Beleška o piscu


gramira  na  odgovarajući  način.  Na  primer,  mašini  se  može  dati  uput-



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə29/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   25   26   27   28   29   30   31   32   ...   125

gramira  na  odgovarajući  način.  Na  primer,  mašini  se  može  dati  uput- 
stvo  da  sklop  rastavi  na  najmanji  broj  zatvorenih  oblika,  u  kom  će 
slučaju  ona  da  proizvede  sliku  65c.  Ako  se  od  nje  zatraži  da  razloži 
kompoziciju  na  zatvorene  slike  sastavljene  od  najmanjeg  broja  pra­
vih  linija,  ona  će  opet  da  istupi  sa  si.  65c.  A  isto  što  će  se  dogoditi 
kada  joj  se  zada  mnogo  primitivniji  zadatak,  kao  u  Minskijevom 
primeru,  da  u  a  traži  oblike  sadržane  u  c.
&
Slika  65
Kvalitativna  razlika  između  geometrijski  najjednostavnijeg  ras­
poreda  i  bilo  kog  drugog,  nepravilnijeg,  postoji  u  mozgu  programera, 
a  ne  u  njegovoj  mašini.  Kompjuter  će  izdvojiti  »globalne  vidove« 
situacije  ako  mu  se  kaže  da  to  uradi  i  ako  mu  se  ti  globalni  vidovi 
ponovo  definišu  deo  po  deo  kao  naročite  kombinacije  elemenata.  Sa 
takvim  uputstvima,  on  će  bez  greške  da  resi  svaki  zadatak  u  kome 
strukturalno  načelo  koje  treba  da  se  primeni  može  da  se  svede  na 
mehanističko  merilo.
Ispostavlja  se  da  je  razlika  između  inteligentnog  opažanja  i 
ponašanja  kompjutera  još  temeljnija  ako  shvatimo  da  čak  i  takva 
svojstva  forme  kao  što  su  pravolinijski  karakter  ili  zatvorenost  ne 
mogu  da  se  shvate  neposredno  mašinom,  već  moraju  da  se  svedu  na 
kombinacije  tačkastih  jedinica.  Da  bih  ovo  ilustrovao,  još  jednom 
ću  da  govorim  o  tome  kako  mašina  raspoznaje  sklopove.  Kompjuter 
može  da  se  podesi  da  reaguje  na  osnovne  strukturalne  odlike  slova 
ili  brojeva  a  da  zanemaruje  druga  nebitna  svojstva  pojedinačnih 
oblika.  Ali,  on  ne  čini  to  polazeći  »odozgo«,  to  jest,  time  što  upore- 
đuje  strukturalni  skelet  datog  slova  sa  skeletom  njegovog  normativ- 
nog  oblika  i  što  utvrđuje  da  su  dovoljno  slični.  On  polazi  »odozdo« 
brojeći  koliko  elementarnih  mesta  u  ravni  slike  zauzimaju  oba  oblika. 
On  postupa  na  sličan  način  kada  naporedni  proces  postaje  gipkiji 
time  što  uzima  u  obzir  naginjanje,  širenje  ili  uvrtanje  oblika.
65


Sada  smo  spremni  da  uporedimo  načine  na  koje  ljudski  mozak 
i  mašina  pristupaju  rešavanju  problema  analogije.  Šta  se  događa 
kada  čovek  pogleda  si.  66a.  Reakcija  će  se  u  izvesnoj  meri  menjati 
od  pojedinca  do  pojedinca  sve  dok  nikakav  naročiti  kontekst  ne  zah- 
teva  usredsređenost  na  posebne  strukturalne  oblike.  Međutim,  ispita­
nik  će  najverovatnije  da  zapazi  vertikalan  raspored,  sastavljen  od  dve 
jedinice, od kojih je gornja veća i složenija nego  donja; možda će takođe 
da  zapazi  razliku  u  obliku.  Drugim  rečima,  zapaziće  kvalitativne  ka­
rakteristike  položaja  u  prostoru,  relativnu  veličinu,  oblik,  dok  nije 
verovatno  da  će  zapaziti  mnogo  od  čisto  metričkih  svojstava  od  kojih 
kompjuter  pri  čitanju  sklopa  mora  da  pođe,  naime,  apsolutnu  veli­
činu  i  različite  dužine  i  udaljenosti  pomoću  kojih  je  konstruisana  ova 
posebna  slika.  Ako  se  od  ispitanika  zatraži  da  kopiraju  takvu  sliku, 
njihovi  crteži  će  pokazati  usredsređenost  na  topološke  karakteristike 
a  zanemariće  specifične  mere.
a

Slika  66
Sučeljen  zatim  sa  parom  a  i  b,  ispitivani  čovek  možda  će  imati 
prilično  bogat  i  zbunjujući  doživljaj.  Možda  će,  najpre,  da  vidi  lelu­
ja vu,  ovlašnu  sličnost  između  u  osnovi  različitih  sklopova.  Celokupna 
slika,  načinjena  sparivanjem  tih  dveju,  možda  će  izgledati  nestabilna, 
neuhvatljiva,  iracionalna.  Tu  su  dva  vertikalna  rasporeda,  spojena  u 
neku  vrstu  simetrije;  ali  se  sa  ta  dva  stuba  ukrštaju  i  remete  ih 
dijagonalni  odnosi  između  dva  »ispunjena«  velika  kruga  i  dva  manja 
neispunjena  oblika.  Različite  strukturalne  odlike  ne  daju  kao  zbir 
sjedinjenu,  stabilnu,  razumljivu  celinu.  Iznenada,  međutim,  ispitaniku 
može  da  padne  u  oči  jednostavni  pravougaoni  raspored  četiri  manje 
slike:  dva  jednaka  kruga  gore,  dva  jednaka  kvadrata  dole.  Čim  ova 
grupa  postane  preovlađujuća  tema  ili  strukturalni  skelet  celine,  osta­
tak  —  dva  velika  kruga  —  pridružuju  se  osnovnome  sklopu  kao 
drugorazredni,  dijagonalni  ukras.  Uspostavljena  je  strukturalna  hije­
rarhija.  Sada  je  dvojna  slika  stabilna,  pregledna,  razumljiva  i  stoga 
spremna  za  upoređivanje  sa  drugim  slikama.  Odigrao  se  prvi  čin 
rešavanja  problema.
Ako  ispitanik  pogleda  si.  c,  njegovo  viđenje  ovog  novog  sklopa 
određeno  je  od  samog  početka  njegovim  prethodnim  bavljenjem  sli­


kama  a  i  b.  Opažena  sa  tačke  gledišta  slike  a,  slika  c  otkriva  sličnu 
vertikalnu  strukturu,  koja  se  razlikuje  od  a  uglavnom  drugorazrednim 
kontrastom  oblika.  Porodična  sličnost  je  velika,  odnos  se  lako  pojav­
ljuje.  Ali,  ako  se  c  sada  spari  sa  đi,  sličnost  izgleda  preterana,  simet­
rija  suviše  potpuna.  Nasuprot  tome,  upoređenje  sa  da  pruža  isuviše 
malo  sličnosti.  Pravi  partner,  ds,  prepoznaje  se  odmah  kao  nedostajući 
četvrti  elemenat  analogije,  ako  je  prethodno  odnos  između  a  i  b 
shvaćen  kako  valja.
Ova  epizoda  opažaj nog  rešavanja  problema  ima  sve  vidove  istin­
skog mišljenja: izazov, stvaralačku zbunjenost,  otkrića koja mnogo obe­
ćavaju, delimična  rešenja, uznemiravajuće  protivrečnosti, nagla  pojava 
čvrstog rešenja čija je prikladnost sama po  sebi očigledna,  strukturalne 
promene  izazvane  pritiskom  usled  promene  svih  situacija,  sličnost 
otkrivenu  među  različitim  sklopovima.  To  je,  u  skromnom  obimu, 
uzbudljiv  doživljaj,  dostojan  bića  obdarenog  razumom;  a  kada  se  re- 
šenje  pronađe,  nastaje  osećanje  opuštenosti,  zadovoljstva,  mira.
Ništa  od  ovoga  ne  važi  za  kompjuter  —  ne  zato  što  on  nema 
svesti,  nego  zato  što  radi  na  temeljno  drukčiji  način.  Zapanjimo  se 
kad  saznamo  da  je  eksperimentator —  da  bi  podesio  mašinu  da  rešava 
analogijski  problem  —  »morao  da  razradi  jedan  od  najsloženijih  pro­
grama  koji  su  ikada  napisani«.  Za  nas  taj  problem  nije  težak;  on 
je  pristupačan  čak  i  mozgu  svakog  osnovca.  Razliku  stvara  to  što 
ovaj  zadatak  zahteva  obradu  topologijskih  odnosa,  koji  traže  da  se 
zanemare  čisto  metrički  odnosi.  Mozak  jc  podešen  baš  za  takve  topo- 
logijske  oblike.  One  obaveštavaju  organizam  o  tipičnom  karakteru 
stvari  a  ne  o  njihovim  posebnim  merama.  Kazujući  eksperimentatoru 
koji  se  kvantitativni  činioci  odnose  na  rešenje  a  koji  ne,  mašina 
može  da  ga  navede  da  pomisli  da  topologijska  merila  pružaju  odgo­
vor;  ali,  mašina  kakvu  danas  imamo  ni  sama  ne  može  da  se  ponaša 
topologijski.  Topologijski  način  mišljenja  otkrile  su  opažajne  moći, 
na  koje  se  on  i  oslanja,  a  ne  na  brojanje  i  merenje.  Obrnuto,  mašina 
može  takođe  da  pruži  kvantitativne  podatke  koji  označavaju  pri­
sustvo  ili  odsustvo  topologijskog  stanja,  ako  je  čovek  snabde  potreb­
nim  merilima.  Ona  eksperimentatoru  može  da  kaže  da  se  sve  tačkice 
koje  obrazuju  određenu  petlju  nalaze  među  tačkicama  smeštenim  u 
prostoru  omeđenom  drugom  petljom  tačkica.  Na  osnovu  ovog  obaveš- 
tenja,  eksperimentator  može  da  zaključi  da  prva  petlja  leži  u  drugoj, 
ali  nezgrapnost  kvantitativnog  obaveštenja  nužnog  za  pružanje  poda­
taka  za  jednostavan  topologijski  zaključak  objašnjava  zašto  je  pro- 
gramisanje  za  ovaj  zadatak  toliko  naporno.
Samo  u  mozgu  programera  postoje  topologijski  pojmovi  kao  što 
su  unutra  i  spolja,  gore  i  dole,  desno  i  levo,  itd,  i  on  je  taj  koji  mora 
da  razradi  kvantitativna,  netopologijska  merila  o  njihovoj  prisutnosti 
ili  odsutnosti.  On  je  taj  koji  mora  da  odluči  na  prvom  mestu  da  su 
topologijska  merila  nužna  za  rešenje,  te  da  bi  to  znao,  on  je  morao 
da  nauči  kako  da  rešava  takve  zadatke  pre  nego  što  bi  ih  ikada 
podneo  mašini.  Da  ga  nije  unapred  obavestila  sopstvena  ljudska  dis­
pozicija,  on  nikako  ne  bi  mogao  da  isključi  mogućnost  da  se  analo­
gija  zasniva  na  čisto  kvantitativnim  merilima.  Analogija  bi  mogla  da 
se  zasniva,  na  primer,  na  broju  istovetno  smeštenih  tačkica  u  paro­
vima  sklopova.  U  tom  slučaju,  nijedno  ljudsko  oko  ne  bi  moglo  da 
se  nada  da  će  rešiti  problem  dok  bi  kompjuter  to  uradio  sa  zado­
voljstvom.
67




Dostları ilə paylaş:
1   ...   25   26   27   28   29   30   31   32   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə