Beleška o piscu

drugom,  naime  sa  predstavom  o  mehanizmu  koji  dejstvuje  u  opaže- 
nome  predmetu  ili  zbivanju.  Taj  odnos  često  uopšte  nije  jednostavan 
zato  što  priroda  nije  oblikovana  sa  ciljem  da  svoja  unutrašnja  zbi­
vanja  i  radnje  otkriva  ljudskom  oku.  Prirodu  nije  skrojio  neki  dizaj­
ner.  Njen  vidljivi  izgled  samo  je  posredan  uzgredni  proizvod  njenog 
fizičkog  bića.
Kada  iskusni  lekar,  mehaničar  ili  fiziolog  gleda  ranu,  motor, 
mikroskopski  preparat,  on  »vidi«  stvari  koje  novajlija  ne  vidi.  Ako 
bi  se  od  obojice,  stručnjaka  i  laika,  zatražilo  da  naprave  tačne  ko­
pije  onoga  što  vide,  njihovi  crteži  bili  bi  sasvim  različiti.  N.  R.  Hen­
son  ukazao  je  da  takvo  »viđenje«  nije  prosto  stvar  različitog  tuma­
čenja  jednog  te  istog  opažaj a,  tj.  zahteva  da  vizuelna  meljava  ide 
u  intelektualni  mlin.  Stručnjak  i  novajlija  vide  različite  stvari,  a 
razni  stručnjaci  vide  takođe  različito:
»Isuviše  je  lako  reći  da  svi  oni,  i  Tiho  i  Kepler,  Simplicijus  i 
Galileo,  Huk  i  Njutn,  Bristli  i  Lavoazije,  Sodi  i  Ajnštajn,  De  Brolje  i 
Bom,  Hajzenberg  i  Bom,  prave  ista  zapažanja  ali  ih  različito  primenjuju. 
Razlike  u  mišljenju  u  istraživačkoj  nauci  ne  mogu  tako  da  se  objašnja­
vaju.  Da  zapažanja  nisu  u  izvesnom  smislu  bila  različita,  ona  ne  bi  ni  mogla 
da  se  različito  primenjuju.«  (Tycho,  Hooke,  Newton,  Priestley,  Lavoisier, 
Soddy,  Einstein,  De  Broglie,  Heisenberg,  Bohm).
Ali,  kako  može  ista  projekcija  na  mrežnjači  da  dovede  do  raz­
ličitih  opažaj a?  Šta  tačno  razni  posmatrači  vide  različito?  Pre  svega, 
mnoge  figure  su  dvosmislene  zato  što  su  toliko  neodređene  da  mogu 
da  se  organizuju  prema  raznim  obrascima  ili,  pak,  zato  što  dopuštaju 
više  od  jedne  jasno  određene  organizacije.  Svaki  udžbenik  psihologije 
sadrži  primere  preobratnih  figura,  koje  se  kolebaju  između  dve 
uzajamno  isključive  verzije;  ali,  one  su  samo  najočiglednija  demon­
stracija  činjenice  da  većina  vizuelnih  sklopova  može  da  se  vidi  na 
više  od  jednog  načina.  Maks  Verthajmer  daje  primer  geometrijskog 
problema  koji  se  najlakše  rešava  prestrukturisanjem  geometrijske 
slike  (si.  247).  Opažanja  tendencija  ka  najjednostavnijoj  strukturi  tera
247

---

nas  da  vidimo  kvadrat  na  kome  ukoso  leži  jedan  paralelogram;  ai», 
da  bi  se  našla  površina  kvadrata  plus  paralelogram  kada  su  date 
linije  a  i  b,  slika  se  bolje  sagledava  kao  kombinacija  dva  trougla
a  b
koji  se  preklapaju,  svaki  sa  površinom  ----- .  Ovde  dve  iste  vizuelne
2
draži  daju  dva  različita  opažaj a  pomoću  različitih  grupisanja  ele­
menata,  pri  čemu  jedan  više  odgovara  rešenju  problema  nego  drugi. 
Ako  se  desi  da  posmatrač  ima  pravougaone  trouglove  na  umu,  on 
će  se  lakše  dosetiti  rešenja.  Još  bolje,  kad  bi  mu  se  prikazao  crtani 
film  u  kome  se  na  praznoj  osnovi  tamo  amo  kreću  dva  trougla,  da 
bi  se  na  kraju  smirila  u  položaju  kao  na  si.  247,  on  se  ne  bi  nimalo 
mučio.  Opažanje  bi  mu  bilo  vođeno  pogodnim  kontekstom.
U  drugim  slučajevima  ne  menja  se  grupisanje  elemenata,  nego 
karakter  dinamičnih  vektara.  Prostorna  orijentacija  preobratne  kocke 
(si.  248)  zavisi  od  toga  u  kom  se  pravcu  vidi  da  se  kreću  dijagonalni 
vektori.  Pošto  se  ti  opažajni  vektori  daju  samo  pomoću  oblika,  jedna 
tc  ista  slika  može  da  nosi  više  od  jednog  sklopa  sila.
U  mnogim  slučajevima,  željena  struktura  cilja  može  neposredno 
da  se  opaža  u  problemskoj  situaciji.  Dva  trougla  mogu  da  se  vide 
na  si.  247.  Kada  lovac,  posmatrač  ptica,  matematičar  ili  biolog  tačno 
zna  kako  izgleda  stvar  koju  traži,  on  joj  ulazi  u  trag  i  u  najzamrše- 
nijem  metežu  datih  oblika.  Ovamo  spadaju  i  slučajevi  u  kojima  se 
opažaj  dopunjava  ranijim  vizuelnim  iskustvom.  Stručnjak  vidi  nedo­
stajući  deo  kao  prazninu  u  nepotpunoj  celini.  Otisak  stopala  u  pesku 
omogućuje  nam  da  vidimo  stopalo  koga  tamo  nema.  Student  koji 
je  čuo  za  geološka  pomeranja  zemljinih  delova  vidi  konture  afričkog 
i  američkog  kontinenta  ne  kao  zasebne,  proizvoljne  oblike,  nego  kao 
oblike  koji  se  uklapaju  jedan  u  drugi,  poput  pera  i  žleba  ili  muškog 
i  ženskog.  Umesto  dve  mase,  on  sad  vidi  samo  jednu,  rascepljenu. 
Dinamika  razdvajanja  polovina,  viđenih  da  pripadaju  jedna  drugoj 
kao  komadi  razbijenog  krčaga  predstavlja  istinski  sastavni  deo  sa­
mog  opažaja,  a  nije  samo  misaono  izveden  zaključak.
Međutim,  opažajno  rešenje  problema  ne  zahteva  da  se  pred­
stava  na  kojoj  je  obavljena  ključna  misaona  radnja  vidi  u  samoj 
problemskoj  situaciji.  Da  bi  sproveo  heliocentričku  revoluciju,  Ko- 
perniku  nije  bilo  potrebno,  kako  to  Henson  pretpostavlja,  da  »vidi
Slika  248
248

---