Beleška o piscu

ono  što  se  stvarno  videlo  jedva  da  se  moglo  reći  da  liči  na  određeni 
predmet.  Postavlja  se,  dakle,  pitanje:  koliko  jedan  takav  lik  može 
da  bude  apstraktan?
Sinestezije  padaju  na  um  zato  što  one  obično  uključuju  nemi- 
metske  likove.  U  slučajevima  audition  colorée  ili  obojenog  sluha, 
čovek  će  videti  boje  kada  čuje  zvukove,  naročito  muziku.  Uopšte 
uzev,  ovi  vizuelni  oseti  ne  čine  muziku  prijatnijom  ili  razumljivijom 
čak  i  ako  tonovi  u  izvesnoj  meri  izazivaju  iste  boje.  S  druge  strane, 
pokušaji  da  se  muzika  prati  pokretnim  obojenim  oblikom  na  film­
skom  platnu  (Oskar  Fischinger,  Walter  Ruttmann,  Norman  McLaren) 
bili  su  veoma  uspešni  kada  su  se  uobičajene  izražajne  odlike  kre­
tanja,  ritma,  boje,  oblika,  visine  tona,  međusobno  pojačavale  u  dvema 
čulnim  oblastima.  Da  li  su  takve  kombinacije  povoljne  ili  nepovoljne, 
zavisi  u  velikoj  meri  od  toga  da  li  strukturalni  odnosi  između  njih 
mogu  da  se  opaze.
Isto  ovo  važi  kada  se  teoretski  pojmovi,  kao  što  su  nizovi 
brojeva  ili  redosled  od  dvanaest  meseci  prate  asocijacijama  sa  bo­
jama  ili  prostornim  rasporedima.  Ta  praćenja  se,  takođe,  javljaju 
sasvim  spontano  kod  nekih  ljudi,  kao  što  je  Fransis  Golton  utvrdio 
svojim  čuvenim  istraživanjima  likova,  o  čemu  se  uzorak  daje  na 
si.  94.  Ona  isto  tako  mogu  da  budu  sasvim  stabilna.  Ali,  iako  se 
ponekad  upotrebljavaju  kao  mnemotička  pomagala,  ništa  ne  ukazuje 
na  to  da  su  ona  od  pomoći  u  aktivnom  baratanju  pojmovima.  Ovo 
nastaje  zbog  toga  što  strukturalni  odnosi  između  vizuelnih  parnjaka 
po  svoj  iprilici  ne  ilustruju  odnose  među  pojmovima.  Jedan  od  čla­
nova  Kraljevskog  društva  koga  je  Golton  ispitivao  video  je  niz 
brojeva  od  nule  do  sto  obično  poredane  u  »obliku  konjske  potkovice 
koja  leži  na  nešto  malo  nagnutoj  ravni,  sa  otvorenim  krajem  okre­
nutim  prema  meni«,  pri  čemu  je  brojka  50  bila  na  vrhu.  Biće  da 
profesor  pri  računanju  nije  imao  neke  vajde  od  ovakve  predstave.
Teoretski  pojmovi  se  ne  razmatraju  u  praznom  prostoru.  Oni 
mogu  da  se  povezuju  sa  nekom  vizuelnom  sredinom.  Likovi  koji 
nastaju  iz  tih  veza  mogu  da  izgledaju  slučajniji  nego  što  stvarno 
jesu.  Tičener,  pošto  je  sedeo  na  podijumu  iz  jednog  »u  izvesnoj 
meri  usplahirenog  predavača,  koji  ie  svakičas  upotrebljavao  kratku 
reč  »ali«,  uvek  je  posle  toga  svoje  »osećanje  za  ali«  povezivao  sa 
»trenutnom  slikom  ćelavog  temena,  obrubljenog  vencem  kose  u  do­
njem  delu,  i  sa  masivnim  crnim  plećima,  pri  čemu  je  sve  to  brzo 
prolazilo  niz  vidno  polje,  sa  severoistoka  ka  jugoistoku.«  Iiako  sâm 
Tičener  navodi  ovaj  slučaj  kao  primer  asocijacije  prema  okolnosti, 
taj  lik  u  sećanju  mogao  je  da  se  tako  uporno  veže  za  pojam  baš 
zato  što  je  postojala  neka  unutrašnja  sličnost  ograničavajućeg  karak­
tera  rečce  »ali«  i  karaktera  okrenutog  govornika  i  njegovih  masiv­
nih  crnih  pleća.  I,  mada  taj  lik  verovatno  nije  mnogo  pomogao  Ti- 
čenerovom  razmišljanju,  mogao  je  da  mu  izoštri  osećanje  za  dina­
mičko  svojstvo  rečenica  sa  »ali«  tj.  za  onu  vrstu  kočenja  koju  takve 
rečenice  nameću  potvrdnim  iskazima.
Za  neke  vizualizacije  teoretskih  pojmova  može  se  reći  da  su 
čiste  rutinske  metafore.  Herbert  Silberer  pominjao  je  »hipnagogička 
stanja«,  koja  je  često  doživljavao  dok  se  naprezao  da  misli  a  pospa- 
nost  mu  smetala.  Jednom  prilikom,  pošto  se  uzalud  mučio  da  načini 
poređenje  između  Kantovog  i  Šopenhauerovog  shvatanja  vremena, 
neuspeh  mu  se  spontano  iirazio  likom  »mrzovoljnog  sekretara«  koji
93

---

Slika  94  Iz  Goltonovih  »Inquiries  into  Human Faculty  and  Its  Development«
nije  raspoložen  da  pruži  bilo  kakvo  obaveštenje.  Drugi  put,  međutim, 
kada  je  želeo  da  jednu  misao  koja  mu  je  pala  na  um  ponovo  raz­
motri  da  je  ne  bi  zaboravio,  on  je,  tonući  u  san,  video  livrejisanog 
slugu  kako  stoji  pred  njim  očekujući  naređenja.  Ili,  pak,  pošto  se 
namučio  oko  toga  kako  da  poboljša  neko  rogobatno  mesto  u  svom 
rukopisu,  video  je  sebe  kako  rendiše  komad  drveta.  Ovde  likovi 
održavaju  jednu  gotovo  automatsku  naprednost  između  stavova 
duha  i  zbivanja  u  fizičkome  svetu.  Veoma  slični  primeri  navode  se 
u  Darvinovim  (Darwin)  studijama  o  izražavanju  emocija.  Kada  se
94

---

čovek  bori  sa  nekim  razdražujućim  problemom,  on  će  možda  da  se 
češka  po  glavi  kao  da  hoće  da  ublaži  fizičko  nadraživanje.  Orga­
nizam  funkcioniše  kao  celina,  te  zato  telo  stvara  fizički  ekvivalenat 
onome  čime  se  um  bavi.  U  Silbererovim  hipnagogičkim  staniima, 
spontane  slike  proizvode  fizički  pandan.
Ova  vrsta  prostodušne  ilustracije  može  prilikom  mišljenja  pre 
da  odvrati  .pažnju  nego  da  pomogne.  Kada  je  Golton  otkrio,  na 
svoje  čuđenje,  da  je  »velika  većina  ljudi  od  nauke  kojima  sam  se 
najpre  obratio  branila  od  toga  da  su  im  mentalne  slike  uopšte  poz­
nate«,  on  je  konačno  zaključio  da  »isuviše  spremno  opažanje  oštrih 
mentalnih  slika  u  stvari  sprečava  sticanje  navika  visoko  uopštenog 
i  apstraktnog  mišljenja,  naročito  kada  misaoni  postupci  upotreblja­
vaju  reči  kao  simbole,  tako  da  ako  su  sposobnost  viđenja  slika  ikada 
posedovali  ljudi  koji  intenzivno  misle,  ona  je  vrlo  lako  mogla  da 
se  izgubi  zbog  neupotrebljavanja.«
Između  dosadne  izričitosti  ilustrativnog  lika  i  snage  jednog 
dobro  odabranog  primera  jedva  da  se  može  povući  jedna  tanka  gra­
nična  linija.  Odgovarajući  primeri  dopuštaju  da  se  priroda  i  konse- 
kvence  jedne  ideje  provere  nekom  vrstom  misaonog  ogleda.  Hekao 
sam  ranije  da  mišljenje  može  da  se  bavi  neposredno  opaženim  pred­
metima,  kojima  često  i  fizički  može  da  se  rukuje.  Kada  predmeti 
nisu  prisutni,  zamenjuju  se  nekom  vrstom  likova.  Ti  likovi  ne  moraju 
da  budu  vem e  replike  fizičkog  sveta.  Pogledajmo  sledeći  primer  iz 
Silbererovih polusnova.  U  polutami dremeža  on  razmišlja o  »transsub- 
jektivno  valjanim  sudovima«:  Da  li  sudovi  mogu  za  svakoga  da  budu 
valjani?  Ima  li  nekih  koji  jesu?  Pod  kojim  uslovima?  Očigledno  ne 
postoji  neki  drugi  način  da  se  traga  za  odgovorima  nego  da  se  ispi­
taju  pripadajuće  probne  situacije.  U  pospanome  mozgu  tokom  miš­
ljenja  iznenada  se  pojavljuje  slika  velikog  kruga  ili  providne  lopte 
u  vazduhu  okružene  ljudima,  čije  glave  prodiru  unutra.  Ovo  je  pri­
lično  shematska  vizualizacija  ideje  koja  se  ispituje,  ali  ona  isto  tako 
čini  svoju  strukturalnu  temu  metaforički  pristupačnom:  sve  glave 
nalaze  se  u  jednoj  zajedničkoj  oblasti,  dok  su  tela  isključena  iz  te 
zajednice,  itd.  To  je  neka  vrsta  radnog  modela.  Slika  sadrži  pred­
mete  iz  prirode  —  ljudske  figure,  loptu  —  ali  u  potpuno  neprirod­
nom  poretku,  koji  ne  može  da  se  ostvari  u  uslovima  zemljine  teže. 
Taj  poredak  određuje  dominantna  ideja  u  mozgu  pospanog  mišljenja. 
Centrična  simetrija  konvergentnih  figura  je  jednostavna,  jasna,  veo­
ma  ekonomična  predstava  »zajedničkog  suda«*  koji  se  ostvaruje  bez 
obzira  na  ono  što  je  izvodljivo  u  praktičnom  prostoru.  Takođe  i  pro­
vidnost  lopte,  tog  paradoksalnog  čvrstog  tela  u  koje  glave  mogu  da 
dopru,  ukazuje  na  to  da  je  njegova  slika  fizički  opipljiva  samo 
onoliko  koliko  to  odgovara  misli  i  koliko  se  slaže  sa  njom.  Iako  je 
potpuno  fantastična  kao  fizički  događaj,  ta  slika  je  strogo  funkcio­
nalna  u  odnosu  na  ideju  koju  ovaploćuje.
Iako  je  kritikovao  »isuviše  spremno  opažanje  oštrih  mentalnih 
slika«,  Golton  je  shvatio  da  nema  razloga  da  se  potiskuje  sposobnost 
vizualizacije.  On  je  primetio  da  bi  ta  sposobnost  kada  je  slobodna  u 
svom  dejstvu  i  kada  nije  ograničena  da  reprodukuje  tvrde  i  posto­
jane  forme,  »mogla  sasvim  automatski  da  proizvodi  uopštene  slike 
na  osnovu  svog  ranijeg  iskustva«.
Ako  predmeti  mogu  da  se  svode  na  nekoliko  bitnih  nagoveštaja 
pravca  ili  oblika,  čini  se  verodostojnim  da  mogu  da  se  predstave
95

---