Beleška o piscu

je  stvorio  kontekst,  tako  da  je  jedan  te  isti  predmet,  na  primer 
Katedrala  u  Rensu  (Reims),  izgledao  sasvim  drukčije  zavisno  od 
pravca,  jačine  i  boje  sunčeve  svetlosti.  Pod  izvesnim  uslovima,  takvo 
svođenje  na  izgled  može  da  oteža  identifikaciju.  Ako  mogu  da  upo- 
trebim  primer  iz  sasvim  drukčijeg  polja  saznanja:  posmatrač  koji 
proučava  neku  ličnost  u  različitim  društvenim  situacijama  možda 
neće  moći  da  shvati  karakter  te  ličnosti  kao  takve  zato  što  ona  stalno 
menja  svoje  ponašanje.  On  ne  može  da  apstrahuje  »lokalnu  boju« 
ličnosti  od  uticaja  koji  se  vrše  na  tu  ličnost.
Ta  nesposobnost  ili  nehtenje  da  se  karakter  određenoga  pred­
meta  sagledava  kao  proizvod  dvaju  odvojenih  dejstava  mora  se 
jasno  razlikovati  od  druga  dva  stava  koji  potpuno  priznaju  tu  odvo­
jenost.  Jedan  od  njih,  koji  sam  već  pomenuo,  nastoji  da  ukloni  uticaj 
konteksta  da  bi  lokalni  predmet  dobio  u  čistom,  neiskvarenom  stanju. 
Dobiveni  predmet  je  stalan,  sa  izuzetkom  promena  koje  sam  izaziva. 
Posmatrač  opaža  smeštenost  u  prostoru,  osvetljenje,  i  tako  dalje, 
predmeta  i  koristi  se  tim  obaveštenjima  da  bi  dejstvo  konteksta 
oduzeo  od  karaktera  predmeta  kao  takvog.  Ovo  je  .praktični*  stav 
svakodnevnog  života.  Jedini  razlog  što  se  domaćica  interesuje  za 
zelenu  svetlost  koja  oživljava  izlog  sa  povrćem  jeste  taj  što  ona 
mora  da  zna  da  salata  i  kupus  »kao  takvi«  izgledaju  prilično  bez­
bojni.  Naučnik  takođe  traži  da  ustanovi  prirodu  svakog  fenomena 
po  sebi  da  bi  ga  razlikovao  u  svakom  praktičnom  slučaju  od  uslova 
koji  ga  okružuju.
Uostalom,  ovde  je  značajno  da  u  ovim  slučajevima  apstraho- 
vanja  predmeta  ,kao  takvog*  ne  može  da  se  predstavi  nijednim  prak­
tičnim  ostvarenjem.  Nijedan  predmet  ne  može  da  pokaže  svoju  lo­
kalnu  boju  a  da  ne  bude  osvetljen  nekim  svetlosnim  izvorom,  koji 
takođe  ima  sopstvenu  boju.  Fizički,  težina  nekog  predmeta  kao  takva 
nikad  ne  postoji  bez  prisustva  nekog  gravitacionog  stanja.  Samo  u 
okviru  čovekovog  sveta  mašte  koji  je  on  sam  stvorio,  smišljenom 
tako  da  se  ukloni  međusobno  dejstvo  -—  na  primer  u  udžbeničkim 
ilustracijama,  formulama  ili  opisnom  tekstu  —  naučnik  može  da 
prikaže  kako  sile  izbijaju  iz  okoline  odvojeno  od  sila  svojstvenih 
samom  predmetu.  I  u  dečjem  crtežu  drveće  može  da  bude  blistavo 
zeleno,  sasvim  nezavisno  od  bilo  kakvog  uticaja  žutog  sunca  koje  šija 
negde  na  drugom  mestu  u  slici.  Potpuna  stalnost,  stvorena  odsustvom 
uzajamnog  dejstva,  karakteristična  je  za  izvesne  umetničke  stilove, 
neke  ranije,  neke  kasnije,  čije  interesovanje  leži  u  nepromenljivome 
predmetu  kao  takvom.  To  je  takođe  karakteristično  i  za  apsolutistički 
pristup  nauci.  Uzajamno  dejstvo  predstavlja  se  kao  susret  odvojenih, 
neokrnjenih  celina.
Ali,  ima  još  jedan  način  raspoznavanja  razlike  između  kon­
teksta  i  predmeta,  koji  nema  za  cilj  da  Ukloni  dejstvo  okoline  na 
predmet.  Naprotiv,  ovaj  treći  pristup  u  punoj  meri  uvažava  i  ceni 
beskrajne  i  često  duboke  i  zagonetne  promene  kroz  koje  predmet 
prolazi  idući  iz  situacije  u  situaciju.  U  opažanju,  najbolji  primer 
nalazimo  u  estetskom  stavu.  Promenljivi  izgled  jednog  predela  ili 
zgrade  ujutru,  uveče  pod  električnom  svetlošću,  pri  različitom  vre­
menu  i  u  razna  godišnja  doba  pruža  dva  preimućstva.  On  nudi  oku 
izvanredno  bogatstvo  i  proveravâ  prirodu  predmeta  izlažući  ga  raz­
nim  uslovima.  Covek  koji  se  opaža  kao  dominantna  figura  u  svom 
domu,  okružen  podređenim  nameštajem,  pruža  sasvim  drukčiju  sliku
42

---

0  ljudskom  rodu  nego  mala  stvorenja  koja  gamižu  u  dnu  gradske 
ulice.  U  filmu,  mogu  se  videti  automobil  ili  grupa  ljudi  kako  jure 
kroz  snopove  promenljivih  svetlosti,  jarko  osvetljeni  jednog  trenutka 
a  obavijeni  mrakom  sekundu  kasnije.  Takva  promena  okolnosti  nije 
samo  umetnički  dobrodošla.  Baš  kao  što  mesečeve  planine  mogu  da 
se  vide  tek  kada  sunčeva  svetlost  pada  sa  strane  i  baca  senke,  tako
1  naučnik  stalno  osmatra  hoće  li  se  pojaviti  nove  situacije,  ne  zato 
što  sakupljanje  novih  slučajeva  vredi  samo  po  sebi  nego  zato  što 
oni  mogu  da  otkriju  sveže  podatke.
Čime  se  ovaj  treći  stav  razlikuje  od  prvoopisanog?  Kod  prvog 
gledišta,  uticaji  okoline  skrivaju  identitet  predmeta  u  čitavoj  maska- 
radi  neprekidnih  promena;  kod  trećeg,  naprotiv,  predmet  razotkriva 
svoj  identitet  u  mnoštvu  izgleda.  Stalnost  predmeta,  u  njegovom  neo­
krnjenom  identitetu,  posmatrač  trećeg  tipa  shvata  sa  ništa  manjom 
izvesnošću  nego  posmatrač  drugog  tipa,  ali  njegov  pristup  stvara 
pojmove  koji  su  sasvim  različiti  od  pojmova  sagledavanih  u  tradicio­
nalnoj  logici.  Pojam  od  koga  je  oduzeto  sve  sem  njegovih  invarija- 
nata  ostavlja  nas  sa  netaknutim  utiskom  visoke  uopštenosti.  Takav 
pojam  veoma  je  koristan  zato  što  olakšava  definisanje,  klasifikaciju, 
učenje  i  primenu  učenja.  Predmet  izgleda  isto  kad  god  naiđemo  na 
njega.  Ironično  je,  međutim,  što  ovaj  prevashodno  praktični  stav 
ostavlja  čoveka  bez  podrške  bilo  kakvog  opipljivog  iskustva  pošto 
.istinski*  oblik,  veličina  i  boja  koje  on  opaža  nikada,  strogo  uzev, 
nisu  potkrepljeni  onim  što  mu  oči  pokazuju.  Takođe,  krutost  takve 
stalnosti  može  da  posmatrača  učini  neosetljivim  za  otkrića  koja  mu 
pruža  određen  kontekst  i  da  ga  spreči  da  reaguje  na  način  koji  bi 
bio  pogodan  za  tu  određenu  priliku.  Najčešća  forma  neinteligentnog 
ponašanja  sastoji  se  upravo  u  zloupotrebi  stalnosti,  to  jest  u  pretpo­
stavci  da  ono  što  je  bilo  tačno  ranije  mora  da  bude  tačno  i  ovog  puta.
OČUVANJE  KONTEKSTA
Pojam  stvoren  trećim  stavom  najbolje  odgovara  produktivnom 
mišljenju. Takav  pojam ne potiskuje razlike  između raznih vrsta kojima 
upravlja  kao  rod,  nego  ih  obuhvata  sve  i  čuva  ih  u  evidenciji.  Sasvim 
odvojeno  od  prijatnog  bogatstva  koje  takvo  shvatanje  daje  životu, 
ono  i  umetniku  i  naučniku  obezbeđuje  stalnu  vezu  sa  konkretnim 
manifestacijama  fenomena  koji  ih  zanimaju.  Opažalac  i  mislilac  čiji 
su  pojmovi  ograničeni  na  onu  vrstu  koju  predviđa  tradicionalna 
logika  izlaže  se  opasnosti  da  dejstvuje  u  svetu  paralizovanih  kon­
strukcija.
Svakako,  bilo  bi  nemoguće  sačuvati  veliko  mnoštvo  raznih 
manifestacija  pod  jednim  zaglavljem  ukoliko  ih  ne  drži  na  okupu 
neka  vrsta  reda.  Ovde  treba  zapamtiti  da  u  opažanju,  kako  sam  već 
rekao,  različiti  izgledi  jednog  predmeta  ne  sačinjavaju  .zbunjujuću 
raznolikost*,  već  dolaze  u  neprekidnim  redosledima.  Oni  se  javljaju 
kao  postepene  transformacije  a  ne  kao  divlje  raštrkano  mnoštvo 
raznih  slučajeva.
Ovde  imamo  dobar  primer  one  vrste  reda  koji  organizuje  mo­
gućne  manifestacije  u  pojmovima  tipičnim  za  svaku  oblast  produk­
tivnog  mišljenja.  Da  upotrebimo  ilustraciju  iz  književnosti:  Šekspirov
43

---