Beleška o piscu

Utvrdivši  da  je  zadatak  topologijski,  eksperimentator  je  napra­
vio  odlučni  intelektualni  korak  ka  rešenju  pre  nego  što  je  uopšte 
mogao  da  priđe  kompjuteru.  On  je  time  učinio  izlišnim  da  mašina 
prolazi  kroz  bezbroj  neprikladnih  odnosa,  kao  što  bi  morala  da  čini 
da  je  radila  po  svome  —  a  moralo  bi  da  bude  po  njenome  da  je 
njeno  takmičenje  sa  mozgom  trebalo  odistinski  da  se  izvede.  Ostav­
ljena  sa  drugorazrednim  zadatkom  da  pronađe  koja  od  datih  grupa 
odnosa  odgovara  sklopovima  koji  se  ispituju,  ona  svoj  posao  obavlja 
na  čisto  mehanički  način.  Ona  prolazi  kroz  sva  merila  za  sve  date 
parove  sklopova  i  izlazi  sa  tačnim  odgovorom  pouzdanije  i  možda 
brže  od  ljudskog  mozga,  ali  bez  trunke  inteligencije.  Praktična  efi­
kasnost  kompjutacije  obavljene  elektronskom  brzinom  lako  može  da 
navede  posmatrača  da  previdi  intelektualnu  inferiornost  upotrebije- 
nog  postupka.
Mozak  bi  bio  u  istom  nezgodnom  položaju  ako  ne  bi  mogao  da 
se  oslanja  na  opažanje.  Samo  opažanje  može  da  rešava  organizacione 
probleme  pomoću  dovoljno  slobodnog  uzajamnog  dejstva  među  svim 
silama  u  polju  koje  sačinjavaju  sklopove  što  treba  da  se  obrađuju. 
U  načelu,  naravno,  obrada  organizacionih  problema  pomoću  procesâ  u 
polju  nije  nepristupačna  mašinama.  Malo  naučnika  još  veruje  da  or­
ganski  mehanizmi  poseduju  fizička  svojstva  koja  sprave  što  ih  je 
čovek  načinio  konačno  ne  mogu  da  replikuju.  Ako  se  jednoga  dana 
ta  replika  načini,  može  se  očekivati  da  će  mašina  pokazati  onu  vrstu 
inteligencije  koja  se  sreće  u  opažajnome  ponašanju  čoveka  i  životinje. 
To  bi  podržalo  a  ne  bi  opovrglo  ono  što  ja  tvrdim.
Neko  će  možda  biti  voljan  da  se  složi  da  postoji  razlika  koju 
sam  pokušao  da  opišem,  ali  možda  neće  biti  ubeđen  da  je  ona 
počem  važna:  »Najzad,  problemi  mogu  da  se  reše  i  jednim  i  drugim 
postupkom,  a  vi  se  slažete  da  mašina  može  da  radi  pouzdanije  i 
brže«!  Taj  neko  će  možda  takođe  da  istakne  da  se  opažanje,  konačno, 
zasniva  i  na  obradi  elemenata,  štaviše  da  su  činjeni  pokušaji  da  se 
načelo  jednostavnosti,  na  kome  se  zasniva  opažaj na  organizacija,  svede 
na  kvantitativan  metod.  Julijan  E.  Hohberg  (Julian  Hochberg),  na 
primer,  izneo  je  mišljenje  da  strukturalno  najjednostavnija  verzija 
opažajnog  sklopa  jeste  verzija  koja  može  da  se  opiše  ili  sagradi  sa 
najmanjom  merom  podataka.  On  je  dao  primere  kako  bi  pokazao  da 
što  je  manji  broj  uglova,  linijskih  segmenata,  tačaka  preseka,  itd, 
koji  sačinjavaju  sliku,  to  je  jednostavnija  njena  opažajna  organiza­
cija.  Pretpostavimo  da  bi,  uz  izvesno  poboljšanje  merila,  ovaj  metod 
zaista  mogao  da  dejstvuje.  U  tom  slučaju,  kompjuter  bi  mogao  da 
odredi  kvalitativnu  strukturu  nekog  sklopa  kvantitativnim  merilima. 
Međutim,  Hohberg  je  oprezno  za  rezultat  svog  postupka  rekao  da  je 
on  prosto  jedan  »kvantitativan  indeks«,  grupa  »paralela«  uz  načela 
vizuelne  organizacije.  On  nije  tvrdio  da  je  otkrio  kako  se  oblik  opaža. 
U  suštini,  jedna  je  stvar  da  se  sagradi  i  predvidi  određena  organi­
zacija  sklopa  draži  a  sasvim  druga  da  se  ona  postigne  pomoću  načela 
na  kome  se  zasniva  opažajno  poimanje.  Da  je  Hohbergov  metod  ispra­
van,  on  bi  mogao  da  veoma  korisno  posluži  kao  kvantitativni  poka­
zatelj  strukturalne  jednostavnosti,  baš  kao  što  širenje  i  skupljanje  ži­
vinog  stuba  omogućuje  da  se  izmeri  količina  toplote.  Ali,  živin  stub 
ne  kazuje  ništa  o  prirodi  toplote,  a  brojanje  linija  i  uglova  ništa  o 
vizuelnoj  strukturi  koju  sačinjavaju.  Analitička  formula  jedne  geo­
metrijske  slike,  na  primer  kruga,  daje  mesto  svih  tačaka  od  kojih

---

se  krug  sastoji.  Ona  ne  opisuje  njegov  poseban  karakter,  njegovu 
centričnu  simetriju,  njegovu  krutu  krivinu,  itd.
Međutim,  baš  na  toj  sposobnosti  da  se  shvati  karakter  datog 
fenomena  zasniva  se  produktivno  mišljenje.  Podsetimo  se  zašto  se 
analogije  upotrebljavaju  za  testove  inteligencije  na  prvome  mestu. 
Analogije  najbolje  prati  onaj  ko  može  da  shvati  sličnost  karaktera  u 
jedinicama  koje  upoređuje.  On  se  služi  odgovarajućim  apstrakcijama 
kada  ima  pred  sobom  opažajne  sklopove,  a  ispitivači  inteligencije 
rade  uz  pretpostavku  da  je  ta  sposobnost  karakteristična  za  njegovo 
mišljenje  uopštenije.  Njegova  se  inteligencija  otkriva  načinom  na 
koji  opaža.

---

5.  PROŠLOST  U  SADAŠNJOSTI
Dosad  smo  vizuelno  mišljenje  razmatrali  samo  u  vezi  sa  nepo­
srednim  opažanjem.  Cak  i  u  okviru  te  ograničene  oblasti,  isposta­
vilo  se  da  su  saznajne  operacije  veoma  bogate.  Međutim,  opažanje 
ne  može  da  se  ograniči  na  ono  što  oči  beleže  o  spoljašnjem  svetu. 
Opažajni  čin  nikad  nije  izdvojen;  on  je  samo  najnovija  faza  jednog 
toka od bezbroj  sličnih činova, izvedenih u  prošlosti  a preživelih u seća- 
nju. Slično tome, iskustva sadašnjosti, uskladištena i stopljena sa dankom 
prošlosti,  predodređuju  opažanje  budućnosti.  Stoga,  opažanje  u  širem 
smislu  mora  da  uključuje  mentalne  likove  i  njihov  odnos  prema  ne­
posrednom  čulnom  posmatranju.
Psiholozi  su  veliku  pažnju  poklanjali  dejstvu  minulog  iskustva 
na  opažanje.  U  stvari,  svako  ko  nije  voljan  da  samom  neposrednom 
opažanju  pripisuje  oblikovanje  čulnog  materijala  pokazivao  je  ten­
denciju  da  tu  važnu  funkciju  dodeli  prošlosti.  Prema  tom  shvatanju, 
gledalac  jednostavno  primenjuje  na  sadašnjost  ono  što  je  o  stvarima 
naučio  u  prošlosti;  ili,  pak,  kako  se  o  ovom  tvrđenju  ponekad  govori, 
mi  vidimo  stvari  onako  kako  očekujemo  da  izgledaju.  Već  sam  ranije 
pomenuo  da  ovaj  jednostrani  pristup  dovodi  do  beskonačnog  vraćanja 
i  nikada  ne odgovara  na  pitanje o   tome  kako  su  opažaj i  prvobitno  bili 
organizovani.
Uticaj  pamćenja  na  opažanje  sadašnjosti  zaista  je  snažan.  Ali, 
nikakav  oblik  stečen  u  prošlosti  ne  može  da  se  primeni  na  ono  što 
se  vidi  u  sadašnjosti  ukoliko  opažaj  nema  oblik  sam  po  sebi.  Opažaj 
ne  Imože  da  se  identifikuje  ukoliko  nema  neki  svoj  sopstven  iden­
titet.  Koliko  je  nužno  da  se  nastoji  na  ovoj  stvari,  može  da  se  vidi, 
na  primer,  u  jednom  članku  psihologa  Džeroma  S.  Brunera  (Jerome 
Bruner),  koji  se  približava  stavu  zauzetom  u  ovoj  knjizi  kada  tvrdi 
da  »svaki  opažajni  doživljaj  nužno  predstavlja  konačni  proizvod  pro­
cesa  kategorizacije«.  Međutim,  kada  se  članak  pomnije  pogleda,  videće 
se  da  se,  prema  Bruneru,  ta  kategorizacija  ograničava  na  to  da  opa­
žaj e  sadašnjosti  stavlja  u  tesne  odeljke  izgrađene  u  prošlosti.  Iako 
priznaje  da  »izvesna  primitivna  jedinstva  .ili  identiteti  u  okviru  opa­
žanja  moraju biti  urođeni  ili  autohtoni  a  ne naučeni«,  on te  nenaučene 
kategorije  ne  vidi  na  delu  u  okviru  samog  neposrednog  opažanja. 
Ali,  kako  može  opažajni  materijal  sadašnjosti  da  se  svrsta  u  katego­
rije  prošlosti  ukoliko  sam  nije  već  kategorizovan?  Bruner  daje  ona- 
kakav  pristup kakav Volfgang  Mecger  (Wolfgang Metzger) ima na umu 
kada kaže  da se psiholozi  često suočavaju  sa problemom opažajne  orga­
nizacije  »prvo  na  nivou  sledećeg  višeg  ćprata«,  to  jest,  suviše  kasno. 
Svako  drugostepeno  manipulisanje  opažajnim  materijalom  pretpo­
stavlja  prvostepeno  oblikovanje  tog  materijala  u  samome  neposred­
nom  opažanju.
70

---