Beleška o piscu



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə40/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   36   37   38   39   40   41   42   43   ...   125

VIZUELNI  NAGOVEŠTAJI  I  BLESAK  OTKRIĆA
Među  psiholozima,  Edvard  B.  Tičener  (Titchener)  imao  je  dara 
i  hrabrosti  da  tačno  kaže  ono  Što  je  video,  bez  obzira  da  li  je  to 
odgovaralo  važećoj  teoriji  opažanja.  U  svojim  Predavanjima  o  ogled­
noj  psihologiji  misaonih  procesa,  iz  1909,  on  kaže:
»Moj  um,  kada  uobičajeno  radi,  prilično  je  potpuna  galerija  slika 
—  i  to,  ne  završenih  slika  nego  impresionističkih  zabeleški.  Kad  god 
pročitam  ili  čujem  da  je  neko  učinio  nešto  skromno,  ili  dostojanstveno, 
ili  ponosno,  ili  ponizno  ili  učtivo,  ja  vidim  vizuelan  nagoveštaj  skromnosti, 
ili  dostojanstva,  ili  ponosa,  ili  poniznosti  ili  učtivosti.  Veličanstvena  juna­
kinja  priče  otkriva  mi  se  kao  visoka  figura,  čiji  jedini  vidljivi  deo  jeste 
ruka  koja  pridržava  čelično  sivu  suknju;  ponizni  molilac  otkriva  mi 
jednu  pognutu  figuru,  čiji  su  jedini  jasan  deo  pognuta  leđa,  a  ponekad 
i  ruke  u  omalovažavanju  uzdignute  ispred  nepostojećeg  lica . . .   Svi  ovi 
opisi  mora  da  su  ili  sasvim  očigledni  ili  nestvarni  kao  bajke.«
Ovo  je  bio  glas  novog  doba.  Onoliko  jasno  koliko  se  to  recima 
može,  Tičener  je  ukazao  na  to  da  nepotpunost  mentalnog  lika  nije 
prosto  stvar  rasparčavanja  ili  nedovoljnog  poimanja,  nego  je  pozi­
tivno  svojstvo,  koje  pravi  razliku  između  mentalnog  pojma  jednog 
predmeta  od  fizičke  prirode  samog  tog  predmeta.  On  na  taj  način 
izbegava  grešku  draži  ili  —  kako  to  on  opravdano  predlaže  da  se 
zove  —  grešku  stvari  ili  grešku  predmeta,  to  jest,  pretpostavku  da 
je  slika  stvari  u  mozgu  istovetna  sa  svim  ili  sa  većinom  objektivnih 
svojstava  te  stvari.
Značajno  je  ovde  pozivanje  na  slikarstvo  i  impresionizam.  Ti- 
čenerov  opis  vizuelnog  doživljaja  razlikuje  se  suštinski  od  opisa  dru­
gih  psihologa  kao  što  su  se  razlikovale  slike  impresionista  od  slika 
njihovih  prethodnika.  Iako  su  umetnici  pre  generacije  Eduara  Ma- 
nea  (Edouard  Manet)  u  stvari  dopuštali  sebi  znatne  slobode  u  odnosu 
na  predmete  koje  su  slikali,  vladalo  je  opšteprihvaćeno  uverenje  da 
slika  mora  imati  za  cilj  da  verno  liči  na  prirodu.  Tek  sa  impresio­
nistima  estetička  teorija  je  odista  počela  da  prihvata  gledište  da 
je  slika  proizvod  duha  a  ne  talog  fizičke  stvarnosti.  Na  shvatanju 
da  se  lik  načelno  razlikuje  od  fizičkog  predmeta  zasniva  se  moderna 
nauka  o  umetnosti.  Sličan  temeljan  raskid  sa  tradicijom  dogodiće 
se  u  psihologiji  vizuelnog  doživljaja  nekoliko  desetina  godina  kasnije.
Poređenje  s  impresionističkim  slikarstvom  može  isto  tako  da 
nam  pomogne  da  razumemo  prirodu  Tičenerovih  »vizuelnih  nago- 
veštaja«  i  »otkrića«.  Umesto  da  oblik  ljudske  figure  ili  drveta  izvedu 
do  tančina,  impresionisti  su  ga  nagovestili  samo  sa  nekoliko  poteza 
četkom,  koji  nisu  imali  za  cilj  da  stvore  iluziju  potpuno  izvedene 
figure  ili  drveta.  Naprotiv,  da  bi  poslužio  kao  podstrek  željenom 
dejstvu,  svedeni  sklop  poteza  trebalo  je  opažati  takvim  kakav  on 
jeste.  Međutim,  ponovo  bi  se  načinila  greška  draži  ako  bi  se  pro­
istekli  doživljaj  poistovetio  sa  potezima  koji  su  ga  izazvali.  Željeno 
dejstvo  u  stvari  bili  su  nagoveštaji  i  trenutna  otkrića  kao  blesak, 
pokazivači  pravca  i  boje  a  ne  određenih  obrisa  i  površina  boje. 
Na  tkivo  poteza  bojom  na  platnu  posmatrač  ie  reagovao  onim  što 
najbolje  može  da  se  opiše  izrazom  sklop  vizuelnih  sila.
91


Neuhvatljivo  svojstvo  takvih  čulnih  doživljaja  teško  može  da 
se  izrazi  rečima,  zato  što  je  jezik  tako  podešen  da  stvari  opisuje 
njihovim  opipljivim,  materijalnim  dimenzijama.  Ali,  to  svojstvo  je 
neprocenjivo  za  apstraktnu  misao  zato  što  pruža  mogućnost  da  se 
neka  tema  vizuelno  svede  na  skelet  suštinskih,  dinamičkih  odlika, 
od  kojih  nijedna  nije  opipljivi  deo  stvarnoga  predmeta.  Ponizni  mo- 
lilac  apstrahuje  se  u  tek  nabačenu  pognutu  figuru.  A  ovo  opažajno 
apstrahovanje  nastaje  bez  uklanjanja  iz  konkretnog  doživljaja,  pošto 
se  ponizni  naklon  ne  razume  samo  kao  naklon  poniznoga  molioca 
nego  se  sagledava  kao  sam  molilac.
Obratite  pažnju  da  ti  likovi,  iako  neodređeni  u  svojim  obrisima, 
površinama  i  bojama,  mogu  veoma  tačno  da  u  posmatraču  ovaplote 
sklopove  sila  koje  su  pobudili.  Prema  jednoj  raširenoj  predrasudi, 
ono  što  nije  oštro  opcrtano,  što  nije  potpuno  i  što  nema  sve  poje­
dinosti,  mora  obavezno  da  bude  i  neodređeno.  Ali  u  slikarstvu,  na 
primer,  jedan  oštro  opcrtan  Holbajnov  ili  Direrov  portret  (Holbein, 
Dürer)  nije  opažajno  određeniji  od  tkiva  što  ga  čine  potezi  četkom 
kojima  jedan  Frans  Hals  ili  Oskar  Kokoška  određuju  ljudsko  lice. 
U  matematici,  topološki  iskaz  ili  crtež  označava  prostorni  odnos  kao 
sadržanost  u  nečemu  ili  preklapanje,  sa  krajnjom  preciznošću  iako 
stvarne  oblike  ostavlja  sasvim  neodređene.  U  logici,  niko  ne  tvrdi 
da  opštost  jednog  pojma  čini  taj  pojam  neodređenim  zato  što  mu 
nedostaju  osobene  pojedinosti;  nasuprot  tome,  usredsređivanje  na  ne­
koliko  bitnih  oblika  smatra  se  kao  način  za  izoštravanje  pojma.  Zašto 
nismo  voljni  da  prihvatimo  da  isto  to  može  da  važi  i  za  mentalni 
lik?  U  umetnostima,  svođenje  ljudske  figure  na  jednostavnu  geo­
metriju  izražajnog  pokreta  ili  stava  može  da  izoštri  lik  baš  na  taj 
način.  Zašto  to  ne  bi  bilo  isto  tako  i  u  mentalnim  slikama?  I  ovde 
Tičenerova  zapažanja  mogu  da  nam  budu  od  pomoći.  On  je  pozvao 
svoje  studente  da  uporede  istinsko  klimanje  glavom  sa  mentalnim 
klimanjem,  koje  označava  slaganje  sa  nekim  tvrđenjem,  ili  istinsko 
nabiranje  obrva  i  čela  sa  mentalnim  nabiranjem,  koje  izražava  išču- 
đavanje.  »Opaženo  klimanje  i  mrgođenje  je  grubo  i  sirovo  u  obrisu; 
zamišljeno  klimanje  i  mrgođenje  ocrtano  je  jasno  i  istančano.«
Svakako,  jedan  skicuozan  lik,  naslikan  na  platnu  ili  viđen  okom 
posmatrača,  može  da  bude  neoštar  i  zbrkan,  ali  takva  ista  može  da 
bude  i  veoma  brižljivo  urađena  slika.  Ovde  se  radi  o  bezobličnosti, 
a  ne  o  nedostatku  pojedinosti  ili  oštrine.  Ona  zavisi  od  toga  da  li 
je  strukturalni  skelet  lika  organizovan  i  sređen.  Slaganje  slika  zdrav­
lja,  bolesti,  zločinstva  ili  porodičnog  čoveka,  —  koje  je  Fransis  Gol- 
ton  (Francis  Galton)  dobio  na  taj  način  što  je  slagao,  kopirao  jednu 
preko  druge,  portretne  fotografije  više  ličnosti  —  nejasne  su  i  malo 
kazuju  zato  što  su  bezoblične  a  ne  zato  što  nisu  oštre.
KOLIKO  JEDAN  LIK  MOŽE  DA  BUDE 
APSTRAKTAN
Dosad  sam  govorio  o  mentalnim  slikama  ili  likovima  fizičkih 
predmeta,  kao  što  su  ljudske  figure  ili  predeli.  Neki  od  tih  likova 
bili  su  podstaknüti  apstraktnim  pojmovima  kao  što  su  smernost,  ili 
ozbiljnost  ili,  pak,  ponos.  Takođe,  vizuelni  sadržaj  nekih  od  tih 
likova  bio  je  sveden  na  čiste  bleske  oblika  ili  pravca,  tako  da  za
92




Dostları ilə paylaş:
1   ...   36   37   38   39   40   41   42   43   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə