Beleška o piscu


čak  i  apstraktniji  sklopovi,  naime  konfiguracije  ili  zbivanja  koji  ne



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə42/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   38   39   40   41   42   43   44   45   ...   125

čak  i  apstraktniji  sklopovi,  naime  konfiguracije  ili  zbivanja  koji  ne 
odslikavaju  baš  ništa  iz  inventara  fizičkog  sveta.  U  umetnosti,  naše 
stoleće  donelo  je  nepredmetno  slikarstvo  i  vajarstvo.  Ukazao  sam  na 
impresionizam  kada  sam  govorio  o  Tičenerovim  slikama  predstava; 
i,  zaista,  prilično  precizno  može  da  se  odredi  koja  faza  modernog 
slikarstva  odgovara  nekim  njegovim  primerima:  »Konj  je  za  mene 
dvostruka  krivina  i  propetost  sa  nešto  grive;  krava  je  duguljast  pra- 
vougaonik  sa  izvesnim  izrazom  lica,  nekom  vrstom  preteranog  pu- 
ćenja.«  Ali  Tičener  može  da  zvuči  čak  i  još  modernije.  On  opisuje 
»sklopove«  koje  u  njemu  izazivaju  neki  određen  pisac  ili  knjiga: 
»Preda  mnom  kao  da  je  neko  prigušeno  crvenilo. . .   uglova  a  ne 
krivine;  privida  mi  se,  prilično  jasno,  slika  kretanja  duž  linija,  slika 
jasnoće  ili  pometnje  tamo  gde  se  stiču  linije  u  pokretu.  Ali,  to  je 
sve  —  sve,  bar,  što  uobičajeno  samoposmatranje  otkriva.«  Dok  je 
Tičener  beležio  svoja  samoposmatranja,  umetnici  kao  što  je  Vasili 
Kandinski  (Kandinsky)  istraživali  su  tajanstvenu  oblast  između  pred­
stavljanja  i  apstrakcije.  Tičener  vizualizuje  pojam  ,značenja'  ili 
smisla:  »Značenje  vidim  kao  plavosivi  vrh  nekakve  kutlače,  koji 
gore  ima  malo  žutog  (verovatno  deo  drške),  i  koja  uranja  u  neku 
tamnu  masu,  očigledno  neki  mekan  materijal«  —  što  je  slika  koja 
bi  lepo  mogla  da  stoji  na  izložbi  Kandinskovog  Plavog  jahača.
Koliko  je  moderne  umetnosti  Tičener  video  i  apsorbovao?  Ja 
to  ne  znam,  ali  u  primerima  koje  sam  naveo  on  je  sigurno  bio  spo­
soban  da  spoljašnji  i  unutrašnji  svet  uma  gleda  u  duhu  modernog 
slikarstva.  To  nije  važilo  za  prosečnog  čoveka,  uključujući  proseč- 
nog  psihologa.  Sve  do  naših  dana,  nije  neobično  da  psiholozi,  naro­
čito  kada  se  radi  o  opažanju,  govore  o  umetnicima  kao  da  se  oni 
bave  stvaranjem  varljivo  sličnih  kopija  fizičke  stvarnosti.  Za  psi­
hologe  koji  su  vodili  oglede  o  »mišljenju  bez  slika«,  kao  i  za  njihove 
ispitanike,  slika  je  verovatno  bila  ona  vrsta  stvari  koju  su  poznavali 
sa  realističkih  ilustracija  ili  plakata.  Ako  su  gledali  čuvene  slike  iz 
prošlosti  —  jednog  Rafaela,  jednog  Rembranta  ili  čak  Kurbea  — 
sa  uobičajenom  predrasudom  i  bez  neke  naročite  pažnje,  oni  su  izri­
čito  videli  potpune  kopije  prirode,  predela  i  enterijera,  mrtvih  pri­
roda  i  ljudskih  figura.  Da  li  se  od  njih  moglo  očekivati  da  priznaju 
postojanje  krajne  apstraktnih  sklopova  u  svojim  mozgovima  ako  pod 
slikama  podrazumevaju  nešto  potpuno  drukčije?  Teodil  Ribo  (Thé- 
odule  Ribot),  koji  je  prikupio  devet  stotina  odgovora,  daje  samo 
jedan  slučajan  primer  nepredmetnih  formi;  jedan  njegov  ispitanik 
video  je  beskraj  kao  crnu  rupu.  Nije  nikakvo  čuda  što  ćemo  uzalud 
tražiti  podatke  i  u  najnovijoj  psihologiji  mišljenja,  koja  se  bihevo- 
rizmom  deli  naklonost  ka  spoljašnjim,  vidljivim  manifestacijama.
U  ogledima  koji  su  doveli  do  doktrine  o  mišljenju  bez  slika, 
bez  likova,  nije  verovatno  da  likova  nije  bilo.  Ali,  opažanje  forme 
o  kojima  se  tu  radilo  mogle  su  lako  da  budu  apstraktnije  od  onih 
koje  su  Kofka  i  Bine  opisali.  Ova  druga  proučavanja  jedva  i  da  su 
zahtevala  mišljenje.  Slike  izazvane  rečima  kao  što  su  šešir  ili  zastava 
mogu  da  budu  zaista  konkretne,  dok  se  pri  rešavanju  teoretskih 
problema  najčešće  radi  o  veoma  apstraktnim  konfiguracijama,  koje 
se  u  mentalnom  prostoru  predstavljaju  kao  topološke  i  često  kao 
geometrijske  figure.  Te  nemimetičke  slike,  često  do  te  mere  slabe 
da  se  jedva  razaznaju,  verovatno  su  bile  onaj  .nečulni  sadržaj4,  ona 
.neopažanja  osećanja  odnosa'  koji  su  zadavali  toliko  glavobolje  zbog
96


svog  paradoksalnog  statusa.  One  mogu  da  budu  sasvim  normalne, 
sasvim  obične  i  čak  neophodne  kada  čovek  misli  u  opštim  pojmo­
vima  i  kada  mu  je  zbog  toga  za  razmišljanje  potrebna  opštost  čistih 
formi.  »Sklon  sam  da  verujem«,  priznao  je  Ribo,  »da  je  logika  slika 
osnovni  pokretač  konstruktivne  uobrazilje.«
97


7.  POJMOVI  STIČU  OBLIK
Ako  se  mišljenje  događa  u  oblasti  slika,  odnosno  likova,  mnogi 
od  tih  likova  moraju  da  budu  veoma  apstraktni,  pošto um često  deluje 
na  visokim  nivoima  apstrakcije.  Ali,  dospeti  do  tih  likova  nije  lako. 
Pamenuo  sam  već  da  dobar  deo  likova  može  da  ostane  ispod  svesti 
i  da  čak  i  ako  su  svesni,  takvi  likovi  mogu  ljudima  koji  nisu  navikli 
da  se  bave  nezgodnim  poslom  samoposmatranja  i  da ne  budu  bez  da­
ljega  dostupni.  I  pod  najpovoljnijim  uslovima,  mentalne  slike  se  teško 
opisuju  i  lako  se  poremete.  Stoga  su  dobrodošao  materijal  crteži  za 
koje  se  može  očekivati  da  se  odnose  na  takve  likove.
Crteži  se  često  upotrebljavaju  u  ogledima  o  pamćenju.  Oni  ne 
mogu  da  budu  verne  kopije  mentalnih  slika,  ali  verovatno  imaju 
neke  zajedničke  osobine.  Stoga,  ono  malo  primera  koje  ću  izneti  u 
ovoj  glavi  nemaju  za  cilj  da  dokažu  kako  izgledaju  likovi  na  kojima 
se  zasnivaju,  nego  da  ukažu  na  neke  strukturalne  odlike  koje  oni 
možda  imaju.  Pokazaću  da  takve  slikovne  predstave  mogu  da  budu 
dobar  pribor  za  apstraktno  mišljenje  i  kakve  dimenzije  misli  one 
mogu  da  predstavljaju.
Prototip  crteža  koji  imam  na  umu  jesu  oni  dijagramski  brzopo­
tezni  crteži  što  ih  nastavnici  i  predavači  crtaju  na  tabli  da  bi  opisali 
konstelacije  ove  ili  one  vrste  —  fizičke  ili  socijalne,  psihološke  ili 
čisto  logičke.  Pošto  su  takvi  crteži  često  nemimetički,  to  jest  ne  sadrže 
nikakvu  sličnost  sa  predmetima  ili  događajima,  sta  oni  u  stvari  pred­
stavljaju?  U  kakvoj  se  vezi  nalaze  sa  pojmovima  koje  prikazuju? 
Kakva  im  sredstva  predstavljanja  stoje  na  raspolaganju?  Kako  po­
mažu  mišljenju?  Koji  činioci  određuju  koliko  takvi  crteži  dobro  služe 
svojoj  svrsi?
APSTRAKTNI  GESTOVI
Razlika  između  mimetskih  i  nemimetskih  oblika  na  prvi  pogled 
je  isasvim  verodostojna;  pa  ipak,  radi  se  u  stvari  o  razlici  u  stepenu. 
Ovo  je  očigledno,  na  primer,  u  opisnim  gestovima,  tim  pretečama 
linijskog  crteža.  I  tu  se  dolazi  u  iskušenje  da  se  pravi  razlika  između 
gestova  koji  su  piktografski  i  onih  koji  to  nisu.  U  stvari,  prikazivanje 
gestom  retko  kad  obuhvata  više  od  jednog  svojstva  ili  dimenzije, 
recimo  veću  ili  manju  veličinu  stvari,  zoljin  struk  zgodne  žene, 
oštrinu  ili  neodređenost  neke  konture.  Po  samoj  prirodi  gestovnog 
medijuma,  ovaj  prikaz  je  veoma  apstraktan.  Za  nas  je  ovde  važno 
koliko  je  ipak  ova  vrsta  vizuelnog  opisivanja  uobičajena,  koliko  za­
dovoljavajuća  i  korisna.  U  stvari,  ona  je  korisna  ne  uprkos  svojoj
98




Dostları ilə paylaş:
1   ...   38   39   40   41   42   43   44   45   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə