Beleška o piscu

samog  predmeta  nego  njegov  ekvivalenat.  Veličina  projektivnog  lika 
zavisi  od  udaljenosti  fizičkog  predmeta  od  oka.  Stoga,  odabirajući 
pogodnu  udaljenost,  posmatrač  može  prema  svojim  potrebama  da 
poveća  ili  smanji  lik.  Da  bi  mogao  nesmetano  da  se  vidi,  odgova­
rajući  deo  vidnog  polja  mora  da  bude  dovoljno  veliki  da  bi  se  raza- 
znavao  u  pojedinostima  i  dovoljno  mali  da  bi  se  uklopio  u  polje. 
Staviše,  veličina  kritične  površine  takođe  određuje  koliko  će  njene 
okoline  biti  sadržano  u  vizuelnom  polju  u  isto  vreme.  Što  je  manja 
površina,  to  će  se  više  okoline  pojaviti,  to  jest,  to  će  se  predmet  više 
pokazati  u  kontekstu.  Obrnuto,  sa  povećanjem  predmeta,  njegov 
kontekst  će  izlaziti  iz  vida.  Pravi  izbor  zavisi  od  prirode  saznajnog 
zadatka.  Koliko  je  pojedinosti  važno?  Koja  je  udaljenost  potrebna 
da  bi  se  istakle  strukturalne  odlike,  koje  su  inače  skrivene  mnoštvom 
pojedinosti?  Koliko  je  konteksta  bitno  za  razumevanje  stvari  koja  se 
ispituje?  Ovde  je,  opet,  tačan  izbor  osnovnog  opažajnog  nivoa  važan 
deo  i  odraz  šire  saznajne  strategije.  Pronaći  odgovarajući  opseg 
problema  gotovo  je  jednako  pronalaženju  njegovog  rešenja.  Ova 
strategija  misli  može  da  bude  sputana  u  samoj  svojoj  osnovi  kada 
je  vizuelni  opseg  situacije  koja  treba  da  se  razmatra  pogrešno  oda­
bran.  U  praksi,  to  znači,  na  primer,  da  vizuelna  pomoć  koju  pruža 
neka  ilustracija  ili  televizijska  slika  može  ozbiljno  da  se  ošteti  prosto 
zato  što  veličina  i  opseg  prikazanih  predmeta  nisu  pogodni.  Pošto 
umovanje  o  nekom  predmetu  počinje  načinom  na  koji  se  predmet 
opaža,  jedan  nepodoban  opažaj  može  da  poremeti  čitavi  tok  misli 
koji  iz  toga  proističe.
OBLICI  SU  POJMOVI
U  opažanju  oblika  leže  počeci  obrazovanja  pojmova.  Dok  optički 
lik  projektovan  na  mrežnjaču  jeste  mehanički  potpuna  zabeleška 
njegovog  fizičkog  parnjaka,  odgovarajući  vizuelni  opažaj  to  nije. 
Opažanje  oblika  je  poimanje  strukturalnih  odlika  koje  su  nađene  u 
nadražajnom  materijalu,  ili  su  mu  nametnute.  Retko  kad  se  ovaj 
materijal  tačno  poklapa  sa  oblicima  koje  dobija  u  opažanju.  Pun 
mesec  je  zaista  okrugao,  koliko  nam  to  naše  moći  sagledavanja  do­
puštaju.  Ali  većina  stvari  koje  vidimo  kao  okrugle  ne  ovaploćuju 
okruglost  bukvalno;  one  su  samo  približno  takve.  Pa  ipak,  posmatrač 
ne  samo  da  ih  upoređuje  sa  okruglošću  nego  i  zaista  vidi  okruglost 
u  njima.  Opažanje  se  sastoji  od  poklapanja  materijala  draži  sa  šablo- 
nima  relativno  jednostavnog  oblika,  što  ću  da  nazovem  vizuelnim 
pojmovima  ili  vizuelnim  kategorijama.  Jednostavnost  ovih  vizuelnih 
pojmova  je  relativna,  po  tome  što  složen  nadražajni  sklop  gledan 
istančanim  vidom  može  da  proizvede  prilično  zamršen  oblik,  koji 
se  kao  najjednostavniji  može  dobiti  u  datim  okolnostima.  Važno  je 
da  za  predmet. koji  neko  posmatra  može  da  se  kaže  da  je  zaista 
opažen  samo  onoliko  'koje  se  uklapa 
iu
 
neki  organizovan  oblik.  Uz  to, 
uglavnom  se  javlja  izvesna  količina  vizuelne  buke,  koja  prati  i  menja 
opaženi  oblik  manje-više  nejasnim  pojedinostima  i  nijansama,  ali  to 
malo  doprinosi  vizuelnom  razumevanju.
Ne  želim  da  kažem  da  um,  pa  prema  tome  i  mozak,  sadrži  niz 
unapred  određenih  oblika  koji  se  prenose  nasleđem  i  leže  u  zasedi 
čekajući  da  naiđe  dražni  materijal.  Poznato  je  da  ima  urođenih
30

---

reakcija  na  izvesne  oblike,  boje  ili  pokrete,  kao  što  su  na  primer, 
takozvani  vizuelni  pobuđivači,  koji  regulišu  dobar  deo  nagonskog 
ponašanja  u  životinja.  Ali  ti  mehanizmi  pretpostavljaju  a  ne  objaš­
njavaju  opažanje  oblika.  Crvena  tačka  na  kljunu  morskog  galeba 
mora  da  se  shvati  kao  takva  pre  nego  što  može  na  nju  da  se  reaguje. 
Isto  bi  moglo  da  važi  i  za  jungovske  »arhetipove«,  koji  su  navodno 
usklađeni  sa  izvesnim  geometrijskim  figurama.  Tačno  je  da  navedena 
otkrića  o  žabljem  čulu  vida  ukazuju  na  to  da  neko  organizovanje 
u  ,veće  jedinice  postoji  čak  i  na  nivou  mrežnjače.  Ako  najmanji 
pokretač  draži  nije  tačka  nego  predmet,  kao  što  je  gmizava  buba 
ili  pokretna  ivica,  onda  velika  grupa  prijemnika  mora  da  sarađuje 
u  identifikovanju  draži  i  da  mobiliše  sva  odgovarajuća  pojedinačna 
živčana vlakna. Tačka ne može  da pruži obaveštenja o proširenom pred­
metu.  Drugim  recima,  po  svoj  prilici  postoje  reakcije  na  oblik  a 
ne  prosta  beleženja  elemenata.  Ali  reakcije  na  oblik  ne  podrazu- 
mevaju  njihovo  svesno  opažanje;  a  čak  i  kod  viših  kičmenjaka,  slični 
mehanizmi  lako  mogu  da  budu  suviše  kruti  da  bi  bili  nešto  više 
od  neke  vrste  stenografskih  skraćenica  čulnih  zabeležaka.  Da  bi  se 
objasnila  složenost  i  gipkost  opažanja  oblika,  biće  da  je  bolje  pret­
postaviti  da  se  odlučne  radnje  obavljaju  u  mozgu,  u  procesima  u 
polju,  koji  organizuju  dražni  materijal  po  njegovom  prisećanju  u 
skladu  sa  najjednostavnijim  sklopom  koji  mu  odgovara.
Oblikovani  sklopovi  opaženi  na  ovaj  način  imaju  dve  osobine 
koje  jm  omogućuju  da  igraju  ulogu  vizuelnih  pojmova:  imaju  uop- 
štenost  i  lako  se  identifikuju.  Strogo  govoreći,  nijedan  opažaj  se  ne 
odnosi  na  neki  jedinstven,  pojedinačan  oblik,  nego  na  vrstu  sklopa 
od  koga  se  opažaj  sastoji.  Može  da  bude  samo  jedan  jedini  predmet 
koji  se  uklapa  u  taj  sklop  ili,  pak,  može  da  ih  bude  bezbroj.  Čak 
i  lik  jedne  određene  ličnosti  je  izgled  određenog  sklopa  svojstava, 
te  vrste  ličnosti.  Stoga,  nema  razlike  u  načelu  između  opažaja  i 
pojma,  sasvim  u  skladu  sa  biološkom  funkcijom  opažanja.  Da  bi  bilo 
korisno,  opažanje  mora  da  pruži  obaveštenja  o  vrstama  stvari;  inače, 
organizmi  ne  bi  mogli  da  imaju  nikakve  koristi  od  iskustva.
Ako  je  opažaj ni  sklop  jednostavno  organizovan  i  jasno  se  raz­
likuje  ,od  svoje  okoline  on,  prema  tome,  ima  sve  uslove  da  se  lako 
raspoznaje.  Biološki  pobuđivači  ovde  ponovo  mogu  da  posluže  kao 
ilustracija.  Oni  teže  da  budu  jednostavni,  određeni  oblici,  pokreti 
ili  boje,  razvijeni  u  evoluciji  kao  znaci,  na  čijem  jasno  datom  iden­
titetu  mogu  da  se  grade  instinktualne  reakcije  životinja.  Identifika­
cija,  dakle,  pretpostavlja  sklop  koji  se  može  identifikovati.  Ne  može 
se  prepoznati  nešto  kao  stvar  poznata,  očekivana  ili  na  koju  će  se 
reagovati  ako  se  ne  izdvaja  svojim  oštro  određenim  karakterom.
Opažanje  oblika  ja  opisujem  kao  poimanje  opštih  strukturalnih 
odlika.  Ovaj  pristup  potiče  od  geštaltne  psihologije.  Postoje  i  druge 
teorije,  među  kojima  se  ističe  tradicionalno  gledište  da  čulo  vida 
mehanički  beleži  elemente  nadražaja,  koji  se  zatim  na  pogodan  način 
zgušnjavaju  u  oblike  na  osnovu  posmatračevog  prethodnog  iskustva. 
Nije  ovde  nužno  ponovo  objašnjavati  zašto  takva  teorija  ne  odgo­
vara;  ali  jedna  od  njenih  posledica  je  značajna.  Da  je  teorija  tačna, 
opažanje  oblika  bilo  bi  u  saznaj nom  smislu  loše.  Bilo  bi  ograničeno 
na  automatsko  prikupljanje  dolazećeg  materijala.  Ako  je,  s  druge 
strane,  gledište  koje  ja  iznosim  ispravno,  opažanje  oblika  dejstvuje 
na  visokom  saznajnom  nivou  obrazovanja  pojmova.
31

---