Beleška o piscu

veza  između  grane  i  drveta,  sadržana  u  fizičkom  predmetu,  vero- 
vatno  pojačava  prethodnim  iskustvom  životinje,  koje  ga  tera 
da  grane  sagledava  kao  delove  postupka  veranja  po  drveću,  dok 
štapovi  upotrebljeni  kao  oruđa  predstavljaju  posebne  predmete.  Ova 
iskustva,  međutim,  ne  pridodaju  se  vizuelnom  liku,  nego  deluju  kao 
njegovi  delovi.  Kada  se  grana  drveta  sagleda  kao  oruđe,  to  je  u 
opažaj nom  smislu  nešto  sasvim  drugo  kad  se  ta  ista  grana  sagleda 
kao  deo  drveta.
Kako  se  postiže  takva  promena  odnosa?  Životinji  nije  dovoljno 
da  gleda  problemsku  situaciju  zato  što  jednostavno  ispitivanje  onoga 
što  je  pred  njom  neće  uvesti  u  dejstvo  činioce  koji  daju  rešenje. 
Niti  se  pak  problem  rešava  misaonim  radnjama  koje  se  obavljaju 
odvojeno  od  opažajnog  pomnog  ispitivanja.  Pre  će  biti  da  je  nužno 
međusobno  dejstvo  između  lika  naumljenog  cilja  (»Treba  mi  nešto 
nalik  na  štap«)  i  lika  neposredno  date  situacije.  Pod  pritiskom  lika 
zamišljenoga  cilja,  problemska  situacija  se  opožajno  preobraća  u: 
grana  manje  drvo  jednako  je  štap.
Kasnije  imaću  prilike  da  pokažem  koliko  mnogo  tako  neznatno 
vizuelno  mišljenje  liči  na  onu  vrstu  rešavanja  problema  koja  dovodi 
do  naučnih  otkrića.  Ovde  bi  sledeći  primer  mogao  da  bude  dovoljan. 
Mi  predmete  na  zemlji  doživljavamo  kao  da  aktivno  streme  nadole 
zbog  sile  koju  nose  u  sebi  a  koju  osećamo  kao  ono  što  zovemo 
njihovom  težinom.  Teško  je  opažati  ih  tako  da  ih  zemlja  privlači, 
zato  što  nikakav  čulni  doživljaj  ne  upućuje  na  takvo  tumačenje. 
(U  svojim  ogledima  o  opažanju  uzročnosti,  Mišot  (Michotte)  nije  uspeo 
da  stvori  raspored  predmeta  u  kretanju  koji  bi  tako  izgledali  da 
jednu  stvar  privlači  druga!)  Pa  ipak,  mogućno  je  da  se  opažajni 
doživljaj  jedne  težine  koja  aktivno  gura  nadole  i  kreće  se  pretvori 
u  podjednak  opažajni  doživljaj  predmeta  koji  pasivno  biva  vučen 
nadole.  Da  bi  se  postiglo  ovo  prestrukturisanje,  nužno  je  da  se  ciljna 
slika  privlačenja  opažanja  poveže  sa  datom  situacijom.  Ovaj  opa­
žajni  preobražaj  leži  u  korenu  Njutonovog  tvrđenja  da  je  težina  dej­
stvo  zemljine  teže;  i,  ni  za  jednog  đaka  ne  može  da  se  kaže  da  je 
zaista  shvatio  ovu  teoriju  ako  se  taj  peobražaj  nije  obavio  u  njegovim 
sopstvenim  čulima.
PAROVI  DELUJU  NA  PARTNERE
Odnosi  između  stvari  u  opažajnom  polju  retko  su  kad,  ili  pak 
nikad,  tako  jedinstveni  kao  što  to  hoće  da  nas  ubede  modeli  aso­
cijacije  u  tradicionalnoj  teoriji.  Prosta  sličnost,  kao  što  smo  već  rekli, 
dovodi  do  čvrste  veze  samo  ako  joj  podršku  daje  struktura  okoline; 
a  odnos  ne  ostavlja  stvari  netaknute,  nego  ih  često  temeljno  modi« 
fikuje.  Ono  što  važi  za  sličnost  važi  i  za  kontrast.  Ovde  odnosi 
između  boja  mogu  da  posluže  kao  primer.  Susedne  boje  teže  da  se 
stave  u  međusobni  odnos.  Kada  su  slične,  one  teže  da  se  asimilišu, 
toj est  da  umanje  ili  uklone  razliku.  Možda  ćemo  stoga  da  vidimo 
jednu  homogenu  boju  umesto  dve  gotovo  istovetne.  Kada  asimilacija 
nije  mogućna,  boje  će  se  menjati  u  pravcu  najjednostavnijeg  odnosa 
koji  njihova  razlika  pruža.  Težnja  ka  komplementarnosti  uglavnom 
se  opisuje  kao  fenomen  »kontrasta  boja«.  Komplementarne  boje  se 
uzajamno  dopunjuju  u  »celovitu«  belu  svetlost  i,  u  isto  vreme,  uza­
54

---

jamno  se  isključuju  i  time  razlikuju  onoliko  koliko  to  tonovi  mogu. 
Ovde,  opet  kao  u  asimilaciji,  partneri  mogu  da  promene  svoj  izgled 
radi  odnosa,  pa  je  poučno  obratiti  pažnju  na  to  da  oni  mogu  da 
umanje  svoju  jednostavnost  da  bi  povećali  jednostavnost  odnosa 
među  sobom.  Pod  pritiskom  ka  kontrastu,  čista  crvena  uz  čistu  žutu 
može  da  bude  purpurasta  dok  žuta  postaje  zelenkasta.  Čistota,  koja 
sprečava  dve  boje  da  se  drže  jedna  za  drugu,  žrtvuje  se  da  bi  se 
omogućio  odnos  suprotstavljanja  i  upotpunjavanja..
Sučeljavanja  može  da  izdvoji,  istakne  i  pročisti  neko  određeno 
svojstvo.  Dve  čuvene  haiku  pesmice  japanskog  pesnika  Bašoa  (Basho) 
govore  o  tome  kako  se  tišina  izoštrava  suprotstavljanjem  zvuka. 
Jedna  od  njih  može  da  se  prevede  ovako:
Drevni  ribnjak:
žaba  skoči
pljusnu  voda.
Pesmica  kazuje  da  se  karakter  ribnjaka  istinski  otkriva  čulima  samo 
kada  se  na  trenutak  prekine  njegov  drevni  mir.  Druga  pesmica 
kaže:
Muk:
stenu  dubi
cvrčaka  cvrč.
Do  koje  mere  opažanje  jednog  složenog  vizuelnog  sklopa  može 
da  se  izmeni  prisustvom  drugog  sklopa,  pokazali  su  neobjavljeni 
ogledi jedne  moje studentkinje, Ane Gelen Bruk (Anne Gaelen Brooke). 
Od  ispitanika  se  tražilo  da  opišu  svoje  utiske  o  dvema  slikama  stil­
ski  sasvim  različitim  koje  su  im  pokazane  jedna  uz  drugu.  Zatim 
je  jedna  slika  iz  para  zamenjena  drugom  nekom  slikom,  i  odmah 
su  zapažene  promene  u  preostaloj  slici  nastale  usled  nove  kombi­
nacije.  Te  promene  mogu  da  budu  znatno  veće,  a  često  dovode  do 
deformacija,  pošto  te  dve  slike  nisu  pravljene  jedna  za  drugu.  U 
jednom  slučaju,  Eembrantovoj  slici  Poljski  jahač  na  belom  konju 
ispred  pozadine  od  mrkih  stena  kao  parnjak  je  stavljen  Predeo  sa 
jarebicom  Zana  Dibifea  (Jean  Dubuffet).  Na  Dibifeovoj  slici,  masa 
slične  mrke  boje  i  slične  teksture  ispunjava  veći  deo  platna,  izuzev 
gornjeg  delà,  u  kome  stoji  jedna  ptica.  Sličnost  tih  dveju  velikih, 
mrkih  površina  dala  je  pozadini  Rembrantove  slike  novu  i  nepri­
kladnu  važnost.  U  isto  vreme,  sam  taj  odnos  povećao  je  dubinu 
između  figure  jahača  u  prednjem  planu  i  pozadine,  koja  je  izgle­
dala  suviše  udaljena  nasuprot  svom  parnjaku  na  Dibifeovoj  slici, 
na  kojoj  teksturisana  masa  ujednačeno  ispunjava  frontalnu  ravan. 
Kada  je  Dibifeova  slika  zamenjena  velikim  Šagalovim  (Chagall)  pi- 
letom  koje  trči,  smesta  se  pojavio  naglasak  na  kretanju  konja  u 
kasu  na  Rembrantovoj  slici  i  odgovarajuća  izbledelost  pozadine. 
Slično  tome,  jedna  veoma  stilizovana  slika  od  Karela  Apela  (Appel) 
učinila  je  da  jedna  Modiljanijeva  figura  (Modigliani)  izgleda  rea­
listička,  dok  je  ista  ta  Modiljanijeva  slika  iznenada  izgledala  veoma 
pljosnata  kada  je  postavljena  uz  jedan  Sezanov  portret  (Cézanne). 
Ovi  potonji  primeri  pokazuju  da  su  ogledi  takođe  prikazali  defor-
55

---