Beleška o piscu

nuto,  središte  se  širi  ka  omotaču  kada  se  čovek  rastvara  u  božjoj 
veličanstvenosti:
»Kada  Bog  u  utrobi  device  ležaše,
Tačka  tada  i  krug  bejaše.«
Tako  je  Sef 1er  pisao  u  jednom  od  svojih  kupleta.
Dinamički  odnos  između  središta  i  omotača  izražava  se  često  u 
pretpostavci  da  lopta  nastaje  izrastanjem  od  središta,  a  da  središte 
ostaje  kao  kontrolni  činilac.  Ovo  je  gledište  Johanesa  Keplera,  koji 
kaže  da  je  središna  tačka  poreklo  kruga  i  da  rađa  i   oblikuje  omotač. 
U  skladu  sa  tim,  za  Keplera  su  sve  pokretne  sile  planetarnog  sistema 
usredsređene  u  energiji  središno  postavljenog  Sunca,  i  one  iz  nje 
izlaze.
Sličan  model  u  oblasti  biologije  može  da  se  nađe  u  Aristotelovoj 
predstavi  srca  kao  središnog  organa  ljudskog  i  životinjskog  tela.  Srce 
se  smatra  za  embrionalno  jezgro  iz  koga  ostatak  tela  raste  i  koji 
nastavlja  da  radi  kao  središni  izvor  svih  životnih  sila.  To  pokazuju 
krvni  sudovi,  koji  raznose  krv  u  svim  pravcima.  Obrnuto,  čulne  po­
ruke  stiču  se  sa  spoljne  površine  tela  ka  središtu.
Oblik  lopte  služio  je  raznim  hrišćanskim  misliocima  da  razjasne 
pojam  Trojstva.  Središte  lopte  (ili  kruga),  njen  omotač  i  prostor  iz­
među  njih  dovoljno  su  različiti  delovi  pa  ipak  su  tako  stopljeni  u 
celinu  da  mogu  da  odslikaju  jedinstvo  trojstva.  Primeri  pokazuju 
kako  jedna  te  ista  geometrijska  forma  može  sasvim  različito  da  se 
strukturiše  zavisno  od  sklopa  sila  koje  se  vide  u  njoj.  U  petnaestom 
veku,  na  primer,  Nikola  Kuzanski  (Cusanus)  postavlja  Boga  Oca,  kao 
tvoračko  načelo,  u  središte  iz  koga  proizlazi  Sin,  kao  sila  jednaka 
sili  božjoj.  Sveti  Duh  objedinjuje  obojicu  i  zaklapa  celinu  omotačem. 
Otprilike  jedno  stoleće  kasnije,  Kepler  menja  tu  zamisao.  »Lik  traj­
nog  Boga«,  piše  on,  »jeste  u  površini  lopte,  naime,  Otac  je  u  središtu, 
Sin  u  spoljnoj  površini,  a  Sveti  Duh  je  u  jednakosti  odnosa  između 
tačke  i  međuprostora  (ili  omotača).«  I  ovde  takođe,  predstava  sadrži 
više  nego  što  je  prosta  raspodela  mesta.  Otac  je  istočnik,  čiju  silu, 
preko  Svetoga  Duha  kao  posrednika,  širi  i  otkriva  Sin  u  svim  prav­
cima  od  omotača  lopte.  Sa  kolikom  se  lakoćom  značenje  vizuelnih 
modela  pomera  tamo  amo  između  duhovnog  i  fizičkog,  vidi  se  na 
Keplerovom  shvatanju  da  se  lik  trojstva  ispoljava  i  u  astronomskom 
kosmosu.  Bog  je  oličen  u  suncu,  izvoru  svetlosti,  kretanja  i  života; 
Sin  se  javlja  u  ljusci  zvezda  stajaćica,  koja  odražava  sunčevu  svetlost 
kao  izdubljeno  ogledalo,  a  Sveti  Duh  obitava  u  prostoru  ispunjenom 
zračenjima  sunca  i  vazduhom  nebesa.
Kao  treći  primer,  navešću  još  jednog  protestantskog  mistika, 
Jakoba  Bemea  (Jacob  Boehme),  koji  takođe  sjedinjuje  svoja  teološka 
i  astronomska  shvatanja  u  jedno  jedinstveno  viđenje.  Ovde  se  Sin 
preselio  na  središte  kao  usredsređena  sila  sunca;  preko  Svetoga  Duha, 
središna  sila  zrači  u  svim  pravcima;  a  Otac  se  javlja  kao  sveobuh­
vatni  nebeski  svod.
M ODELI  IMAJU  GRANICE
Što  se  prirodne  nauke  sve  više  i  više  trude  da  svoja  shvatanja 
proveravaju  tačnim  posmatranjem,  sve  se  više  ograničava  primena 
modela  lopte  na  one  fizičke  strukture  kojima  što  je  moguće  tačnije
230

---

odgovara.  Međutim,  geometrijski  oblik  koji  je  vladao  slikom  prirode 
od  samog  početka  zbog  svoje  čulne  jednostavnosti  ostaje  i  dalje  pri- 
menljiv  za  takve  osnovne  sklopove  fizičkog  sveta  kao  što  su  sunčev 
sistem  ili  model  atoma.
Ovde  se  radi  o  nečemu  što  je  više  nego  što  je  prosto  srećna 
slučajnost.  Ako  se  psihološka  tendencija  ka  najjednostavnijoj  struk­
turi  vrati  natrag  na  svoju  fiziološku  osnovu  u  živčanom  sistemu,  ona 
može  da  se  shvati  kao  primena  istog  onog  zakona  prirode  koji  teži 
ka  ravnoteži,  redu  i  pravilnom  obliku  u  čitavom  fizičkom  svetu.  To 
je  tendencija  ka  stanju  najmanje  napetosti,  koja  se  izričito  izražava 
u  drugom  zakonu  termodinamike.
Opažajni  modeli  nauke  samo  su  pojednostavljene  približnosti 
pravih  stanja  stvari  u  fizičkome  svetu.  To  je  u  prirodi  odnosa  između 
koncepcija  ljudskog  uma  i  činjenica  iz  prirode  koje  one  opisuju.  An­
tički  model  koncentričnog  sferičnog  sistema  nalazi  se  još  i  u  Dan­
teovoj  kosmologiji,  koja  povezuje  sfere  planeta  sa  sedam  slobodnih 
umetnosti,  a  ima  ga  čak  i  u  Kopernikovoj;  a  u  našem,  dvadesetom 
veku  ponovo  se  javlja  u  Raderfordovom  i  Borovom  modelu  atoma 
(Rutherford,  Bohr).
Nekoliko  brzih  napomena  biće  dovoljno  da  bi  se  ilustrovao  dina­
mički  karakter  loptastih  modela.  Već  sam  napomenuo  da  se  čak  i 
u  Galilejevo  vreme  još  smatralo  da  se  planete  okreću  savršeno  kruž­
nom  putanjom  oko  Zemlje  ili  Sunca,  koji  stoje  u  sredini.  Prema 
Njutonovom  novom  tumačenju,  Sunce  igra  ulogu  središne  privlačne 
sile,  dok  se  na  eliptične  putanje  planeta  gleda  kao  na  kompromis  u 
natezanju  između  težnje  satelita  da  se  i  dalje  kreću  svojom  putanjom 
i  težnje  Sunca  da  ih  privuče  u  središte.  U  modelu  atoma,  negativni 
naboj  elektrona  uravnotežuje  se  podjednako  pozitivnim  nabojem 
jezgra.
Treba  da  bude  jasno  da  se  značenje  vizuelnih  modela  u  nauci, 
baš  kao  i  značenje  kompozicionih  formi  u  umetnosti  u  potpunosti 
zasniva  na  opažajnim  silama  koje  oni  stvaraju.  U  isto  vreme,  me­
đutim,  te  sile  ne  mogu  da  se  predstave  neposredno  slikama  ili  drugim 
fizičkim  predmetima;  oni  njima  mogu  samo  da  se  psihološki  izazovu. 
Slika  kruga  i  njegove  središne  tačke  objektivno  ne  sadrži  sile  koje 
ona  može  da  izazove  u  predstavi  koju  posmatrač  doživljava.  Nikakav 
fizički  predmet  ne  pruža  oku  ništa  izvan  oblika  i  boja,  u  mirovanju 
ili  kretanju.  Svakako,  nijanse  tamnine  i  svetline  u  jednoj  slici  mogu 
da  prodzvedu  takve  sile  uspešnije  nego  što  to  čini  jednostavan 
linijski  crtež;  a  stvarno  kretanje  koje  se  dodaje  slici  u  filmu, 
igri  ili  pozorištu  još  i  življe  doprinosi  rezultatu.  To  su  samo  razlike 
u  stepenu,  ali  ostaje  osnovna  činjenica  da  opažajne  sile  nastaju  u 
živčanom  sistemu  posmatrača  a  ne  u  slici  kao  predmetu  iz  spoljaš- 
njeg  sveta.  Stoga,  suštinske  odlike  vizuelnih  modela  postoje  samo  u 
opažajima  ili  mentalnim  likovima.  Ali,  čak  i  ti  dinamični  proizvodi 
uma  ograničeni  su  u  svojoj  sposobnosti  da  prikažu  dinamična  zbi­
vanja.  Važni  vidovi  ponašanja  sila  mogu  da  se  predoče  samo  prib­
ližno.  Neke  od  njih  ćemo  sada  da  razmotrimo  zato  što  oni  ilustruju 
više  nivoe  složenosti  i  istančanosti  nego  što  čovekov  um  pokušava 
da  dosegne.
Na  primer,  čini  se  da  proces  uzajamnog  dejstva  nije  neposredno 
dostupan  istraživačkom  umu.  Njegovi  rezultati  mogu  da  se  predosete 
intuitivno,  ili,  pak,  njegove  komponente  mogu  intelektom  da  se  pri­
231

---