Beleška o piscu

pljinu  i  nema  mnogo  veze  sa  tamnom  trakom,  koja  treba  da  bude 
kanal.  Kanal  je  ispred  ručice  a  ne  iza  nje,  a  ručica  nije  ispred  lule. 
Da  li  si.  255b  prikazuje  vertikalnu  ručicu  van  lule  iili  naprotiv  neku 
vrstu  zapušača  koji  je upao  u pravougaonik ili  možda  cev?  Ne  poričem 
da  će  čovek  oguglao  i  spreman  na  sv e  posle  višegodišnjeg  iskustva 
sa  osrednjim  udžbeničkim  ilustracijama,  narudžbenim  katalozima  i 
sličnim  proizvodima  vizuelne  nespretnosti  moći  da  odgonetne  šta  zna­
če  ovi  crteži,  naročito  ako  mu  se  pomogne  usmenim  objašnjenjem. 
Pa  ipak,  ako  dete  uspešno  reši  zadatak,  ono  je  to  uradilo  uprkos 
crtežu,  a  ne  uz  njegovu  pomoć;  a  ako  ne  uspe,  to  ne  znači  da  ne  razu­
me  kako  radi  slavina.  Ono  prosto  nije  u  stanju  da  se  iskobelja  iz  vizu­
elne  klopke.
VAŽNA  JE  FUNKCIJA
Neupotrebljive  slike  ove  vrste  mogu  u  manjoj  ili  većoj  meri  da 
budu  apstraktne.  Čak  i  mnogo  realističkiji  crteži  mogu  da  budu  nepo­
desni  za  prikazivanje  suštinskih  odlika  fizičke  situacije.  Oni  su  bez- 
vredni  ne  zato  što  nisu  verni  prirodi  ili  lišeni  pojedinosti,  nego  zato  što 
su  dvosm isleni  i  varljivi.  Anatomski  crteži  Leonarda  da  Vinčija  nisu 
toliko  uspešni  samo  zato  što  je  on  imao  umetničke  sposobnosti  da 
nacrta  ono  što  vidi,  nego  zato  što  je  svaki  deo  ljudskog  tela  video  kao 
napravu  koju  je  izmislio  neki  kolega  pronalazač.  U  svakom  mišiću, 
svakoj  kosti  ili  žili  video  je  svrhu  za  koju  su  oblikovani,  pa  ih  je  i 
prikazivao  kao  oruđa.  Upotrebljavao  je  prostorne  odnose  da  bi  poka­
zao  funkcionalne  veze.  Isto  to  važi,  naravno,  i  za  njegove  tehničke 
crteže.
Emanuel  Vinternic  (Winternitz)  otkrio  je  upečatljive  primere 
Leonardovog  zanimanja  za  analogije  i  paralele.  Jedan  od  crteža  »pri­
kazuje  dijagram  žila  i  mišića  pričvršćenih  za  kičmu.  Leonardo  ne  crta 
mišiće  u  njihovoj  punoj  širini,  nego  kao  tanke  niti  da  bi  jasno  i  pre­
gledno  pokazao  kako  uspravno  drže  kičmeni  stub.  U  zabeleškama  na 
istoj  strani,  on  kičmu  i  njene  niti  upoređuje  sa  brodskim  jarbolom 
i  njegovim   konopcima.«  Leonardo  je  izmislio  uređaj  pomoću  koga  žica­
ma  mogu  da  se  otvaraju  i  zatvaraju  rupice  na  duvačkim  instrumenti­
ma  kod  kojih  su  one  suviše  razmaknute  da  bi  mogle  da  se  dohvate
255

---

prstima.  Vinternic  smatra  da  je  on  ideju  dobio  posmatrajući  žile  ljud­
ske  šake,  koje  omogućuju  daljinsko  upravljanje  vrhovima  prstiju.
Leonardo  je  mogao  da  pronalazi  analogiju  između  materijalno 
udaljenih  mehanizama  zato  što  je  u  svim   stvarima  video  njihovu  »fun­
kcionalnu  vrednost«.  Karl  Dunker  (Duncker),  koji  je  uveo  ovaj  izraz 
u  psihologiju,  pokazao  je  da  svako  produktivno  mišljenje  pravi  razli­
ku  između  suštinskog  načela  i  slučajnih  primesa.  U  svojim  ogledima, 
on  je  ispitanicim a  davao,  na  primer,  sledeći  problem:
»Pretpostavite  da  neki  bolesnik  ima  stomačni  tumor  koji  ne  može 
da  se  operiše,  i  da  vama  na  raspolaganju  stoje  zraci  koji  uz  dovoljan  in­
tenzitet  razaraju  organsko  tkivo.  Kojim  postupkom  mogu  ovi  zraci  da 
uklone  tumor  a  da  istovremeno  ne  razore  zdravo  tkivo  oko  njega?«
On  je  dao  sliku  256  kao  prvo  približno  rešenje  problema.  Sa  jed­
nostavnošću  dečjeg  crteža,  ovaj  dijagram  prikazuje  suštinske  elemen­
te:  m etu   u  telu  i  zrake  koji  dopiru  do  nje.  Pre  svega,  rešenje  može  da 
se  potraži  na  veom a  apstraktnom  nivou  i  da  se  postavi  pitanje:  gde 
telo  ima  otvor  kroz  koji  zraci  mogu  da  prođu  a  da  ne  oštete  telo?  To 
dovodi  do  sledećeg  koraka  da  se  u  telu  potraži  podesan  otvor.  Dunker 
takav  pristup  naziva  »odozgo«.  Može  da  se  priđe  i  »odozdo«  na  taj  na­
čin  što  bi  se  napravio  popis  onoga  što  je  dato  anatomski,  u  nadi  da 
će  se  naići  na  nešto  što  će  pružiti  rešenje.  Zajedničko  dejstvo  oba  pri­
stupa  karakteristično  je  za  uspešno  m išljenje,  te  oni,  naravno,  odgo­
varaju  dvam a  polovim a  učila  o  kojima  smo  ranije  govorili,  a  to  su: 
veom a  apstrahovano  prikazivanje  osnovnih  načela  i  složenost  situacije 
iz  stvarnog  života.
U   oba  slučaja,  m eđutim ,  pažnja  posmatrača  mora  da  se  usmerava 
na  funkcionalnu  vrednost  koja  leži  u  predmetu.  Dunker  pokazuje  do 
kakvih  sve  glupih  grešaka  dolazi  kada  se  neko  samo  otprilike  seća 
oblika  nekog  korisnog  uređaja,  a  da  nema  jasnu  predstavu  o  načelu 
kom e  taj  oblik  služi.  Pronalazači,  s  druge  strane,  vode  računa  o  funk­
cionalnim   vrednostim a,  kao  što  su  to  Leonardovi  crteži  pokazali.  Di­
zajneri  takođe  moraju  stalno  da  imaju  pred  očima  razliku  između  na­
čela  i  ostvarenja,  da  bi  shvatili  gde  m ašti  mogu  da  puste  na  volju 
a  gde  je  ona  ograničena.  Dizajner  Dejvid  Paj  (David  Pye)  ubedljivo 
je  pokazao  da  funkcija  nikad  ne  propisuje  formu,  iako  opisuje  svoj 
opseg.  Točak  doduše  n e  može  da  bude  četvrtast,  ali  dopušta  bezbroj 
varijacija  kotura.  K lin  m ože  da  ima  stotinu  oblika,  veličina,  srazmera, 
isto  kao  i  čivija,  šipka,  kuka,  šolja,  zato  što  je  funkcija  načelo  koje  ne 
zahteva  određenu  formu  nego  tip  forme  da  bi  se  ostvarilo.
256

---