Beleška o piscu

kažu  odvojeno.  Loptasti  modeli  trojnog  jedinstva  često  se  nude  uz 
napomenu  da  njegove  tri  komponente  moraju  da  se  shvate  ne  kao 
odvojene  jedinice  nego  kao  delovi  koji  se  sadrže  jedan  u  drugom. 
Oni  čine  više  nego  da  prosto  utiču  jedan  na  drugog  sa  čvrstih  polo­
žaja;  a,  isto  tako,  nije  tačno  da  se  oni  prosto  proizvode  međusobno. 
Naprotiv,  pretpostavlja  se  da  se  središna  tačka  sadrži,  proširena,  u 
omotaču,  a  omotač  leži  skupljen  u  središtu,  dok  je  prostor  između 
njih  ispunjen  njihovom  koegzistencijom  u  različitim  srazmerama.  Ova 
vrsta  uzajamnog  dejstva,  iako  se  sreće  svugde,  može  da  se  shvati 
umom  samo  u  svojim  odvojenim  sastavnim  delovima  ili  u  konačnom 
rezultatu.  Lajbnic  (Leibniz)  se  suočio  sa  ovim  problemom  kada  je 
pojedinačnu  monadu  sagledao  kao  matematičku  središnu  tačku  u  koju 
se  stiču  svi  radijusi.  Iako  bez  prostornog  širenja,  to  središte  ipak  pri­
kuplja  beskonačno  mnogo  čulnih  poruka,  koje  odasvud  stižu  radijalno, 
i  ono  ih  tada  u  svom  sopstvenom  svem  rasprostire.  Ljudska  misao 
može  samo  da  ukaže  na  tu  višestrukost  u  jedinstvu,  ali  ne  može  izri­
čito  da  je  predstavi  zato  što  slika  može  da  pokaže  samo  jednu  stvar 
u  jednom  trenutku.
FIGURA  I  OSNOVA  I  VIŠE  OD  TOGA
Pažnja  koja  se  poklanja  ponašanju  sila  i  nagon  da  se  one  pri­
kažu  zahtevaju  slike  koje  mogu  da  pokažu  neprekidan  tok  ili,  bar, 
neprekidno  širenje.  Toj  potrebi,  međutim,  opire  se  um,  koji  nastoji  da 
stvarnost  shvati  pomoću  zatvorenih  pojedinačnih  formi.
Sve  rane  likovne  predstave  oslanjaju  se  na  jednostavno  raz­
lučivanje  figure  i  osnove:  jedan  predmet,  određen  i  manjeviše  struk- 
turisan,  postavlja  se  na  odvojenu  osnovu,  koja  je  bezgranična,  bezob­
lična,  homogena,  drugorazredna  po  važnosti,  a  često  ostaje  potpuno 
zanemarena.  U  psihologiji  opažanja,  ovaj  elementarni  nivo  organiza­
cije  proučavao  je  Edgar  Rubin  (Rubin).  Nezavisno  od  njega,  to  isto 
je  za  umetnost  opisao  Gustaf  Brič  (Britsch);  on  je  formulisao  najra­
niju  formu  vizuelnog  mišljenja  na  sledeći  način:  »Jedna  namerna 
mrlja  boje  izdvaja  se  granicom  od  nenamerne  okoline.«
Brič  je  takođe  predvideo  poređenje  koje  ovde  iznosim.  Prema 
rečima  Egona  Kornmana  (Kornmann)
»on  je  shvatio  da  neposredno  i  specifično  saznanje  koje  potiče  od 
vizuelnih  doživljaja  prethodi  pojmovnim  odnosima;  takođe,  utvrdio  je  da 
će  se,  u  skladu  sa  tim,  rane  kosmologije,  na  primer  kod  presokratovaca, 
videti  u  novoj  svetlosti  ako  se  razume ju  vizuelni  odnosi  na  kojima  se 
zasnivaju  te  koncepcije.  Tako,  rana  faza  jednog  namemog  entiteta  viđena 
kao  odvojena  od  nenamerne  okoline  (=   apeiron)  odgovara  drukčijoj  kon­
cepciji  sveta  nego  faza  u  kojoj  se  namemi  entitet  sagledava  kako  bez  gra­
nice  prelazi  u  nenamemu  okolinu.«
Ako  pratimo  Bričovu  misao,  videćemo  u  stvari  da  se  opažajni 
odnos  figura-osnova  neposredno  odražava  u  razlici  koju  su  filozofi  iz 
Milesa,  naročito  Anaksimander,  videli  između  geometrijski  oblikova­
nog  sveta,  sastavljenog  od  četiri  elementa,  i  beskrajne,  bezgranične, 
neodređene  materije  (apeiron)  koja  ga  stvara  i  okružuje.  Opažajni 
tipovi  oblika  i  bezgraničnosti  smatrani  su  suprotnostima.  Manke  (Mah-
232

---

nke)  je  istakao  da  je  Parmenid,  a  kasnije  i  Platon,  još  smatrao  da 
je  bezgraničnost  nešto  nesavršeno  pa  prema  tome  nešto  što  ne  postoji 
odistinski.
Neprekidna  tradicija  takođe  prikazuje  ljudski  um  kao  zatvoren 
entitet,  koji  prima  poruke  iz  okoline  i  deluje  na  nju;  ona  je  pri  tom 
odvojena  i  labavo  određena.  Kepler  piše  da  su  »funkcije  duše  — 
um  kao  diskurzivno  mišljenje,  pa  čak  i  čulni  oseti  —  neka  vrsta 
središta  dok  su  motorne  funkcije  duše  periferija.«  Među  romanti­
čarskim  misliocima,  Fridrih  fon  Hardenberg  (Friedrich  von)  vidi  Ja 
odvojeno  od  njegove  okoline  sferičnom  granicom,  čija  je  spoljna  povr­
šina  usmerena  prema  spolja  dok  je  unutrašnja  orijentisana  prema  Ja.
U  našem  stoleću,  Frojdova  koncepcija  pojmova  a  i  Ono  (Ego,  Id) 
zadržava  bitne  odlike  starog  modela.  Id  je  središni  izvor  energije  koja 
slepo  zrači.  Pod  dejstvom  fizičke  okoline,  spoljni  sloj  psihe  razvija 
organe  čulnog  opažanja  i  postaje  zaštitna  kora  protiv  ozleda  spolja.
Kao  posrednik  između  okoline  i  duše,  Ego  reaguje  na  spoljni 
svet,  pa  u  interesu  samoočuvanja  kontioliše  libidinalnu  agresivnost 
koju  ima  Id.  Tek  noviji  biološki  i  psihološki  pristupi  Jakoba  fon 
Ikskila  (Uexkiill),  Kurta  Levina  i  drugih  počeli  su  da  na  uzajamno 
dejstvo  između  organizma  i  okoline  gledaju  kao  na  procese  u  okviru 
kontinuuma.  Odmah  će  biti  reči  o  sličnom  razvitku  u  fizičkim  na- 
ukama.
I 
u  ranim  fazama  likovne  umetnosti  vidimo  takav  jedan  razvitak 
(si. 233). Kada dete  prvi  put  pokuša  da  nacrta  glavu  u  profilu  (si. 233a), 
ono  tipično  počne  jednim  nemodifikovanim  krugom  kao  osnovom,  pa 
onda  na  njega  dodaje  nos,  usta,  kosu,  vrat  itd.  Rezultat  je,  tako  reći, 
situacija  figura  —  osnova  viđena  u  preseku.  Kružna  linija  glave  služi 
kao  osnova,  na  kojoj  dodati  delovi  stoje  kao  odvojene,  samostalne 
jedinice.  Kasnije,  ta  dvojnost  stapa  se  u  neprekidan  oblik,  koji  sadrži 
razne  sekundarne  oblike  nosa,  usta  itd.  kao modifikacije  (slika  233b). 
Primeri  za  ovo  mogu  da  se  nađu  i  u  slikarstvu  i  u  vajarstvu.
Ista  takva  istančanost  shvatanja  forme  može  da  promeni  i  odnos 
čitave  figure  prema  okolini.  'Dosta  dugo,  figure  i  predmeti  na  crte­
žima  i  slikama  prikazivali  su  se  kao  odvojene  celine  na  praznoj  ili 
nezavisno  strukturisanoj  ili  obojenoj  pozadini,  kao  što  je  zlatna  osnova
a
£■
Slika  233
233

---