Beleška o piscu

stvari.  Pri  svem  tom,  ovo  načelo  se  sve  dosad  potpuno  zanemarivalo,  i  to 
toliko  da  bude  nepoznato;  dok  se  stotinama  takvih  sredstava  raspolaže 
za  učenje  brojeva  i  jezika.  Na  taj  nedostatak  nastavnih  sredstava  za  izu­
čavanje  vizuelne  forme  ne  treba  da  se  gleda  prosto  kao  na  šupljinu  u 
obrazovanju  ljudskog  znanja.  To  je  šupljina  u  samim  temeljima  celo- 
kupnog  znanja  u  tački  kojoj  učenje  brojeva  i  jezika  u  biti  mora  da  se 
podredi.  Moja  azbuka  Anschauung-a  ima  za  cilj  da  popravi  taj  suštinski 
nedostatak  nastave  i  da  obezbedi  temelje  na  kojima  ostala  nastavna 
sredstva  moraju  da  se  zasnivaju.«
Radi  ovog  divnog  cilja,  Pestaloci  je,  međutim,  prisiljavao  decu 
da  crtaju  uglove,  pravougaonike,  linije  i  lukove,  koji,  govorio  je, 
sačinjavaju  azbuku  oblika  predmeta,  baš  kao  što  su  slova  elementi 
reći.  Ovaj  njegov  postupak  imao  je  pristalice  tokom  čitavog  devet­
naestog  veka.  Peter  Šmit  (Schmid)  terao  je  svoje  učenike  da  prave 
potpuno  tačne  crteže  osnovnih  stereometrijskih  tela,  lopti,  val jaka  i 
kvadera,  kao  elemente  od  kojih  se  grade  složeniji  predmeti  u  pri­
rodi,  a  još  godine  1893,  Konrad  Lange  predlagao  je  da  učitelji  na­
crtaju  na  tabli  geometrijski  pojednostavljene  linijske  crteže  stola, 
stolice,  zastave,  kreveta  ili  crkve  da  bi  ih  deca  precrtavala.  Ovu 
primenu  geometrijskih  pomagala  pri  crtanju  nalazimo  već  u  trina­
estom  veku  u  crtaćoj  svesci  francuskog  arhitekte  Vijara  de  Onkura 
(Villard  Honnecourt),  u  kojoj  je  on  pokazivao  kako  se  ljudska  ili  ži ­
votinjska  figura  sastavlja  od  trouglova,  pravougaonika  ili  zvezdastih 
oblika.
Ima  očiglednih  preimućstava  u  izvlačenju  oblika  nekog  pred 
meta  iz  strukturalnog  skeleta  koji  mu  leži  u  osnovi.  U  stvari,  umetnik 
obično  počinje  da  radi  na  taj  način  što  skicira  opšti  sklop,  a  to  mu 
posle  služi  da  učvrsti  kompoziciju.  Ovaj  postupak,  međutim,  mora 
da  se  razlikuje,  s  jedne  strane,  od  čistih  trikova  za  proizvodnju  ste­
reotipnih  crteža,  a  s  druge,  od  kruto  propisanih  uzora  koje  učenik 
mora  verno  da  kopira.  Ovaj  drugi  pristup  može  lako  da  kod  učenika 
stvori  utisak  da  za  svaku  vrstu  predmeta  postoji  jedan  određen, 
standardizovan  i  objektivno  tačan  oblik,  a  da  su  primerci  koji  se 
sreću  u  stvarnosti  samo  razrade  tog  arhetipa.  Jedna  je  stvar  da  se 
u  ovoj  zamisli  raspozna  jezgro  psihološke  i  fizičke  istine,  a  druga  da 
se  strategija  nastave  zasnuje  na  njoj.  Jer,  u  umetnosti  čovekov  duh 
potvrđuje  čitavo  bogatstvo  pojavnog  sveta.  Umesto  da  tome  svetu 
nameće  unapred  ustanovljene  sheme,  on  u  njemu  traga  za  shvatlji­
vim  formama  i  odgovara  takvim  formama  reagujući  na  ono  što  vidi. 
Ako  se  naslikani  predmeti  u  jednom  predelu  ili  mrtvoj  prirodi  no- 
gledaju  u  svojoj  posebnosti,  videće  se  da  oni  samo  veoma  posredno 
odgovaraju  standardnim  oblicima  i  značenjima  drveća,  seljačkih  kuća, 
artišoka  ili  riba.  Valjanost  formi  u  umetničkom  delu  ne  počiva  u 
prvom  redu  na  onome  što  one  pomoću  naslikanih  predmeta  kao 
takve  saopštavaju,  nego  stoji  u  vezi  sa  mnogo  onštijim  konfigura­
cijama  sila  koje  vidimo  ovaploćene  u  određenoj  kompoziciji.  Hoću 
da  kažem  da  kada  Van  Gog  postavi  figuru  sejača  naspram  velikog, 
žutog  sunca,  on  govori  o  čoveku,  svetlosti  radu  a  jedva  da  od  stan­
dardne  forme  i  karaktera  upotrebljenih  predmeta  uzima  nešto  više 
od  njihovih  naziva.  On  bi  bio  sputan  a  ne  potpomognut  zahtevom 
da  kopira  standardne  oblike  sunca,  čoveka  i  drveta.
245

---

U  umetnostima  se,  dakle,  učenik  sreće  sa  čulnim  svetom  kao 
simbolom  značajnih  konfiguracija  sila  na  način  koji  je  sasvim  druk­
čiji  od  naučne  upotrebe  čulnih  podataka.  Izgledi  koji  su  slučajni 
s  obzirom  na  objektivnu  situaciju  postaju  valjani  kao  nosioci  osmi­
šljenih  sklopova,  te  mogu  da  se  nazovu  istinskim  ili  lažnim,  priklad­
nim  ili  neprikladnim  po  merilima  koja  su  sasvim  drukčija  od  onih 
koja  se  primenjuju  u  nauci.  Ali,  umetnost  ne  samo  što  potvrđuje 
raznolikost  izgleda  nego  i  valjanost  pojedinačnog  pogleda,  pa  time 
uvodi  još  jednu  novu  dimenziju  raznolikosti.  Pošto  oblici  ne  svedoče 
u  prvom  redu  o  objektivnoj  prirodi  materijalnih  stvari,  oni  mogu 
da  odražavaju  pojedinačno  tumačenje  i  invenciju.
I  umetnost  i  nauka  nastoje  da  razumeju  sile  koje  oblikuju  naše 
postojanje,  pa  obe  zahtevaju  nesebičnu  odanost  onome  što  je  u  isku­
stvu  dato.  Ni  jedna  ni  druga  ne  mogu  da  trpe  ćudljivu  subjektivnost 
zato  što  obe  na  svoj  posebni  način  služe  istini.  Obe  iziskuju  tačnost, 
red  i  disciplinu  zato  što  bez  njih  nije  mogućno  nikakvo  razumljivo 
kazivanje.  Obe  prihvataju  čulni  svet  kao  signatura  rerum,  kako  se 
to  u  srednjem  veku  govorilo,  tj.  kao  oznaku  stvari,  samo  na  sasvim 
drukčiji  način.  Srednjovekovni  lekari  verovali  su  da  žuto  cveće  leci 
žuticu  a  da  hematit,  kamen  krvavik,  zaustavlja  krvavljenje;  a  u 
manje  bukvalnom  smislu,  moderna  nauka  još  traži  u  izgledu  stvari 
obeležja  njihovog  karaktera  i  osobenosti.  Umetnik  može  da  upotrebi 
one  žute  i  crvene  boje  da  bi  pokazao  zračenje  ili  strast;  a  umetnosti 
su  dobrodošle  mnogostrukost  gledanja  na  svet,  raznolikost  ličnih  i 
kulturnih  stilova,  zato  što  je  različitost  reagovanja  isto  tako  zakonit 
vid  stvarnosti  kao  što  je  i  postojanje  samih  stvari.
Eto  zašto  su  merila  za  tačnost  u  umetnosti  sasvim  drukčija  od 
cnih  u  nauci.  U  jednom  naučnom  prikazivanju,  poseban  izgled  onoga 
što  je  pokazano  važno  je  za  valjanost  ogleda  samo  onoliko  koliko  je 
simptomatično  za  istražene  činjenice.  Oblik  posuda,  veličina  brojča- 
nika,  tačna  boja  neke  hemijske  supstance  mogu  da  budu  sasvim  ne­
važni.  Slično  tome,  posebne  proporcije,  uglovi  i  boje  u  nekom  dija­
gramu  mogu  da  ne  budu  važni.  Ovo  stoga  što  su  u  nauci  izgledi 
stvari  samo  pokazatelji  koji  van  sebe  ukazuju  na  skrivene  konste­
lacije  sila.  Laboratorijski  ogledi  i  dijagrami  u  udžbeniku  nisu  naučni 
iskazi,  nego  samo  ilustracije  takvih  iskaza.  U  umetnosti  je  sam  lik 
iskaz.  On  sadrži  i  izlaže  sile  o  kojima  govori.  Stoga,  sve  njegove 
vidljive  osobine  su  bitne  za  ono  što  se  kazuje.  U  mrtvoj  prirodi, 
određene  boje  i  oblici  boca  i  njihov  raspored  jesu  forma  poruke 
koju  daje  umetnik.
GLEDANJE  I  POIMANJE
Umetnosti  govore  učeniku  o  značaju  neposrednog  čulnog  isku­
stva  i  njegove  reakcije  na  to  iskustvo.  U  tom  smislu,  one  dopunjuju 
poruku  nauke,  gde  neposredno  iskustvo  mora  da  se  prevaziđe,  a  po­
sebno  gledanje  svakog  pojedinog  posmatrača  vredi  samo  onoliko 
koliko  doprinosi  oblikovanju  jednog  opšteg  shvatanja  o  predmetu 
koji  se  istražuje.  Kada  student  biologije  ili  psihologije  posmatra  neki 
proces  u  prirodi  ili  neki  obrazac  ljudskog  ponašanja,  on  se  ne  može 
zadovoljiti  samo  time  što  će  ono  što  vidi  da  organizuje  u  jedan  vi- 
zuelan  lik.  On  mora  da  pokuša  da  tu  neposrednu  sliku  poveže  sa
246

---