Beleška o piscu

stva  konteksta,  nego  se  oslanja  na  njih  kao  na  neophodan  deo  oba- 
veštenja.  Ova  dva  postupka  služe  različitim  svrhama,  ali  i  za  jedan 
i  za  drugi  nužno  je  da  razluče  predmet  od  konteksta.
U  psihologiji  opažanja  opšteprihvaćeno  gledište  je  da  um  ima 
za  cilj  apstrahovanje,  koje  i  postiže,  u  prvom  od  ova  dva  značenja. 
On  želi  da  ukloni  sve  uticaje  konteksta,  i  uspeva  u  tome.  Uprkos 
varijacijama  na  mrežnjači  i  uticajima  okoline,  lik  predmeta  obra­
zovan  u  umu  je  stalan,  ili  je  bar  približno  takav:  predmet  ima  i 
.zadržava  svoju  sopstvenu  —  i  jedinu  —  veličinu,  oblik,  svetlinu, 
boju.  Izgleda  da  postoji  široka  usaglašenost  u  vezi  sa  ovim,  mada 
ima  nekih  neslaganja  o  tome  kako  se  to  postiže.  Pa  ipak,  ovo  gledište 
je  sasvim  ograničeno  i  jednostrano.
Dopustimo  da  je  od  najveće  praktične  važnosti  da  stalne  stvari 
treba  da  se  sagledavaju  kao  stalne  i  da  promena  treba  da  im  se 
pripiše  samo  kada  one  same  obavljaju  tu  promenu.  Ovo  je  očigledno 
tačno  za  veličinu  predmeta.  Pošto  biološka  orijentacija  zahteva  sta­
bilan  svet  u  kome  predmeti  čuvaju  svoj  identitet,  organizmu  je  od 
velike  koristi  odvajanje  prave  ili  stalne  veličine  od  zbunjujuće  raz­
nolikosti  projektovanih  veličina.  Ima,  međutim,  više  nego  jedan  način 
da  se  zadovolji  ova  potreba.
Većina  psiholoških  razmatranja  počinjala  su  od  ideje  o  onome 
što  sam  i  ja  maločas  nazvao  .zbunjujućom  raznolikošću  projektovanih 
veličina1.  Ovo  je,  međutim,  rasparčano  prilaženje,  prema  kome  tako 
izgleda  kao  da  se  svaki  fizički  predmet  pojavljuje  u  vizuelnom  svetu 
kao  mnoštvo  odvojenih  i  statičnih  likova,  različite  veličine.  Ako  se 
pretpostavi  da  opažanje  počinje  takvim  šarenilom  posebnosti,  kako 
se,  onda,  .stalna  veličina*  izdvaja  iz  njega?  Da  li  um  statistički  stvara 
prošek  svih  projekcija  i  onda  se  zadrži  na  srednjoj  veličini?  Sigurno 
da  ne,  jer  bi  se  u  tom  slučaju  ris  pisaće  hartije  video  otprilike  velik 
kao  zgrada  pošto  projekcije  obeju  vrsta  predmeta  zauzimaju  u  pro­
šeku  sličnu  količinu  prostora  u  vidnom  polju.  U  stvari,  svi  predmeti 
bi  se  sticali  u  jednoj  prosečnoj  veličini  zato  što,  kako  sam  već  ranije 
napomenuo,  čovek  pokušava  da  svaku  stvar  gleda  sa  udaljenosti  na 
kojoj  ona  daje  lik  pogodne  veličine,  ni  suviše  veliki  a  ne  ni  odveć 
mali.
Opažena  veličina  stoji  u  vezi  sa  opaženom  udaljenošću.  Bez 
obzira  kolika  je  fizička  projekcija  na  mrežnjači,  velika  ili  mala,  pred­
met  će  se  opažati  kao  relativno  veliki  kada  se  sagledava  daleko  u 
vidnom  prostoru,  a  mali  kada  se  sagledava  izbliza.  Međutim,  kada 
ispituje  predmete  u  njihovoj  okolini,  čovek  nije  svestan  nikakvog 
takvog  prilagođavanja  projektovane  veličine  udaljenosti,  i  stoga  pro­
cesi  koji  uspostavljaju  takozvanu  stalnost  veličine  moraju  samo  da 
se  pretpostavljaju.  Helmholc  (Helmholtz)  je  tvrdio  da  se  taj  efekat 
stvara  onim  što  je  on  zvao  »nesvesnim  sudom«.  Primarni  opažaj, 
pretpostavljao  je  on,  sadrži  sve  deformacije  projekcije,  ali  sud  se 
meša  i  ispravlja  ih.  Ova  teorija  je  napadana  po  tri  osnova.  Prvo, 
Helmholc  je  pretpostavljao  da  se  te  ispravke  zasnivaju  uglavnom 
na  prethodno  stečenom  znanju  i  da  ih  u  opažajnu  situaciju  unosi 
posmatrač.  Meni  se  čini  da  je  ova  pretpostavka  neodrživa,  ali  nema 
potrebe  da  se  o  tome  ovde  raspravlja.  Drugo,  Helmholc  je  napadan 
što  je  tvrdio  da  postoje  »primarni«  opažaji  koje  niko  nije  nikada 
doživeo.  Ovo  tvrđenje  je  izgubilo  u  snazi  otkako  smo  shvatili  koliko

---

se  opažanja  dešava  ispod  nivoa  svesnosti.  Ona  vrsta  reaktivnog  pre­
računavanja  i  ispravljanja  potrebna  za  popravljanje  deformacija  na 
mrežnjači  podosta  se  nalazi  u  moći  živčanog  sistema  i  prilično  je 
slična  mnogim  drugim  mehanizmima  koji  održavaju  funkcionisanje 
organizma  bez  svesnog  znanja  i  mešanja.
Treće,  Helmholcovo  pribegavanje  »sudu«  izgledalo  je  podložno 
zamerkama.  Da  li  je  bilo  dopustivo  pretpostaviti  da  najviši  mentalni 
procesi  učestvuju  u  elementarnom  opažanju?  U  stvari,  Helmholc  nije 
uopšte  imao  nameru  da  intelektualizuje  opažanje.  Naprotiv,  on  je 
verovao,  prilično  u  skladu  sa  onim  što  i  ja  ovde  hoću  da  pokažem, 
da  se  ona  vrsta  procesa  zapaženog  u  logičkom  mišljenju  događa  i  na 
opažajnom  nivou.  »Čini  mi  se  —  rekao  je  on  —  da  u  stvarnosti 
postoji  samo  površna  razlika  između  .zaključaka*  logičara  i  onih 
induktivnih  zaključaka  čiji  rezultat  raspoznajemo  u  predstavama  koje 
dobijamo  o  spoljnjem  svetu  preko  naših  oseta«.
SVETLINA  I  OBLIK  KAO  TAKVI
Veoma  je  značajna  strahovita  složenost  saznajnih  procesa  koji 
moraju  da  se  obave  da  bi  se  omogućilo  adekvatno  opažanje.  Osobine 
bilo  kog  delà  vidnog  polja  moraju  da  se  sagledavaju  u  stalnom 
odnosu  sa  odgovarajućim  osobinama  polja  kao  celine.  Opažena  svet­
ima,  recimo,  komada  hartije  potiče  od  njegovog  mesta  na  svetlinskoj 
lestvici  koja  doseže  od  najsvetlije  do  najtamnije  vrednosti  vidljive 
u  polju.  Ono  što  se  opaža  nije  apsolutna  nego  relativna  vrednost. 
Moram  ovde  da  ponovim  ono  što  sam  rekao  prilikom  razmatranja 
opažanja  oblika:  čini  mi  se  da  nije  mnogo  važno  koliko  se  tog  slože­
nog  organizacionog  posla  može  spontano  obaviti  rano  u  životu  na 
osnovu  urođenih  mehanizama.  Sasvim  je  verovatno  da  je  potrebno 
izvesno  vreme  da  bi  se  naučilo  da  se  stvari  sagledavaju  u  odnosu. 
Važno  je  da  saznajni  proces  koji  stvara  takozvane  stalnosti  opažaja 
spada  u  vrlo  visoki  red  inteligencije  pošto  mora  da  procenjuje  svaki 
pojedini  predmet  u  odnosu  na  jedan  složen  kontekst,  kao  i  to  da 
se  ta  radnja  obavlja  kao  integralan  deo  tekućeg  opažanja.
Postignuti  rezultat  je  prilično  spektakularan  kada  dati  opseg 
svetline  važi  za  čitavo  polje  i  određuje  izgled  svakog  predmeta  bez 
obzira  gde  je  on  u  polju  smešten.  Vrlo  često,  međutim,  ovaj  opseg 
se  menja  u  skladu  sa  prostornim  gradijentom  tako  da  se  ista  količina 
odražene  svetlosti  opaža  kao  relativno  svetao  predmet  u  tamnoj  sre­
dini  u  jednom  uglu  polja,  a  kao  relativno  taman  predmet  u  svetloj 
sredini  u  drugom  uglu.  Ovu  vrstu  situacije  stvara  neujednačeno 
osvetljenje,  na  primer,  u  sobi  koja  je  na  jednoj  strani  jarko  osvetljena 
svetlošću  od  prozora  ili  lampe  i  koja  je  sve  tamnija  na  mestima 
udaljenim  od  svetlosnog  izvora.  Opažanje  ovde  mora,  reklo  bi  se,  da 
savladava  relativnost  drugog  stepena.
Opažena  veličina,  takođe,  zavisi  od  svog  mesta  na  lestvici,  u 
ovom  slučaju  lestvici  udaljenosti.  Što  je  jedan  predmet  udaljeniji, 
to  je  važnija  njegova  veličina.  U  isto  vreme,  opseg  daljinskog  gra­
dijenta  kao  celina  odrediće  veličinsku  vrednost  svakog  mesta.  Ovaj 
opseg  ne  mora  da  bude  jednak  sa  objektivnim  i  fizičkim;  pokazalo 
se,  na  primer,  da  posmatrači  procenjuju  veličinu  kao  da  je  horizonat 
udaljen  samo  nekih  dvadeset  do  sto  metara.  Ali,  da  li  je  rezultat
39

---