Beleška o piscu

Slika  113
Slika  113 A
mladost  se  javlja  kao  bezoblična  grudva  —  ali  grudva  koju,  tri 
crteža  kasnije,  muče  urasli  »bolovi«,  pa  ti  bolovi,  upereni  prema 
unutra  duž  konture  grudve,  dobijaju  u  poslednjem  crtežu  istu  onu 
oštrinu  šiljka  koja  je  na  početku  predstavljala  pojam  kao  celinu.  Na 
si.  113  i  113A  dati  su  prvi  i  poslednji  crtež  iz  serije.
Slične  odlike  mogu  se  naći  i  u  radu  umetnika,  kao  na  primer 
u  Pikasovim  skicama  za  njegovu  sliku  Gernika.  U  knjizi  o  ovoj  slici 
(vidi  sh  prevod  Rudolf  Arnhajm,  Pikasova  Gernika,  Geneza  jedne 
slike,  prevod  V.S.,  izd.  »Zamak  kulture«,  Vmjačka  Banja,  1974.  prim, 
prev.)  prikazao  sam  kontinuitet  i  logiku  koji  leže  u  osnovi  razvoja 
od  prve  skice  do  gotovog  delà.  Međutim,  ti  crteži  i  slike  takođe, 
mogu  u  prvi  mah  da  se  čine  kao  niz  neobuzdanih  skokova  od  opštih 
pogleda  do  detalja  i  natrag,  kao  nemirna  igra  kombinovanja  osnov­
nih  elemenata  na  sve  noviji  i  noviji  način,  pri  čemu  se  uvode  mnoge 
promene  u  stilu  i  sadržaju.  Pa  ipak,  konačna  slika  je  sinteza  prove- 
renih  otkrića  i  do  te  mere  je  bez  ostatka  određena  i  potpuna  da 
nikakve  dalje  promene  ne  mogu  da  se  zamisle.
Naravno  delo  jednog  umetnika  duboko  se  razlikuje  od  škra- 
banja  nekog  amatera.  Ovo  bi  bilo  još  očiglednije  da  sam  umesto 
što  sam  odabrao  odgovarajuće  primerke  iz  ogleda,  reprodukovao 
ovde  nasumičan  odbir  crteža  ili,  pak,  sve  njih.  Bilo  je  mnogo  mah­
nito  nagomilanih  žvrljanja,  koja  nisu  pokazivala  nimalo  pažljive 
usredsređenosti  na  zadatak,  ili  bar,  sposobnost  da  se  načine  crteži 
koji  jasno  odražavaju  takav  stav.  Pa  ipak,  namera  i  prikazivačka 
sredstva  u  osnovi  su  slična  umetničkom  radu.  Amaterski  crteži  su 
nekakva  popularna  verzija  bogatog  i  istančanog  rečnika  kojim  se 
umetnik  služi.
Crteži  su  imali  za  cilj  da  pruže  tačan  vizuelni  prikaz  pojma. 
Kao  takvi,  bili  su  čisto  saznajni,  u  načelu  nimalo  drukčiji  od  onoga 
što  naučnici  prikazuju  u  svojim  shematskim  crtežima.  Međutim,  često 
su  bili  skloni  da  prevazilaze  vizuelno  nabrajanje  sila  koje  sačinja­
vaju  sklopove.  Crtačice  su  pokušale  da  izazovu,  manje-više  uspešno, 
živ  odjek  tih  sila,  te  su  stoga  pribegle  sredstvima  umetničkog  izraza.
113

---

Estetički  elemenat  prisutan  je  u  svim  vizuelnim  prikazima  koje 
su  ljudi  pokušavali  da  načine.  U  naučnim  dijagramima,  on  je  odgo­
voran  za  takva  nužna  svojstva  kao  što  su  red,  jasnoća,  slaganje 
značenja  i  forme,  dinamički  izraz  sila,  itd.  Vrednost  vizuelnog  prika­
zivanja  više  niko  ne  osporava.  Pa  ipak,  još  nije  dovoljno  priznato 
da  opažajni  i  likovni  oblici  nisu  prosto  prevodi  misaonih  proizvoda 
nego  su  krv  i   meso  samog  mišljenja  i   da  jedan  neprekidan  niz  vizu­
elnog  tumačenja  vodi  od  skromnih  gestova  u  svakodnevnom  opštenju 
do  velikih  umetničkih  delà.
114

---

8.  SLIKE,  SIMBOLI  I  ZNACI
Jednostavni  linijski  crteži  mogu  da  daju  vidljiv  oblik  sklo­
povima  sila  ili  drugim  strukturalnim  svojstvima.  Crteži  u  prethod­
noj  glavi  opisivali  su  prirodu  dobrog  ili  rđavog  braka,  ili  demo- 
kratije,  ili,  pak  mladosti  onako  kako  ih  zamišlja  lice  koje  ih  je 
nacrtalo.  Veoma  apstraktne  društvene  ili  psihološke  konfiguracije 
pojavile  su  se  u  vidljivom  obliku.  Naravno,  likovno  mogu  da  se 
prikažu  i  stvari  iz  svakodnevnog  života,  na  primer,  muž  i  žena  ili 
zbor  građana  u  nekoj  demokratiji.  Stil  takvih  likova  često  je  ap­
straktniji  od  načina  na  koji  bi  ta  lica,  predmeti  ili  događaji  bili 
zabeleženi  na  fotografskoj  ploči;  a  i  fotografije  su  u  mnogo  čemu 
apstraktne.  Može,  dakle  da  se  kaže  da  likovi  posmatraju  svet  u  dva 
suprotna  pravca.  One  lebde  negde  iznad  oblasti  »praktičnih«  stvari 
a  ispod  netelesnih  sila  koje  se  nalaze  u  biti  tih  stvari.
TRI  FUNKCIJE  LIKOVA
Da  bih  razjasnio  i  uporedio  različite  odnose  likova  prema  onome 
što  oni  označavaju,  napraviću  razliku  između  tri  funkcije  koje  likovi 
vrše.  Likovi  mogu  da  služe  kao  slike  i  kao  simboli;  mogu  da  se 
upotrebe  prosto  kao  znaci.  Ova  vrsta  razlikovanja  dobro  je  poznata 
u  stručnoj  literaturi.  Neki  autori  upotrebljavali  su  iste  ili  slične 
termine,  ali  su  se  značenja  koja  su  im  davali  u  velikoj  meri  pokla­
pala  sa  razlikama  koje  su  mi  nužne  za  ovo  naše  istraživanje.  Umesto 
da  analizujem  te  sličnosti  i  razlike,  pokušaću  da  ova  tri  pojma  defi- 
nišem  tako  jasno  da  čitalac  zna  šta  njima  hoću  da  kažem.
Ta  tri  termina  —   slika,  simbol,  znak  —  ne  označavaju  različite 
vrste  likova.  Oni,  naprotiv,  opisuju  tri  funkcije  koje  vrše  likovi. 
Jedan  te  isti  lik  može  da  posluži  svakoj  od  te  tri  funkcije  i  često 
će  da  služi  više  nego  jednoj  u  isto  vreme.  Po  pravilu,  sam  lik  ne 
kazuje  koja  se  funkcija  imala  na  umu.  Trougao  može  da  bude  znak 
opasnosti,  ili  slika  planine  ili  simbol  hijerarhije.  Nužno  je  da  znamo 
koliko  dobro  ili  loše  različite  vrste  likova  ispunjavaju  te  funkcije.
Jedan  lik  služi  prosto  kao  znak  ukoliko  se  odnosi  na  određeni 
sadržaj  ne  odražavajući  vizuelno  njegove  odlike.  U  najstrožijem 
smislu,  možda  jedna  vizuelna  stvar  nikada  ne  može  da  bude  samo 
znak.  Nešto  portretsko  uvek  se  ušunja.  Slova  azbuke  upotrebijena 
u  algebri  približavaju  se  čistim  znacima.  Ali,  čak  i  ona  prikazuje 
pojedinačne  celine  time  što  jesu  pojedhiačne  celine:  a  i  b  portretišu 
dvojnost.  Oni,  međutim,  inače  ni  na  koji  način  ne  liče  na  stvari  koje 
predstavljaju,  zato  što  bi  svako  bliže  označavanje  odvuklo  pažnju
8
*
115

---