Beleška o piscu

gnipisani  ili  će  učiniti  da  preobratna  figura  svaki  čas  menja  izgled. 
Kad  se  neka  boja  netremice  gleda,  ona  teži  da  izbledi,  a  ako  se  oko 
prisili  da  ukočeno  gleda  neku  šaru  bez  malih  ispitivačkih  pokreta, 
koji  inače  nikada  nisu  odsutni,  ta  šara  će  posle  kratkog  vremena 
iščeznuti  iz  vida.  Ove  reakcije  na  monotoniju  kreću  se  od  svesne 
odbrane  do  čisto  psihološkog  slabljenja  impulsa  stvorenih  u  mozgu 
jednom  statičnom  situacijom.  One  su  elementarna  forma  inteligent­
nog  prezira  prema  nepodeljenoj  pažnji.  Jedino  je  važno  da  se  nešto 
zapazi  i  prati.  Čovek  odbija  da  se  dosađuje.
Iako  je  ova  selektivna  pažnja  korisna,  ona  ima  i  svoje  mane. 
Ona  otežava  dopiranje  do  svesti  stalnih  činilaca  koji  dejstvuju  u 
životu.  Ova  slabost  se  pokazuje  kada  mislilac  ili  naučnik  treba  da 
posmatra  agense  koji  leže  s  onu  stranu  onih  koji  ispoljavaju  vidne 
promene.  U  fizičkim,  kao  i  u  psihološkim  ili  društvenim  stvarima, 
ti  stalni  vidovi  neke  situacije  najlakše  se  previđaju,  najteže  mogu 
da  se  razumeju.  Karakteristike  opažanja  ne  samo  da  pomažu  mudro­
sti,  one  je  i  ograničavaju.
OČi  se  kreću  u  svojim  dupljama,  i  njihovo  selektivno  istraži­
vanje  se  pojačava  pokretima  glave  i  čitavog  posmatračevog  tela.  Ćak 
i  procesi  beleženja  koji  se  odvijaju  u  očnoj  jabučici  veoma  su  selek­
tivni.  Na  primer,  od  prvih  godina  prošloga  veka  ima  valjanih  razloga 
za  pretpostavku  da  mrežnjača,  obaveštavajući  mozak  o  boji,  ne  beleži 
svaki  od  bezbrojnih  preliva  tonova  posebnom  vrstom  poruke,  nego 
se  ograničava  na  nekoliko  osnovnih  boja,  ili  opsega  boja,  iz  kojih 
se  sve  ostale  izvode.  Ova  postavka,  sada  potvrđena  eksperimentalno 
i  analitički,  znači  za  nas  da  fotohemija  oka  primenjuje  sličnu  vrstu 
apstrakcije  kojom,  na  nivou  svesnog  opažanja,  vidimo  boje  kao  vari­
jacije  i  kombinacije  nekoliko  primarnih  boja.  Pomoću  ovog  duhovi­
tog  pojednostavljenja  viđenje  izvršava  sa  nekoliko  vrsta  prenosnika 
zadatak  koji  bi  inače  zahtevao  nesavladljivo  veliki  broj  njih.  Moglo 
bi  se  reći  da  čak  i  psihološki  viđenje  nameće  konceptualni  red 
materijalu  koji  beleži.
Ono  što  je  poznato  o  boji  lako  može  da  važi  i  za  oblik.  Počinje 
da  se  čini  kao  da  se  munjevita  brzina  kojom  životinje  i  ljudi  reaguju 
na  pokret,  bio  on  sasvim  mali  ili  sasvim  udaljen  od  središta  pažnje, 
omogućuje  prečicom  koja  razlučuje  kretanje  od  nepokretnosti  čak 
i  na  nivou  mrežnjače.  Navikli  smo  da  verujemo  da  prijemnici  u 
mrežnjači  ne  znaju  za  takvo  razlučivanje.  Smatralo  se  da  oni  mogu 
da  beleže  svojstva  boje  i  oblika,  tako  da  se  ostavljalo  mozgu  da  on 
zaključi  da  se  radi  o  pokretu  na  osnovu  preračunavanja  promena 
koje  se  dešavaju  u  masama  sitnih  tačaka.  Danas  se  zna  da  mrežnjača 
žabljeg  oka  sadrži  bar  četiri  tipa  prijemnika,  od  kojih  svaki  reaguje 
za  posebnu  vrstu  draži  i  na  koji  svi  ostali  ne  utiču.  Među  njima  su 
i  »otkrivači  buba«,  koji  smesta  i  isključivo  reaguju  na  sve  sitno  što 
gamiže,  što  je,  prirodno,  od  posebnog  interesa  za  žabe.  Drugi  su  tako 
podešeni  da  reaguju  samo  na  kretanje  ili  pojavu  ivica  ili  početak 
ili  kraj  osvetljenja.  Da  bi  se  obavile  sve  te  reakcije,  velike  grupe 
prijemnika  moraju  da  sarađuju  kao  tim,  jer  samo  na  taj  način  mogu 
da  se  shvate  oblici  i  pokreti  širokih  draži.  To  znači  da  čak  ni  na 
nivou  mrežnjače  nema  mehaničkog  beleženja  elemenata.  U  svom 
istraživačkom  spisu  Šta  žablje  oko  kazuje  žabljem  mozgu,  Letvin, 
Maturana,  Makkaloh  i  Pits  (Lettvin,  McCulloch,  Pitts),  zaključuju:
26

---

»Te  radnje  na  taj  način  više  podsećaju  na  opažanje  nego  na  osete 
ako  ta  razlika  ima  sada  neko  značenje.  To  će  reći  da  jezik  kojim  one 
najbolje  mogu  da  se  opišu  jeste  jezik  složenih  apstrakcija  iz  vizuelnog 
lika.«
Tačno  je,  međutim,  da  kao  i  svako  prosejavanje,  i  ovo  ubrzava 
obradu  materijala,  ali  i  ograničava  radnje  prema  onome  što  ostane 
posle  prosejavanja.  Kada  žaba  gladuje  u  prisustvu  mrtvih,  nepomič­
nih  muva,  koje  bi  joj  bile  savršeno  dobra  hrana,  ona  nas  podseća 
na  slepilo  čoveka  čiji  je  um  »obrađen«  i  stoga  nesposoban  da  reaguje 
na  nepredviđene  okolnosti.  To  je  cena  ekonomičnosti.
Takva  ugrađena  selektivnost  je  korisna  ne  samo  zato  što  izbe- 
gava  uzaludno  trošenje  napora > nego  i  zato  što,  sužavajući  izbor, 
obavlja  reakcije  brže  i  sigurnije.  Stoga,  kod  srazmerno  jednostavnih 
stvorenja,  koja  imaju  nepromenljive  potrebe  i  mogu  da  se  oslanjaju 
na  boravak  u  prilično  nepromenljivoj  okolini,  životne  funkcije  odr­
žanja,  razmnožavanja  i odbrane  pokazuju tendenciju  da budu ograniče­
ne  na  standardizovane  reakcije, koje  su  podešene  prema  fiksnim  signa­
lima.  Upečatljive  primere  takvog  visoko  selektivnog  ponašanja  opisali 
su  etolozi,  naročito  Konrad  Lorenc  (Lorenz)  i  N.  Tinbergen.  Pošto  živo­
tinje  ne  mogu  da  nam  kažu  šta  vide,  ne  možemo  biti  sigurni  do  koje 
mere  se  obavlja  selekcija  u  samom  njihovom  opažanju  ili  pak  u 
njihovim  reakcijama  na  ono  što  opažaju.  U  svakom  slučaju,  ni  na 
jednu  draž  ne  može  da  se  reaguje,  ukoliko  nije  razlučena  u  opažanju. 
Najverovatnije,  ovo  razlučivanje  nije  stvar  specifično  pripremljenih 
kategorija  prijemnika  u  mrežnjači  kao  što  su  oni  koji  teraju  žabu 
da  reaguje  na  bube  što  gamižu,  već  je  selektivna  reakcija  živčanog 
sistema  na  posebne  odlike  vidnog  polja  prenesene  očima.  Reakcije 
na  ove  signale,  ili  »pobuđivače«,  urođene  su  vrstama.  Žuti  kljun 
jedne  vrste  galeba  dobio  je  tokom  razvitka  jednu  crvenu  tačku  na 
kraju  donje  vilice.  Ova  crvena  tačka  tera  novoizleženo  galepče  da 
kljuca  vrh  roditeljskog  kljuna.  Kada  crvene  tačke  nema,  mali  galeb 
ne  kljuca;  kada  pile  ne  kljuca,  roditelj  ne  daje  hranu.  Signali  ove 
vrste  zadovoljavaju  dva  osnovna  zahteva:  jasno  se  raspoznaju  po 
svojoj  čistoj  boji  i  jednostavnom  obliku,  i  dovoljno  se  ističu  u  odnosu 
na  sve  ostalo  što  se  obično  vidi  u  okolini.
Opažanje  tih  životinja  mora  da  bude  podešeno  prema  njihovim 
visoko  selektivnim  reakcijama.  Njihova  vidna  polja  su  verovatnije 
hijerarhijska  a  ne  homogena,  u  tom  smislu  da  se  izvesne  opažajne 
odlike  ističu  zbog  potreba  s  kojima  stoje  u  vezi.  Životinje  ne  mogu 
da  reaguju  na  njih  ukoliko  nisu  opažajno  razlučene.  Ovo  je  jedan 
od  prvih  primera  apstrakcije,  ukoliko  je  životinja  uklopljena  u  tip 
ili  kategoriju  bitnih  signala  —  npr.  svih  slučajeva  crvene  tačke  na 
pravom  mestu  —  ali  tu  apstrakciju  obavlja  vrsta  a  ne  jedinka;  ona 
je  urođena.
FIKSACIJA  REŠAVA  PROBLEM
Sve  dok  su  takvi  mehanizmi  ugrađeni  nasledstvom,  oni  se  kruto 
primenjuju  na  vrstu  kao  celinu.  Na  višim  biološkim  nivoima,  jedinka 
sve  više  kontroliše  izbor  draži  i  reakcije  na  njih.  Pokreti  oka  koji 
pomažu  da  se  odaberu  mete  viđenja  nalaze  se  negde  između  auto­
27

---