Beleška o piscu

postavimo  da  se  jedan  sklop  sastoji  od  tri  oblika,  crvenog,  plavog 
i  ljubičastog  između  njih  (si.  35).  Ako su  oblici  takvi  da  se  jednostav­
niji  opšti  oblik  dobija  kada  se  vide  dva  oblika  koji  se  uzajamno 
preklapaju  —  oval  i  kvadrat  —  a  ne  tri  oblika  jedan  uz  drugi,  javlja 
se  sledeća  opažajna  problemska  situacija.  Raspored  boja  ukazuje  na 
jedan  red  koji  se  zasniva  na  tri  odvojene,  dodirne  jedinice.  Karakter 
oblika  sugeriše  dve  jedinice  koje  se  preklapaju.  Kako  ovaj  suštinski 
sukob  može  da  se  dovede  do  zadovoljavajućeg  rešenja?  Ako  se  boja 
srednje  jedinice  uglavnom  usklađuje,  to  jest  predstavlja  približnu 
mešavinu  drugih  dveju  boja,  sjedinjujući  oset  ljubičaste  rascepiće 
se  na  svoje  sastavnice,  crvenu  i  plavu.  Videće  se  kao  dve  boje,  jedna 
iza  druge,  čime  se  dobija  utisak  providnosti.  Uočavajući  i  upotreb­
ljavajući  određeni  odnos  između  te  tri  boje,  naime,  P  =   LJ  +   C, 
opažanje  restrukturiše  sjedinjujuću  srednju  boju  na  taj  način  što 
se  vidi  superpozicija  dveju  boja  tamo  gde  bi  se  inače  videla  jedna 
boja.  Ovo  duhovito  rešenje  prilagođuje  red  boja  redu  oblika.  U  tak­
vim  slučajevima,  opažajno  rešenje  problema  teži  da  se  prikaže  veoma 
brzo,  te  se  postavlja  samo  pitanje  da  se  preuređenje  nezadovoljava­
juće  organizacije  draži  obavi  u  činu  samog  opažanja,  a  ne  u  nekoj 
drugostepenoj  razradi  opažaj nog  proizvoda.
U  prirodnim  uslovima,  čulo  vida  mora  da  savlada  više  od  jednog 
ili  dva  predmeta  u  isto  vreme.  Najčešće,  vidno  polje  je  pretrpano 
i  ne  podaje  se  integrisanoj  organizaciji  celine.  U  tipičnoj  životnoj 
situaciji,  čovek  se  usredsređuje  na  neke  odabrane  oblasti  ili  pred­
mete  ili  na  neke  opšte  crte  dok  je  struktura  preostalog  delà  neod­
ređena  i  labava.  U  takvim  okolnostima,  opažanje  oblika  dejstvuje 
samo  delimično.
U  umetničkim  delima,  na  primer  u  slikama,  može  se  zapaziti 
kako  se  čulo  vida  koristi  svojom  organizacionom  moći  u  najvećoj 
mogućoj  meri.  Kada,  recimo,  slikar  pejzažista  odabere  neki  određen 
predeo  da  bi  naslikao  jedan  od  svojih  pejzaža,  on  ne  samo  da  odabira 
i  preuređuje  ono  što  nalazi  u  prirodi;  on  mora  da  reorganizuje  čitavu 
vidljivu  materiju  da  bi  se  uklopila  u  poredak  koji  je  on  otkrio, 
izumeo,  pročistio.  I  baš  kao  što  je  izumevanje  i  razrada  takvog  jednog 
lika  dugačak  i  često  tegoban  proces,  tako  se  i  opažanje  umetničkog 
delà  ne  postiže  iznenada.  Najčešće,  posmatrač  počinje  odnegde,  po­
kušava  da  se  orijentiše  u  odnosu  na  glavni  skelet  delà,  traži  akcente, 
eksperimentiše  probnom  formalnom  shemom  da  bi  video  da  li  odgo­
vara  celokupnom  sadržaju,  i  tako  dalje.  Kada  je  istraživanje  uspešno, 
vidi  se  da  delo  lepo  leži  u  odgovarajućoj  strukturi,  što  posmatraču 
ujedno  osvetljava  značenje  delà.
Jasnije  nego  bilo  koja  druga  primena  očiju,  hvatanje  u  koštac 
sa  umetničkim  đelom  otkriva  koliko  je  aktivno  zadatak  građenja 
oblika  uključen  u  ono  što  se  podrazumeva  pod  jednostavnim  nazi­
vima  »viđenje«  ili  »gledanje«.  Doživljaj  prilično  bespomoćnog  tra­
ganja  za  datim  likom,  a  zatim  iznenadnog  nalaženja  ključa  za  ono 
što  je  u  početku  izgledalo  kao  prosto  nagomilavanje  oblika  uobičajen 
je  u  dobro  obavljenom  poslu  procenjivanja  umetničkog  delà.  Takav 
doživljaj  je  najjasniji  i  najupečatljiviji  primer  onog  aktivnog  istra­
živanja  oblika  i  vizuelnog  reda  o  kojem  se  uvek  radi  kad  god  neko 
posmatra  nešto.
36

---

3.  INTELIGENCIJA  VIZUELNOG 
OPAŽANJA  (II)
Nastojao  sam  da  pokažem  da  vizuelno  opažanje  nije  pasivno 
beleženje  materijala  draži  već  aktivna  delatnost  uma.  Ćulo  vida  dej- 
stvuje  selektivno.  Opažanje  oblika  sastoji  se  u  primeni  formalnih 
kategorija,  koje  mogu  da  se  nazovu  vizuelnim  pojmovima  zbog  svoje 
jednostavnosti  i  opštosti.  Opažanje  uključuje  i  rešavanje  problema. 
Kao  sledeće,  razmatraću  jednu  nešto  tananiju  opažajnu  radnju.
Veličina  projekcije  na  mrežnjači  menja  se,  kao  što  sam  napo­
menuo  ranije,  sa  udaljenošću  fizičkog  predmeta  draži  od  posma- 
trača.  Stoga,  bar  što  se  tiče  samog  predmeta,  dubinska  dimenzija 
iskrivljuje  obaveštenje.  Na  primer,  za  jedan  predmet  koji  stvarno 
zadržava  svoju  veličinu,  može  oku  da  se  saopšti  da  se  za  vreme  kre­
tanja  smanjuje  ili  povećava.  Isto  to  važi  i  za  oblik.  Projekcija  jednog 
predmeta  na  mrežnjači  menja  se  zavisno  od  njegovog  mesta  u  odnosu 
na  posmatrača.  Postoje  i  druge  takve  opažajne  promene.  Svetlina  i 
boja  nekog  predmeta  zavise  delom  od  svetline  i  boje  izvora  koji  ga 
osvetljuje,  kao  i  od  prostorne  lokacije  predmeta  u  odnosu  na  svetlosni 
izvor  i  posmatrača.
ODUZIMANJE  KONTEKSTA
Um  se  ovde  sreće,  na  elementarnom  nivou,  sa  prvim  primerom 
opšteg  saznajnog  problema  koji  nastaje  zato  što  se  sve  u  ovom  svetu 
javlja  u  kontekstu  i  trpi  dejstvo  tog  konteksta.  Kada  se  lik  nekog 
predmeta  menja,  posmatrač  mora  da  zna  da  li  je  razlog  promeni 
sam  predmet,  ili  okolina  ili  i  jedno  i  drugo,  inače  neće  razumeti  ni 
predmet  ni  njegovu  okolinu.  Iako to  dvoje  izgledaju  isprepleteni,  može 
se  pokušati  da  se razdvoje,  naročito  na  taj  način što bi  se jedan  te  isti 
predmet  posmatrao  u  različitim  kontekstima  i  jedan  te  isti  kontekst 
kako  deluje  na  različite  predmete.
Predmet  koji  se  posmatra  mora,  dakle,  da  se  izdvoji  iz  svog 
konteksta.  Ovo  može  da  se  uradi  na  dva  u  osnovi  različita  načina. 
Posmatrač  može  da  poželi  da  ukloni  kontekst  da  bi  se  doprlo  do 
predmeta  kakav  on  jeste  i  kako  se  ponaša  sam  po  sebi,  kao  da 
postoji  u  potpunoj  izdvojenosti.  Ovo  može  da  se  učini  kao  jedini 
mogući  način  da  se  ostvari  apstrahovanje.  Međutim,  posmatrač  može 
takođe  da  poželi  da  posmatranjem  iznađe  sve  promene  kojima  pred­
met  podleže  i  koje  pobuđuje  usled  mesta  i  funkcije  u  svojoj  sredini. 
Ovde  apstrahovanje,  izdvajajući  predmet,  ne  ostavlja  po  strani  dej-
37

---