Beleška o piscu

ekonomičnosti  nego  baš  zbog  nje.  Često  je  neki  gest  toliko  ubeđljiv 
zato  što  izdvaja  i  ističe  jednu  odliku  bitnu  za  razgovor.  Kontekstu 
se  ostavlja  zadatak  da  odredi  na  šta  se  gest  naročito  odnosi:  veličina 
prikazana  gestom  može  da  bude  veličina  poklona  ko]i  je  doneo  bogati 
ujak  ili  pak  ribe  upecane  prošle  nedelje.  Gest  se  na  inteligentan 
način  ograničava  da  istakne  ono  što  je  važno.
Apstraktnost  gesto va  je  još  očiglednija  kada  predstavljaju  neko 
zbivanje.  Čeoni  sudar  automobila  opisuje  se  sam  za  sebe,  bez  prika­
zivanja  onoga  što  se  sudara.  Pokazuje  se  pravolinijska  ili  krivudava 
putanja  nekog  kretanja,  njegova  glatka  brzina  ili  naporno  zapinjanje. 
Gestovi  prikazuju  guranje  i  vučenje,  prodiranje  i  prepreku,  lepljivost 
i  tvrdoću,  ali  ne  označavaju  predmete  koji  se  na  taj  način  opisuju.
Svojstva  fizičkih  predmeta  i  zbivanja,  ljudi  širom  sveta  prime- 
njuju  bez  dvoumljenja  i  na  nefizičke,  iako  ne  uvek  baš  na  isti  način. 
Veličina iznenađenja  opisuje se istim gestom kao i veličina ribe, a sudar 
mišljenja  prikazuje  se  na  isti  način  kao  i  sudar  automobila.  Dejvid 
Efron,  ispitujući  gestove  dveju  manjinskih  grupa  u  Njujork  Sitiju, 
pokazao  je  da  se  karakter  pokreta  menja  sa  naćinom  mišljenja.  Ge­
stovi  Jevreja  iz  geta,  čije  je  mozgove  formirala  tradicionalna  sofistika 
talmudskog  mišljenja,  »ispoljavaju  uglastu  promenu  pravca,  tako  da 
se  dobija  niz  cik-cak  pokreta,  koji  izgleda  kao  nekakav  komplikovan 
vez  kada  se  prenese  na  hartiju«.  Nasuprot  tome,  gestovi  italijanskih 
doseljenika,  koji  uglavnom  potiču  iz  zemljoradničke  sredine  niskog 
obrazovanja,  odražavaju  mnogo  jednostavniji  način  mišljenja  zadr­
žavajući  »isti  pravac  sve  dok  se  forma  gesta  ne  završi«.
Gestovima  može  da  se  predstavi  tok  neke  rasprave,  kao  da  se 
radi  o  boks-meču:  odmeravanje  mogućnosti  za  napad,  poskakivanje, 
vešt  bočni  nasrtaj,  porazni  pobednički  udarac.  Ova  spontana  upo­
treba  metafore  pokazuje  ne  samo  da  su  ljudska  bića  prirodno  svesna 
strukturalne  sličnosti  koja  povezuje  fizičke  i  nefizičke  predmete  i 
događaje;  mora  se  ići  dalje  i  potvrditi  da  su  opažajna  svojstva  oblika 
i  kretanja  prisutna  u  samome  činu  mišljenja  prikazanog  gestovima 
i  da  su  u  stvari  medijum  u  kome  se  i  samo  mišijenje  odigrava.  Ta 
opažajna  svojstva  nisu  uvek  vizuelna  i  samo  vizuelna.  U  gestovima, 
konestetički  doživljaji  guranja,  vučenja,  napredovanja,  ometanja  po 
svoj  prilici  igraju  važnu  ulogu.
PRIMER  JEDNE  SLIKE
Slike koje nisu ispisane u vazduhu kao  gestovi, već ostavljaju tra­
jan  trag  pokazuju  nam  jasnije  nego  gestovi  kakve  bi  mogle  da  budu 
mislene  slike.  I  ovde  sličnost  jedva  da  može  da  bude  bukvalna.  Ne 
uzimajući u  obzir  druge  činioce,  određeni  oblik  datog  misaonog  sklopa 
će  čak  i   u  likovnoj  predstavi  zavisiti  od  toga  da  li  je  proizveden  na 
ravnoj  površini  ili  u  tri  dimenzije,  linijom  ili  širokim  masama  boje, 
itd.,  dok  se  mentalne  slike  ne  određuju  nijednim  od  tih  uslova. 
Počeću  jednim  primerom  koji  leži  otprilike  negde  na  sredini  između 
sposobnosti  prosečnog  čoveka  da  daje  vizuelni  oblik  pojmovima  i 
kontrole,  preciznosti  i  snažnog  izraza  karakterističnih  za  delà  umet- 
nikâ.  SI.  100  reprodukovana  je  prema  jednom  drvorezu  u  boji  koji 
je  studentkinja  Rona  Votkins  (Rhona  Watkins)  načinila  pred  sam 
diplomski  ispit.  Otisak  predstavlja  budućnost  koja  mnogo  obećava,
7*
99

---

Slika  100  Rona  Votkins,  Drvorez,  1966  (Pozadina:  nežno  ružičasto;  srednja 
površina:  crveno;  klin  koji  prodire  zdesna:  žućkasto  crveno;  savijene  pruge: 
crno,  trake  u  prednjem  planu  i  levo  ispod  horizontala  crnih  pruga:  masli- 
nasto  zeleno)
ali  je  ometena  postojećim  preprekam a.  On  je  potpuno  nepredmetan, 
ali  ipak  sadrži  jasne  odjeke  doživljenog  u  vidljivom  spoljašnjem  sve­
tu.  Baš  kao  što  se  fizički  predm eti  ili  zbivanja  često  predstavljaju 
apstraktnim   svojstvima  oblika,  tako  mogu  i  apstraktni  prikazi  ideja 
da  se  manje-više  otvoreno  odnose  na  stvari  iz  prirode.  I  ovde,  opet, 
nem a  neke  načelne  razlike  između  predmetnog  i  nepredmetnog  pri­
kazivanja,  nego  se  rad i  o  kontinuiranoj  lestvici,  koja  se  kreće  od 
najrealističkijih  slika  do  najčišćih  elemenata  oblika  i  boje.
Pejzažna  razdeljenost  između  tla   na  kome  se  nalaze  predmeti 
i  neke  vrste  praznog  neba  u   gornjem  delu  stvara  u   drvorezu  osnovnu 
razliku  između  čvrste  sadašnjosti  i  pogleda  u   daleku  budućnost,  sa­
dašnjosti  ispunjene  opipljivim  stvarima,  krajnje  budućnosti  još  praz­
ne.  Vreme  je  prevedeno  u   prostom u  dubinsku  dimenziju.  Najbliže  u 
vrem enu  i  prostoru  nalaze  se  tamne,  jasno  određene  prepreke;  u 
daljini,  još  nediferentovane  i  podređene  jednom  opstem  raspoloženju 
osećajne  boje,  leže  obećanja  sutrašnjice.  Ujednačenost  mase  u  daljini 
prekida  se  jednim   klinom  koji  bočno  prodire  i  koji  otvara,  ali  i 
ugrožava  kompaktnost  izgleda,  pri  Čemu  preuzima  njegovu  osnovnu 
boju,  ali  istovremeno  i  stvara  nesklad  između  svoje  sopstvene  žuć­
100

---