Beleška o piscu


čajnog  oblika  i  teško  raspoznatljive.  Njihovo  jedinstvo  nastaje  samo



Yüklə 323.28 Kb.

səhifə23/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323.28 Kb.
1   ...   19   20   21   22   23   24   25   26   ...   125

čajnog  oblika  i  teško  raspoznatljive.  Njihovo  jedinstvo  nastaje  samo 
usled  praznog  prostora  oko  njih.  Druga  se  mnogo  bolje  drže  zajedno 
i  odlikuju  se  jasno  određenim  sopstvenim  oblikom  zato  što  im  se 
pojedinačni  elementi  uklapaju  u  neki  red.  Sedam  najsvetlijih  zvezda 
Velikog  medveda  ili  Velikih  kola  vide  se  kao  četvorougao  sa  repom, 
odnosno  rudom  na  jednom  uglu.  Ovde  opažajni  odnosi  uveliko  pre- 
vazilaze  vezu  samo  po  sličnosti.  Ono  što  se  vidi  zaista  je  konstelacija, 
u  kojoj  svaki  pojedinačni  elemenat  ima  jasno  određenu  i  jedinstvenu 
ulogu.  I,  zato  što  njen  oblik  može  čulno  da  se  shvati,  ova  konstelacija 
takođe  može  da  se  uporedi  sa  poznatim  predmetima  slične  vizuelne 
strukture,  kao  što  su,  na  primer,  kutlača,  kola  ili  plug  ili,  pak,  repata 
životinja.  Njen  odnos  prema  susednim  konstelacijama  uspostavlja  se 
daljim  strukturalnim  vezama,  pošto  dve  njene  zvezde  ukazuju  na 
Polarnu  zvezdu  a  njen  »rep«  vodi  ka  Arkturusu,  mečkaru.
U  većini  primera  koji  su  imali  za  cilj  da  pokažu  kako  sličnost 
stvara  opažajne  grupacije,  to  dejstvo  ne  postiže  se  samo  sličnošću. 
Postavite  nasumice  izvestan  broj  žetona,  belih  i  crnih,  na  neku  ravnu 
površinu,  i  videćete  da  se  grupišu  dosta  labavi  prema  boji:  crni  se 
ističu  u  odnosu  na  bele;  površina  je  samo  ujednačeno  pegava.  Ali, 
čim  beli  žetoni  obrazuju  pravu  liniju  ili  krug,  oni  se  odmah  i  čvrsto 
izdvajaju  od  crnih.  To  jest,  sličnost  će  delovati  ujedinjujuće  samo 
ako  struktura  čitavog  sklopa  upućuje  na  odgovarajući  odnos.  Za 
potrebe  našeg  istraživanja  to  znači  da  saznajne  radnje  koje  leže  u 
osnovi  opažanja  vizuelnih  sklopova  tipično  spadaju  u  mnogo  viši 
red  nego  što  je  prosta  veza  po  sličnosti.  One  zahtevaju  više  opažajne 
inteligencije.
Treba  samo  pogledati  na  ulogu  koju  sličnosti  među  elementima 
igraju  u  jednom  umetničkom  delu.  Umetnici  se  često  njima  koriste 
da  bi  postigli  ono  što  je  Pikaso  (Picasso)  nazvao  sazvučjem.  »Slike 
su  poezija  i  uvek  su  pisane  u  stihu  sa  plastičnim  rimama,  nikad  u 
prozi«,  rekao  je  on  Fransoazi  Žilo  (Françoise  Gilot).  »Plastične  rime 
su  forme  koje  se  međusobno  rimuju  ili  stvaraju  sazvučja  bilo  sa 
drugim  formama  bilo  sa  prostorom  koji  ih  okružuje...«   Kada  pos- 
matrač  otkrije  takva  sazvučja  u  slici,  on  će  pomoću  njih  otkriti  veze 
koje  mogu  da  budu  bitne  za  njenu  opštu  strukturu.  Tako  se,  na 
primer,  na  Matisovoj  (Matisse)  slici  Tabac  Royal,  vidi  na  levoj  strani 
jedna  žena  kako  sedi  prilično  uglasto  postavljena  na  uglastoj  stolici, 
a  na  desnoj  strani  smeštena  je  kruškasta  mandolina  na  zaobljenoj 
stolici  (si.  52).  Ova  duhovita  paralela  bitna  je  za  formalnu  kompo­
ziciju  kao  i  za  izraz  i  značenje  slike.  Posmatrač  se  navodi  da  spoji 
ta  dva  motiva  zato  što  oni  preovladavaju  slikom  i  smešteni  su  na 
simetrično  odgovarajućim  mestima.  Ali,  u  takvom  delu  postoje  mnoge 
druge sličnosti koje bi — ako im posmatrač  dâ sličnu važnost — razorile 
strukturu  celine  stvaranjem  lažnih  veza.  Studenti  se  često  pogrešno 
navode  da  analizuju  kompozicije  loveći  nasumce  sličnosti  oblika, 
boje  ili  prostorne  orijentacije,  a  ne  poklanjajući  pravu  pažnju  težini 
odnosa  u  okviru  celine.  Kada  se  ima  na  umu  beskrajno  veliki  broj 
mogućnih  odnosa  u  okviru  prilično  složenog  vizuelnog  sklopa,  onda 
je  krajnje  delikatan  saznajni  zadatak  da  se  bilo  kom  određenom 
slučaju  odredi  njegovo  pravo  mesto  u  hijerarhiji  celokupne  strukture. 
Na  primer,  jedan  student  istorije  umetnosti  jednom  prilikom  je  u 
mom  razredu  nastojao  na  tome  da  za  tačno  opažanje  fasade  Pala- 
dijeve  (Palladio)  crkve  II  Redentore  treba  da  se  razmotri  trougao
4*
51


Slika  52  Anri  Matis,  Tabac  Royal,  1943.  Zbirka  Albert  D.  Lasker
Slika  52A
dopunjen  tačkastim   crtama  na  slici  52A.  Videće  se  da  taj  odnos,  iako 
postoji,  mora  da  ostane  podređen  da  se  ne  bi  narušila  opšta  simet­
rija  dvaju  zabata,  koji  se  preklapaju.
52


Slika  53  Katedrala  San  Rutino  u  Asiziju
Hijerarhija  kompozicijskog  poretka  određuje  koji  delovi  opšteg 
sklopa  treba  da  se  sagledavaju  zajedno,  a  koji  nemaju  nikakve  među­
sobne  veze.  Romanska  fasada,  kao  na  katedrali  San  Rufino  u  Asiziju, 
može  da  se  potpodeli  na  gornjem  nivou  hijerarhije  u  tri  horizontalna 
sloja,  naime  prizemlje,  prvi  sprat  i  trougaoni  zabat  krova  (si.  53). 
Svaka  od  ovih  glavnih  jedinica sadrži  dalju,  drugorazrednu  potpodelu: 
grupu  od  troja  vrata  u  prizemlju,  tri  prozora  na  prvom  spratu.  Sva 
vrata  i  prozori  dele  se,  opet,  na  dalje  sklopove,  koji  mogu  da  se 
prate  sve  do  najsitnijih  pojedinosti.  Ovo  raslojavanje  strukturalnih 
nivoa  ukazuje  na  izvesne  odnose  a  onemogućuje  druge.  Jedinstvo 
celine  nije  postignuto  naglim   povezivanjem  sličnosti  između,  recimo, 
velikih  i  dominantnih  i  m alih  i  beznačajnih  formi;  jedino  postepeno 
silaženje  sa  nivoa  na  nivo  vodi  od  jednog  do  drugog,  tako  da  samo 
pomoću  ove  posredne,  stepenaste  lestvice  može  sličnost  među  hije­
rarhijski  udaljenim   elem entim a  da  doprinese  jedinstvu  celine.
Prilikom   rešavanja  problema,  često  je  nužno  da  se  potraži  isto- 
vetnost  elem enata  čiji  je  oblik  rasturen  preovladavajućom  struktu­
rom  celine.  Ilustraciju  za  ovo  nalazimo  u  dobro  poznatim  ogledima 
u  kojima  čovek  ili  životinja  moraju  da  pronađu  određenu  figuru  u 
većem   kontekstu.  Opšti  sklop  može  da  bude  tako  organizovan  da 
kida  osnovne  veze  u  figuri  koju  sadrži,  a  povezuje  neke  elem ente 
figure  sa  drugima  koji  pripadaju  okolnim  formama.  Takve  opažajne 
odnose  često  pojačavaju  funkcionalne  veze  uspostavljene  u  prošlosti. 
Te  veze,  takođe,  čine  deo  vizuelnog  lika  sa  kojim  se  suočava  reša- 
valac  problema.  Tako  je,  na  primer,  Volfgang  K eler  (Kohler)  poka­
zao  da  šimpanzo  nije  morao  da  uspe  da  u  grani  drveta  vidi  štap 
koji  mu  je  potreban  da  bi  pribavio  sebi  hranu.  Ovde  se  opažajna
53




Dostları ilə paylaş:
1   ...   19   20   21   22   23   24   25   26   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə