Beleška o piscu


da  se  horizonat  spušta  i  da  se  udaljava  od  naše  zvezde  stajaćice«



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə109/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   105   106   107   108   109   110   111   112   ...   125

da  se  horizonat  spušta  i  da  se  udaljava  od  naše  zvezde  stajaćice«. 
Hiljadama  godina,  astronomska  posmatranja  povezivana  su  sa  kos- 
mičkim  modelima  lopti  i  školjki  koje  se  obrću,  a  vizuelne  transfor­
macije  potrebne  da  se  uspostavi  taj  odnos  između  neposrednog  pos­
matranja  i  »čistih  oblika«  nalaze  potpuno  u  oblasti  opažaj ne  razno­
vrsnosti.  Kopernik  je  morao  da  se  oslanja  još  na  jedan  vizuelni  po­
jam,  naime  relativnost  kretanja,  koji  mu  je  bio  poznat  iz  svako­
dnevnog  iskustva,  a  odlučujuće  prestrukturisanje  sastojalo  se  u  pri- 
menjivanju  čulnog  fenomena  relativnog  kretanja  na  kosmički  model, 
a  ne  na  ono  što  je  opažao  prilikom  sunčevog  rađanja.
Iako  u  takvim  slučajevima  neposredno  posmatranje  i  model  na 
kome  se  prestrukturisanje  obavlja  jesu  dve  odvojene  predstave,  ipak 
se  one  opažajno  povezuju.  Taj  kontinuitet,  koji  ujedinjuje  sve  bitne 
vidove  fenomena  pod  istragom,  nužan  je  za  razumevanje.  Naravno, 
mogu  da  se  otkriju  ili  nauče  mnogi  korisni  odnosi  koji  spajaju  iz- 
vesne  delove  iskustva  čistom  asocijacijom.  Slučajno  može  da  se  otkri­
je  da  kurare  olabavljuje  mišiće  ili  da  se  sobna  temperatura  menja 
kada  se  prekidač  okrene,  a  da  se  pojma  nema  o  tome  šta  izaziva 
takva  dejstva.  Dobar  deo  čovekove  sposobnosti,  pa  čak  i  izvestan 
napredak  potiču  od  primene  takvih  povezivanja,  ali  pošto  mehaničko 
»kondicioniranje«  čini  da  um  zaobilazi  bitne  činjenice,  ono  i  ne  obu­
hvata  istinski  produktivno  mišljenje,  pa  svakako  ne  može  ni  da 
posluži  kao  model  za  njega.
KAKO  NAS  ILUSTRACIJE  UČE
Kada  um  postupa  naučnički,  on  traga  za  onom  pravom  pred­
stavom  koja  se  krije  među  fenomenima  iskustva.  Obrazovanje  mora 
da  premosti  jaz  između  zbunjujuće  složenosti  neposrednog  zapažanja 
i  relativne  jednostavnosti  odgovarajuće  konačne  predstave.  Naučna 
nastava  mora,  dakle,  da  pruži  baš  ono  što  nastava  umetnosti  izbega- 
va,  naime  dovoljno  jednostavnu  verziju  te  konačne  predstave  kad 
god  se  ne  može  očekivati  da  će  učenik  sâm  da  je  prepozna  u  džungli 
stvarnosti.  Zamislimo  da  učenik  pokušava  da  shvati  kako  izgleda  i 
funkcioniše  ljudsko  srce.  Iskrivljene  komore  srca,  njegove  ispreple­
tene  arterije  i  vene,  asimetrija  oblika  i  položaja  koji  obavljaju  si­
metrične  funkcije  dovode  posmatračeva  čula  u  veću  zabunu  nego 
da  je  pokušao  da  razmrsi  zmijurine  iz  Laokoonove  grupe.  Učenik 
konačno  mora  da  nauči  da  u  tom  baroknom  prizoru  vidi  jednostavno 
načelo;  možda  će  čak  i  poželeti  da  razume  zašto  je  priroda  udesila 
da  se  u  ljudskom  telu  za  tako  jednostavan  fiziološki  zadatak  razvije 
tako  opširna  aparatura.  Ali,  njegov  put  ka  tom  cilju  biće  nepotrebno 
tegoban  ako  mu  se  otpočetka  ne  da  neka  vrsta  šablona  za  cilj.  SI.  250 
prikazuje  crtež  koji  je  Paul  Kle  napravio  da  bi  učenicima  objasnio 
kako  funkcioniše  ljudsko  srce.  Celokupan  oblik  temeljno  je  sveden 
na  najjednostavniji  prikaz  osnovnih  procesa.  Volumen  i  putanje  ogra­
ničeni  su  na  dvodimenzionalnu  ravan.  Srčane  komore,  čiji  su  unu­
trašnji  odeljci  izostavljeni,  postale  su  simetrične.  Simetrična  su  tako- 
đe  i  dva  kružna  toka,  jedan  koji  šalje  krv  u  pluća  na  pročišćavanje 
i  vraća  je  u  srce,  a  drugi  koji  je  uzima  odatle  i  šalje  na  rad  kroz 
telo  i  natrag  u  glavnu  pumpu.  Neke  Kleove  anatomske  slobode  mogu 
da  dovedu  do  nesporazuma;  ali,  on  se  poslužio  slobodom  umetničke
249


Slika  250  Paul  Kle,  Crtež  ljudskog  srca.  Umetnički  muzej,  Bern
likovne  mašte  da  bi  prikazao  suštinske  osobenosti  predmeta  uz  jedno­
stavnost  dečjeg  crteža.  Kad  učenik  jednom  shvati  načelo,  on  može 
da  se  upusti  u  bliže  razmatranje  složene  stvarne  situacije.
U  nastavnoj  praksi,  učenje  pomoću  opažajnog  apstrahovanja 
mora  da  se  oslanja  na  odgovarajuće  ilustracije.  To  se  često  radi 
veoma  oštroumno.  Na  primer,  vizuelna  saopštenja  na  stranicama 
naučnopopularnog  časopisa  »Scientific  American«  redovno  su  izvrsna. 
Neki  udžbenici  takođe  to  dobro  rade.  Drugi,  pak,  puštaju  na  volju 
svojim  crtačima  da  se  »umetnički«  iživljavaju,  što  samo  zbunjuje 
čitaoca.  Ili,  opet,  nailazi  se  na  ilustracije  koje  ne  vode  dovoljno  ra­
čuna  o  tome  da  određeni  nivo  apstrakcije  prikazivanja  odgovara 
razvojnom  stepenu  učenika  i  njegovom  poznavanju  datog  gradiva. 
Doduše,  ne  radi  se  više  kao  u  srednjovekovnim  medicinskim  udžbe­
nicima,  u  kojima  su  lekar  i  njegov  bolesnik  predstavljani  sa  svim 
pojedinostima  nošnje  toga  vremena  i  sa  celokupnom  opremom  ordi­
nacije,  a  radilo  se  samo  o  tome  da  se  pokaže  kako  se  stavljaju  pija­
vice  ili  kako  se  postupa  pri  prelomu  kosti.  Ali,  da  bi  se  odlučilo 
koliko  čega  treba  verno  da  se  prikaže  a  koliko  pojednostavi,  potrebno 
je  nastavno  iskustvo  i  vizuelna  mašta.  Takva  odluka  mora  da  bude 
savršena  usklađena  sa  nivoom  apstrakcije  u  nastavi.  Koliko  poje­
dinosti  treba  da  sadrži  zemljopisna  mapa?  Koliko  vizuelne  složenosti 
može  učenik  da  savlada?
Problem  je  naročito  izrazit  kada  se  od  učenika  zahteva  da  sami 
prave  sebi  crteže.  Kada  radi  sa  decom,  koja  u  svojim  spontanim  sli- 
karijama  još  upotrebljavaju  srazmerno  jednostavne  geometrijske 
oblike,  nastavnik  će  na  časovima  crtanja  da  poštuje  taj  rani  stepen 
učenikovog  vizuelnog  shvatanja,  ali  će  na  časovima  zemljopisa,  od 
te  iste  dece,  možda  taj  isti  nastavnik,  zahtevati  da  iscrtavaju  obale 
nekog  kontinenta  ili  neshvatljiva  rečna  krivudanja  —  oblike  koji 
ne  mogu  ni  da  se  opažaju,  ni  da  se  razumeju  niti,  pak,  da  se  upamte. 
Kada  se  od  nekog  studenta  traži  da  precrta  ono  što  vidi  pod  mikro­
skopom,  on  ne  može  da  teži,  mehanički,  samo  čistoj  tačnosti  i  ured­
nosti.  On  mora  da  odluči  šta  je  važno  i  koje  karakteristične  forme 
treba  da  se  pronađu  u  slučajnom  primerku  koji  leži  pred  njim.  Stoga, 
njegov  crtež  nikako  ne  može  da  bude  reprodukcija;  on  će  biti  slika
250




Dostları ilə paylaş:
1   ...   105   106   107   108   109   110   111   112   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə