Beleška o piscu


Ali,  on  to  ne  treba  da  radi  bez  pomoći  umetnika,  koji  je  stručnjak



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə106/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   102   103   104   105   106   107   108   109   ...   125

Ali,  on  to  ne  treba  da  radi  bez  pomoći  umetnika,  koji  je  stručnjak 
za  to  kako  se  zaista  organizuje  jedan  vizuelni  sklop.  Umetnik  zna 
kakvih  sve  formi  i  tehnika  ima,  a  zna  i  kako  se  razvija  vizuelna 
mašta.  Naučio  je  da  se  bavi  složenim  opažajnim  situacijama  i  da 
probleme  vizuelno  rešava.
SLIKE  KAO  ISKAZI
Umetnici  i  nastavnici  umetnici  upotrebljavaju  te  svoje  sposob­
nosti  na  najbolji  način  kada  postupaju  na  osnovu  implicitne  pret­
postavke  da  je  svako  umetničko  delo  iskaz  o  nečemu.  U  najširem 
smislu  može  da  se  tvrdi  da  svaka  vizuelna  forma,  bilo  to  slika,  zgra­
da,  ornamenat  ili  stolica,  kazuje  nešto,  više  ili  manje  uspešno,  o  pri­
rodi  čovekovog  postojanja.  Svakako  da  takvo  kazivanje  ne  mora 
da  bude  svesno.  Samo  mali  broj  umetnika  mogao  bi  da  ubedljivo 
hkaže  recima  ono  što  želi  kao  što  je  to  na  primer  mogao  Van  Gog. 
Mnogi  bi  to  i  odbijali  da  čine,  a  iskustvo  je  pokazalo  da  umetnici 
koje  goni  želja  da  saopšte  određene  poruke,  kao  što  su  poruke 
moralne  ili  socijalne  prirode,  uglavnom  omanjuju.  Oni  se  na­
laze  u  opasnosti  da  svoje  predstave  vezuju  za  stereotipne  sim­
bole.  Isto  tako,  nastojanje  na  takvim  izričitim  značenjima  opasno 
je  u  nastavi  umetnosti.  Međutim,  onakve  vežbe  kakve  sam  opisao 
u  sedmoj  glavi  mogle  bi  da  budu  sasvim  korisne.  »Apstraktni«  pri­
kazi  pojmova  kao  što  su  Prošlost,  Sadašnjost,  Budućnost,  mogli  bi  da 
ispune  sličnu  svrhu  kao  portret,  mrtva  priroda  ili  predeo.  Oni  bi 
kao  metu  mogli  da  postave  određen  sklop  sila.  Ako  neki  učenik 
hoće  da  razradi  predstavu  o  izvesnom  pojmu,  on  mora  da  bude 
dovitljiv,  disciplinovan,  uporan;  a,  to  su  osobine  bez  kojih  nije  mo­
gućan  nijedan  umetnički  rad  i  koje  nastavu  umetnosti  čine  obrazovno 
dragocenom.  Prilično  teoretske  teme  upotrebljene  u  našim  ogledima 
mogu  da  se  dopune  temama  koje  podstiču  maštu,  kao  što  je  recimo 
Paul  Kle  radio  sa  naslovima  svojih  slika:  Od  klizanja  do  ustajanja; 
Podmlađivanje;  Početna  hladnoća;  Ponos;  Uz  bujicu;  Traženje  i  na­
laženje;  Poslednja  nada;  Gadna  muzika.
Takve  vežbe  omogućuju  učeniku  da  nauči  da  iz  čisto  formalnih 
svojstava  ne  može  da  se  izvede  nikakvo  merilo  o  tome  šta  je  isprav­
no  a  šta  pogrešno.  Harmonija,  raznolikost,  jedinstvo  mogu  da  se  pri- 
mene  samo  kada,  svesno  ili  nesvesno,  nešto  određeno  ima  da  se  izrazi. 
Rad  sa  oblikom  i  bojom  je  isto  toliko  traganje  za  tim  sadržajem  i 
njegovom  kristalizacijom  koliko  i  napor  da  se  taj  sadržaj  prikaže 
jasno,  harmonično,  na  uravnotežen,  objedinjen  način.  Vežbe  ove 
vrste  pokazaće  učeniku  isto  tako  da  je  svaki  organizovani  sklop  no­
silac  značenja,  bilo  namernog  ili  ne.  Slično  tome,  iz  ovakvog  pri­
stupa  proizilazi  da  se  ništa  ljudski  ili  umetnički  upotrebljivo  ne 
dobij a  ako  se  samo  pušta  na  volju  osećanjima  i  daje  oduška  sebi. 
Cisto  dionizijska  orgija,  iako  prijatna  i  katkad  nužna  kao  reakcija 
na  sputavanje,  zahteva  svoju  apolonsku  protivtežu.  Utrošak  ener­
gije  usmeren  je  na  stvaranje  forme.
Između  tradicionalnog  prikazivanja  predmeta  iz  prirode  i  sim­
boličnog  predstavljanja  pojmova  nema  neke  suštinske  razlike.  Da 
bi  se  naslikala  ljudska  figura  ili  kita  cveća,  mora  da  se  shvati  struk­
turalni  skelet  forme.  Takav  postupak  sa  strukturama  najbolja  je
16»
243


priprema  za  opažaj nu  saznaj nu  delatnost.  Nikakvo  uvežbavanje  uma 
ne  postiže  se  mehaničkim  kopiranjem  stvari,  pri  čemu  se  zahteva 
merljiva  tačnost  a  čulo  vida  upotrebljava  kao  merni  alat.  Mehanički 
iačne  reprodukcije  korisne  su  za  izvesnc  praktične  svrhe,  ali  ih  ma­
šine  bolje  rade,  a  duhovnom  razvoju  malo  doprinose.  Ljudski  mozak 
nije  podešen  za  mehaničko  reprodukovanje.  On  se  tokom  biološke 
evolucije  razvio  kao  oruđe  saznanja,  pa  je  stoga  usmeren  isključivo 
na  izvođenje  vrsta  radnji  i  stvaranje  i  prepoznavanje  vrsta  stvari.
Pa  ipak,  dani  u  kojima  se  smatralo  da  je  ropski  verno  kopira­
nje  glavni  nastavni  cilj  slikanja  i  crtanja  nisu  ostali  daleko  za  nama. 
Još  početkom  ovog  našeg  veka,  vodeći  prosvetni  radnik  u  oblasti 
umetnosti  Georg  Keršenštajner  (Kerschensteiner)  govorio  je  da  pri­
kazivanje  ljudske  figure  nije  pogodan  cilj  za  nastavu  crtanja  u  os­
novnim  školama  zato  što  bi  ono  što  deca  mogu  da  reprodukuju 
odgovaralo  izgledu  i  obliku  samo  delimično  i,  u  najboljem  slučaju, 
u  opštim  crtama  približno.  »Nastava  crtanja,  međutim,  kao  i  svaka 
druga  nastava  ne  srne  da  se  zadovoljava  približnostima.«
Ovo  čisto  kvantitativno  merilo  o  tome  šta  jedan  lik  čini  uspeš- 
nim  potiče,  naravno,  iz  egzaktnih  prirodnih  nauka  kako  su  se  one 
razvijale  na  Zapadu  od  renesanse  na  ovamo.  Ali,  treba  imati  na  umu 
da  čak  i  u  naukama  merljiva  tačnost  nije  krajnja  vrednost  po  sebi, 
nego  samo  sredstvo  za  razumevanje  prirode  bitnih  činjenica.  Stepen 
tačnosti  koji  se  zahteva  od  merenja  zavisi  od  prirode  činjenica  koje 
treba  da  se  ustanove  i  izdvoje.  Sa  kvantitativnim  dokazivanjem  u 
ogledima  mora  da  se  tera  dosta  daleko  da  bi  se  pokazalo  kako  re­
zultati  nisu  nastali  slučajno,  to  jest,  usled  »šumova«  svojstvenih  sva­
koj  empirijskoj  situaciji.  Merenja  koja  je  upotrebio  Kepler  da  bi 
odredio  putanje  planeta  morala  su  da  budu  dosta  tačna  da  bi  se  sa 
izvesnošću  ustanovila  razlika  između  elipse  i  kruga.  Isto  to  važilo 
je  i  za  merenja  Ivana  Pavlova,  koji  je  želeo  da  utvrdi  da  li  psi 
mogu  da  razlikuju  elipse  od  krugova.  Pavlov  je  podatke  toliko  usa­
vršavao 
dok  nije  ustanovio  koliko  su  tanano  psi  razlikovali  oblik 
i  koliko  su  oblici  mogli  da  budu  slični  a  da  se  životinje  nisu  zbu­
njivale.
Stepen  tolerancije  u  naučnim  i  tehnološkim  merenjima  određuju 
se  prirodom  zadatka.  Tačnost  preko  potrebe  je  čista  pedanterija,  a  ono 
što  naučnik  želi  da  zaista  zna  ne  leži  u  brojevima.  Kada  otkrije  da 
ćelija  ljudskog  zametka  sadrži  46  hromozoma,  on  želi  da  zna  zašto 
je  to  tako,  a  konačan  odgovor  ne  može  da  bude  kvantitet.  I  nauka 
i  umetnost,  dakle,  tragaju  za  kvalitativnim  činjenicama,  a  merenja 
su  u  obema  oblastima  samo  sredstvo  za  postizanje  cilja.
STANDARDNI  LIKOVI  I  UMETNOST
Ako,  dakle,  sa  mehaničkim  kopiranjem  prirode  ne  može  ništa 
da  se  uradi,  kako  stvar  stoji  sa  azbukom  vizuelnog  razumevanja 
(Anschauung)  Johana  Pestalocija  (Johann  Pestalozzi),  koju  je  on 
stavljao  ispred  slovne  azbuke  zato  se  »pojmovno  mišljenje  oslanja 
na  Anschauung«?  Ono  što  je  Pestaloci  imao  na  umu  tih  ranih  go­
dina  devetnaestog  stoleća  zaslužuje  našu  pažnju:
»Moram  ovde  da  istaknem  da  je  azbuka  Anschauung-a  bitno  i  je­
dino  istinsko  nastavno  sredstvo  za  ispravno  procenjivanje  oblika  svih
244




Dostları ilə paylaş:
1   ...   102   103   104   105   106   107   108   109   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə