Beleška o piscu


onoga  što  on  vidi  i  razume,  manje-više  aktivno  i  inteligentno.  Disci­



Yüklə 323.28 Kb.

səhifə110/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323.28 Kb.
1   ...   106   107   108   109   110   111   112   113   ...   125

onoga  što  on  vidi  i  razume,  manje-više  aktivno  i  inteligentno.  Disci­
plina  iteligentnog  viđenja  ne  može  da  se  ograniči  samo  na  nastavu 
umetnosti;  ona  može  da  uspe  samo  ako  vizuelni  smisao  nije  otupljen 
i  poremećen  u  drugim  nastavnim  predmetima.  Svaki  pokušaj  da  se 
u  moru  slepila  uspostavi  ostrvo  vizuelne  pismenosti  osuđen  je  na 
propast.  Vizuelno  mišljenje  je  nedeljivo;  ono  postoji  svugde  ili  nigde.
Nedostatak  vizuelnog  obrazovanja  u  naučno-tehničkoj  nastavi, 
s  jedne  strane,  i  činjenica  što  umetnici  zanemaruju,  pa  čak  i  preziru, 
lepi  i  životno  važni  zadatak  da  svet  činjenica  učine  vidljivim  za 
radoznao  duh,  za  mene  su,  uzgred  budi  rečeno,  mnogo  ozbiljnija 
boljka  naše  civilizacije  nego  »kulturna  vododelnica«,  na  koju  je 
Snou  (C.P.  Snow)  pre  izvesnog  vremena  skretao  toliko  veliku  pažnju 
javnosti.  On  se  žalio  da  naučnici  ne  čitaju  dobru  književnost  a  da 
književnici  ne  znaju  ništa  o  nauci.  Možda  je  to  tako,  ali  žalba  je 
površna.  Reklo  bi  se  da  čovek  nije  »zaokružen«  kada  prosto  na­
prosto  ima  od  svega  pomalo,  nego  kada  na  sve  što  radi  primenjuje 
integrisanu  celinu  svih  svojih  duhovnih  moći.  Kada  Snou  govori  o 
tome  da  »sudar«  nauke  i  umetnosti  »treba  da  proizvede  stvaralačke 
mogućnosti«,  on  gubi  iz  vida  njihovu  dublju  srodnost.  Naučnik  može 
dobro  da  poznaje  pesništvo  Volasa  Stivensa  i  komade  Semjuela  Be- 
keta  (Wallace  Stevens,  Samuel  Beckett),  pa  da  mu  njegovo  obrazo­
vanje  ipak  ne  omogući  da,  u  svom  sopstvenom  stručnom  mišljenju, 
upotrebi  opažajnu  maštu  na  koju  se  ovi  pisci  oslanjaju.  Takođe,  ima 
slikara  koji  sa  velikim  razumevanjem  mogu  da  čitaju  knjige  o  bio­
logiji  i  fizici,  pa  da  opet  ništa  od  te  inteligencije  ne  pokazuju  u 
svojim  slikama.  Ta  podvojenost  je  mnogo  dublje  prirode.
Kada  se  zalažemo  za  svesniju  primenu  opažajnog  apstrahova- 
nja  u  nastavi,  moramo  imati  na  umu,  međutim,  da  apstrakcija  lako 
dovodi  do  otuđivanja  ako  se  ne  sačuva  veza  sa  neposrednom  stvar­
nošću.  Svako  mišljenje  se  uvek  nalazi  u  iskušenju  da  uprošćene  mo­
dele  posmatra  kao  da  su  sama  stvarnost.  Fizičar  Džerald  Holton 
(Gerald)  je  svoje  kolege  nastavnike  naučnih  predmeta  energično  pod- 
sećao  na  to  da  je  prosečna  demonstracija  u  nekom  ogledu  tokom 
predavanja  na  fakultetu  u  stvari  »nužno  i  gotovo  po  definiciji  briž­
ljivo  podešen,  apstrahovan,  uprošćen,  homogenizovan  i  ’kroz  mašinu 
za  pranje  rublja  propušten’  primer«.  Ona  stvarni  fenomen  zamenjuje 
analogom,  na  primer,  kada  »jedna  ćasa  sa  čeličnim  kuglicama,  meha­
nički  stavljena  u  pokret,  služi  tome  da  se  jedan  osnovni  fenomen 
kao  što  je  Braunovo  molekularno  kretanje  (Brown)  razmatra  a  da 
se  stvarni  slučaj  studentima  nd  najmanje  ne  pokaže«.  Jedna  prirodna 
pojava  čupa  se  iz  konteksta  kao  da  je  potpuno  i  od  svega  ostalog 
nezavisna,  pa  se  pokazuje,  bukvalno  i  u  prenosnom  smislu,  na  »praz­
noj  pozadini«,  pri  čemu  su  iz  stvarne  situacije  brižljivo  uklonjene 
sve  nečistote.  Na  taj  način  niti  je  student  pripremljen  na  zbunjujuću 
složenost  žive  činjenice,  niti  doživljava  uzbuđenje  istraživača  koji 
pokušava  da  prokrči  sebi  put  pa  ne  može  da  bude  siguran  u  ishod.
Holtonove  opomene  podsećaju  nas  da  nauka,  baš  kao  i  umetnost, 
može  da  funkcioniše  samo  ako  premošćuje  čitavu  oblast  od  neposred­
nog,  empirijskog  opažanja  do  najapstraktnijih  pojmovnih  modela  i 
ako  zadržava  stalnu  uzajamnu  razmenu  između  njih.  Odvojeni  od 
stvari  na  koje  se  odnose,  ti  stilizovani  likovi,  stereotipni  pojmovi, 
statistički  podaci  dovode  do  prazne  igre  oblicima,  baš  kao  što  puko 
izlaganje  sirovim  činjenicama  ne  obez'beđuje  učeniku  razumevanje.
251


PROBLEMI  VIZUELNIH  SREDSTAVA
Upotreba  takozvanih  vizuelnih  sredstava  ne  pruža  sama  po  sebi 
dovoljno  povoljne  uslove  za  vizuelno  mišljenje.  Psiholog  Lorens  K. 
Frenk  (Lawrence  Frank)  optuživao  je  da  se  takva  pomagala,  kao  što 
i  sama  reč  kazuje,  »smatraju  kao  čisto  pomoćna  sredstva  za  prividno 
svevažno  verbalno  opštenje,  tradicionalna  usmena  ili  pismena  pri­
kazivanja.  Obično  su  vizuelna  pomagala  baš  to  —  ilustracije;  jer, 
reči  se  smatraju  za  osnovni  način  sporazumevanja«.  Nije  dovoljno 
da  se  učenicima  poture  pod  nos  autentične  fotografije,  crteži,  modeli, 
ili  da  im  se  učine  dostupnim  činjenične  stvari  i  postupci.  Samo  to 
još  ne  obezbeđuje  neko  inteligentno  razumevanje.  Insistiranje  mo­
dernih  nastavnika  na  neposrednom  iskustvu  svakako  je  bila  drago- 
cena  reakcija  na  beskrvnost  tradicionalne  nastave.  Ali,  nije  dovoljno 
da  se  predmeti  proučavanja  učine  dostupnim  neposrednom  ispitiva­
nju.  Slike  i  filmovi  biće  od  pomoći  samo  ako  zadovoljavaju  zahteve 
vizuelnog  mišljenja.  Jedinstvo  opažanja  i  poimanja,  što  sam  pokušao 
da  u  ovoj  knjizi  pokažem,  ukazuje  na  to  da  se  aktivno  razumevanje 
zbiva  u  samoj  oblasti  opažanja,  ali  samo  ako  je  predstava  oblikovana 
tako  da  bitne  crte  vizuelno  tumači.  Na  jednom  drugom  mestu,  ja 
sam  to  ovako  rekao:
»Vizuelno  vaspitanje  mora  da  se  zasniva  na  pretpostavci  da  je  svaka 
slika  jedan  iskaz.  Slika  ne  daje  sam  predmet,  nego  niz  iskaza  o  predmetu; 
ili,  ako  hoćete,  ona  prikazuje  predmet  kao  niz  iskaza.«
Ako slika  ne  uspeva  da  suštinske  odlike opažajno  prikaže,  ona  je 
beskorisna,  nerazumljiva,  zbunjujuća,  i  gora  nego  da  uopšte  nema  ni­
kakvog lika.  -Da  bi vršio  svoj  posao, vid mora  da  se  povinuje  pravilima 
vizuelnog  opažanja,  koja  kazuju  kako  oblik  i  boja  određuju  ono  što  se 
vidi.  Veliki  napredak  je  učinjen  u  ovom  pogledu;  ali,  ostaje  još  mnogo 
da  se  uradi.  Nekoliko  praktičnih  primera  objasniće  o  čemu  se  radi.
Koliko  u  stvari  znamo  o  tome  šta  deca  i  drugi koji  nešto  uče vide 
kada  gledaju  ilustracije u  udžbeniku,  film  ili  televizijski  program?  Od­
govor  je  presudan,  zato  što  ako  učenik  ne  vidi  ono  što  se  očekuje  da 
vidi,  onda  mu  nedostaje  sama  osnova  za  učenje.  Imamo  li  prava  da 
unapred  smatramo  da  jedna  slika  i  predstavlja  ono  što  prikazuje,  bez 
obzira  kakva  je  i  ko  gleda?  Ovaj  problem  se  najlakše  zanemaruje 
kod  fotografskog  materijala.  Osećamo  se  sigurnim  da  pošto  su  slike 
snimljene  mehanički,  one  moraju  da  budu  ispravne;  a,  pošto  su  reali­
stičke,  mora  im  se  verovati  da  prikazuju  sve  činjenice;  a,  pošto  je 
svako  ljudsko  biće  od  rođenja  vežbalo  kako  da  posmatra  svet,  ono 
neće  imati  nikakve  muke  sa  slikama  koje  liče  na  taj  svet.  Da  li  su  ove 
pretpostavke  tačne?
U  jednoj  od  svojih  ranih  knjiga  o  filmskoj  teoriji,  Bela  Balaž 
(Béla  Balâzs)  navodi  priču  o  jednom  ukrajinskom  spahiji  koji  je,  raz- 
vlašćen  posle  sovjetske  revolucije,  živeo  kao  upravnik  na  svom  ima­
nju,  stotinama  kilometara  daleko  od  najbliže  železničke  stanice.  Pet­
naest  godina  nije  odlazio  u  grad.  Pošto  je  bio  visoko  obrazovan 
intelektualac,  on  je  primao  novine,  časopise  i  knjige,  a  imao  je  i  radio- 
-aparait.  Bio  je  u  toku  svega  što  se  događalo  u  svetu,  ali  nikad  nije 
video  nijedan  film.  Jednoga  dana  otputovao  je  u  Kijev,  pa  je  tom
252




Dostları ilə paylaş:
1   ...   106   107   108   109   110   111   112   113   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə