Beleška o piscu

matizma  i  voljnog  reagovanja.  Oni  moraju  da  usmere  oko  na  taj 
način  da  oblast  vidnog  polja  koje  treba  da  se  ispita  dođe  u  uski 
opseg  najoštrijeg  viđenja.  Oštrina  opada  toliko  brzo  da  pri  odstu­
panju  od  deset  stepeni  od  osovine  fiksacije,  gde  je  maksimalna,  ona 
je  već  svedena  na  petinu.  Pošto  je  osetljivost  mrežnjače  toliko  ogra­
ničena,  oko  može  i  mora  da  izdvoji  neku  određenu  tačku,  koja  po­
staje  izolovana,  dominantna,  središna.  To  znači  da  se  uzima  jedna 
po  jedna  stvar  i  da  se  primarni  cilj  razlučuje  od  svoje  okoline.  Jedan 
predmet  može  da  se  odabere  da  bi  mu  se  poklonila  pažnja  zato  što 
se  ističe  u  odnosu  na  ostali  deo  vizuelnog  sveta  i,  odnosno  ili,  zato 
što  odgovara  potrebama  samog  posmatrača.  Na  ranim  organskim 
nivoima,  draž  nameće  reakciju.  Kada  jaka  svetlost  uđe  u  vidno 
polje,  novorođenče  se  okreće  prema  njoj  kao  da  je  usmereno  nekom 
spolj nom  kontrolnom  silom,  baš  kao  što  se  biljka  okreće  svetlosti  ili 
mačka  prema  najslabijem  pokretu  odnekud.  Ovo  je  prototip  saznaj- 
nog  reagovanja  bezuslovno  predatog  predmetu  pažnje.  Beagovanjem 
upravlja  draž,  a  ne  inicijativa  posmatrača.
Kako  se  obavlja  okularna  fiksacija?  Čin  fiksacije  može  da  se 
opiše  kao  kretanje  od  napetosti  ka  smanjivanju  napetosti.  Draž  ulazi 
u  vidno  polje  ekscentrično  i  time  se  suprotstavlja  središtu  polja 
novim  i  stranim  središtem.  Ovaj  sukob  između  nametljivog  spoljnjeg 
sveta  i   reda  unutrašnjeg  sveta  stvara  napetost,  koja  se  uklanja  kada 
pokret  očne  jabučice  učini  da  se  ta  dva  središta  poklope,  prilagođa- 
vajući  na  taj  način  unutrašnji  svet  spoljašnjem.  Odgovarajući  deo 
spoljnjeg  reda  sada  je  središno  smešten  u  unutrašnjem.
Ovde  imamo  elementarni  primer  još  jednog  vida  saznajnog 
ponašanja,  naime,  rešavanja  problema.  Celokupno  rešavanje  proble­
ma  zahteva  preuređivanje  date  problemske  situacije.  U  okularnoj 
fiksaciji,  nužno  preuređivanje  spada  u  najjednostavniju  vrstu;  ono 
je  tek  samo  pomeranje  središta  orijentacije,  koje  ne  zahteva  nikakvu 
reorganizaciju  samog  opažajnog  sklopa.
Uskoro  ću  dati  primere  rešavanja  problema  mnogo  složenijim 
preuređivanjem.  Ali  čak  i  ovaj  jednostavni  primer  pokazuje  zašto 
ne  treba  prihvatiti  da  rešavanje  problema  predstavlja  saznajni  nivo 
na  kome  opažanje  i  mišljenje  raskidaju  druženje.  Takvo  razlučivanje, 
zasnovano  na  vrlo  tačnom  kriterijumu,  bilo  bi  prijatno  teoretičaru. 
Opažanje  je,  moglo  bi  se  lako  reći,  neposredno  istraživanje  onoga 
što  postoji  napolju.  Mišljenje,  naprotiv,  počinje  sa,  u  načelu  razli­
čitim  zadatkom  menjanja  datog  reda  da  bi  se  on  uklopio  u  zahteve 
rešavanja  datog  problema.  Keler  (Kôhler)  definiše  inteligentno  pona­
šanje  na  ovaj  način,  ali  kao  da  nije  sklon  da  prihvati  primere  za 
njega  u  elementarnim  mehanizmima  opažanja.  On  tvrdi  da  mi  ne 
govorimo  da  je  ponašanje  inteligentno  kada  ljudska  bića  ili  životinje 
postižu  svoj  cilj  neposrednim  putem  koji  prirodno  potiče  od  njihove 
sopstvene  opažajne  organizacije.  Ali  smo  skloni  da  govorimo  o  »inte­
ligenciji«  kada,  pošto  su  okolnosti  zaprečile  očigledni  tok,  ljudsko 
biće  ili  životinja  kreću  zaobilaznim  putem,  i  na  taj  način  prilaze 
situaciji.  Mehanizam  fiksacije  zaista  proističe  prirodno  iz  organiza­
cije  ljudskog  bića  ili  životinje.  Pa  ipak,  čini  mi  se  da  pomeranje 
središta  viđenja  u  središte  interesovanja  uključuje,  na  elementarnom 
nivou,  istu  vrstu  preuređivanja  koja,  u  Kelerovim  primerima,  otkriva 
da  se  željeni  cilj  može  postići  i  zaobilazno.  U  oba  slučaja,  struktu-
28

---

raine  veze  u  okviru  određenog  opažajnog  sklopa  promenjene  su  na 
način  koji  daje  rešenje  problema.
Jednostavni  primer  okularne  fiksacije  služi  takođe  da  ilustruje 
još  jednu  tačku  opštije  važnosti.  On  pokazuje  da  posmatračeva  paž­
nja  teži  da  pronađe  svoj  cilj  u  opažajnom  polju  koje  ima  svoj  sop- 
stveni  red.  Svetlosna  draž  koja  ulazi  u  novorođenčetov  opseg  viđenja 
daje  određenu,  objektivnu  strukturu  tome  polju.  To  polje  ima  sre­
dište, oko  kojeg se  ekscentrično orijentiše novorođenčetova žiža pažnje. 
Ovaj  raskorak  stvara  napetost  na  koju  dete  reaguje  prilagođavanjem 
svoje  fiksacije  strukturi  spoljne  situacije.  Takvo  međusobno  dejstvo 
između  strukture  datog  polja  i  zahteva  posmatračevih  potreba  i 
interesa  karakteristično  je  za  psihologiju  pažnje.  Vilijam  Džems 
(William  James),  pišući  o  pažnji,  ukazao  je  na  suprotno  kada  je 
izjavio  da  bi  bez  selektivnog  interesa  iskustvo  bilo  krajnji  haos.  Ali 
istinski  haotične  ili  inače  nestrukturisane  situacije  nisu  tipične,  a 
kada  preovladavaju,  one  gotovo  onemogućuju  selektivni  interes  da 
zadrži  svoj  cilj.  Kada  je  polje  homogeno,  kao  u  potpunom  mraku, 
ili  kada  ništa  drugo  ne  može  da  se  vidi  nego  samo  šara  koja  se  po­
navlja,  recimo,  površine  sa  crno-belim  kvadratima,  pogled  će  da 
bludi  besciljno,  pokušavajući  da  nametne  kakav-takav  oblik  nečemu 
što  je  bez  ikakvog  oblika.  Ova  vrsta  situacije  nije  karakteristična 
za  saznajne  procese.
Pokazao  sam  već  da  potreba  i  prilika  da  se  odabere  meta  po­
stoji  u  saznavanju  još  na  nivou  mrežnjače.  Pošto  je  oštro  viđenje 
ograničeno  na  usku  oblast,  jedan  cilj  mora  da  se  odabere  iz  čitavog 
opsega  datog  polja.  Ovo  ograničenje,  daleko  od  toga  da  bude  smetnja, 
štiti  um  da  ne  bude  zapljusnut  sa  više  podataka  nego  što  može,  ili 
što  mu  je  potrebno,  da  obradi  u  jedan  mah.  Ono  olakšava  inteli­
gentnu  praksu  usredsređivanja  na  neku  zanimljivu  stvar  i  zanema­
rivanja  onoga  što  je  van  predmeta  pažnje.
OPAŽANJE  DUBINE
Selektivnost  se  odražava  i  u  dubinskoj  dimenziji.  Samo  jedna 
uska  oblast  je  u  žiži  u  svakom  pojedinom  trenutku.  Ako  je  krupni 
plan  oštar,  pozadina  je  zamagljena,  i  obrnuto.  Ovu  selektivnost  daju 
kristalna  sočiva  očiju,  a  vizuelno  saznanje  ima  koristi  od  nje  na 
isti  način  na  koji  fotografija  ili  slika  mogu  da  vode  posmatračevu 
pažnju  time  što  izvesne  ograničene  opsege  dubine  stavljaju  u  oštru 
žižu.  Prilagođavanje  očnih  sočiva  je  osnovni  vid  selektivne  pažnje. 
Ono  daje  vizuelnu  strogost  posmatračevom  usredsređivanju  na  ono 
što  se  dešava  na  određenoj  daljini.
Dubinska  dimenzija,  uz  to,  daje  svoj  doprinos  saznajnim  činio­
cima  sasvim  drukčije  prirode.  Ona  čini  da  se  veličina  predmeta 
menja  i  da  usled  toga  može  da  se  prilagođuje  potrebama  posmatrača. 
Ovo  je  tako  zato  što  predmet  opažanja  ne  ulazi  u  oko  odistinski, 
mada  se  baš  to  verovalo  u  ranim  fazama  teorije  viđenja.  Demokrit 
je,  na  primer,  smatrao  da  u  opažanju  neka  vrsta  odslikavanja  spoljne 
površine  predmeta  ulazi  u  oko  kroz  otvor  ženice  —  što  je  postavljalo 
problem  kako  neki  veliki  predmet  može  dovoljno  da  se  skupi  da 
bi  obavio  taj  podvig.  Danas  znamo  da  ono  što  oko  prima  nije  deo
29

---