hatto  «Qur’on  

yo'qolib  qolsa,  uni  G'azzoliyning  asarlari  bo'yicha  tiklash  mumkin»  degan  

fikrlarni  bildirganlar.  Imom  G'azzoliy  tomonidan  yaratilgan  «Tahofut  

al-falosifa»(«Faylasuflarni  rad  etish»),  «Kimyoi  saodat»  («Saodat  kimyosi»),  

«Ixya    ulum    ad-din»    («Diniy    ilm  larni    tiriltirish»)    kabi    islom    ilohiyoti  

sistemasining  shakllanishiga  zamin  hozirlagan  asarlar  alloma  faoliyati 

ga 

nisbatan 

shunday 

yuksak 

baho 

berilishiga 

sabab 

bo'lgan. 

Imom  G'azzoliy  inson  kamolga  etishi,  ya’ni  xudo  vasliga  etishi  uchun  

ma’lum    shartlarn  i  bajarib,    muayyan    yo'lni  bosib    o'tishi  kerak,    deydi.  

Har  bir  so'fiy  islom  talablari  -    qonun-qoidalari,  aqidalari  hamda  Qur’onni  

haqiqat  deb  bilib,  unga  tobe  boiishi  va  ularga  so'zsiz  amal  qilishi  yuqorida  

qayd 

etilgan 

yo'lning 

bosib 

o'tish 

shartlaridir, 

deya 

uqtiradi. 

Alloma  so'fiylik  nazariyasining  mohiyati  xususida  so'z  yuritib,  ular  

haqiqatni  mantiqiy  mulohazalar  asosida  emas,  balki  ichki  kechinmalar  

---

vositasida  bevosita  hissiy  tarzda  anglaydi,  deb  ko'rsatadi.  So'fiylarning  

ichki    holatini    nazariy    bilim  larni    egallash,    su  hb  atlar    tashkil    etish,  

m  anbalarni    o'qish  orqali    emas,    balki    ularning  turm  ush  tarzini    qabul  

qilish    orqaligina    anglash    mumkin.    M  azkur    yo'l    ko'ngilni    his    bilan  

yaratilgan  m  a’lum  otlardan  ozod  etadi  va  ana  shunda  ma’rifat  manbai  

paydo  bo'ladi,    dunyo  ravshan  boladi.    O'rganish  yo'li  bilan  emas,  balki  

o'zdan    chekinish,    ma’naviy  vujudning    qaytadan    yaralishi    tufayligina  

oxirgi  chegaraga  erishish  mumkinligi  alloma  qarashlarining  asoslari  si 

fatida 

namoyon 

bo'ladi. 

So'fiylikning 

uchinchi 

oqimi 

Naqshbandiya 

ta 

’limotining  yaratilishi  

bilan  bog'liqdir.  Mazkur  oqim  XIII  asrning  oxirlarida  shakllana  bordi.  

XIV-XV  asrlarda  esa  Markaziy  Osiyoda  ustuvor  mavqega  ega  bolgan  

ta’limotga  aylandi.  Naqshbandiya  tariqati  rivojlangunga  qadar,  M  arka 

ziy  Osiyoda  Ahmad  Yassaviy  tomonidan  asos  solingan  yassaviy  a  tariqati  

hukmron ta’limot edi.