Beleška o piscu

od  opštosti  iskaza.  S  druge  strane,  znaci  poseduju  vizuelne  odlike 
koje  zadovoljavaju  druge  zahteve  a  ne  portretisanje,  to  jest,  oni 
s  valjanim  razlogom  izgledaju  tako  kako  izgledaju.  Godine  1926. 
odlučila  je  međunarodna  konvencija  o  saobraćajnim  znacima  da  se 
svim  znacima  koji  ukazuju  na  opasnost  da  oblik  trougla.  Možda  tro- 
ugao  zbog  svoje  oštrine  liči  na  opasnost  više  nego,  recimo,  krug, 
ali  je  njegov oblik odabran  uglavnom  zbog  toga što se  lako raspoznaje 
sam  po  sebi  a  i  razlikuje  od  drugih  znakova.  U  pisanom 
jeziku,  jasno  raznolike  slovne  grupe  upotrebljene  da  se  označe 
reči 
služe  u  slične  svrhe 
raspoznavanja  i 
razlučivanja,  pa 
su  stoga  slova  i  reči,  u  ovom  smislu,  prosto  znaci.  Mnoge  reči  ne 
uspevaju  da  svoj  zadatak  obave  dobro  zato  što  se  jezici  nisu  stva­
rali  racionalno,  nego  rastu  neusiljeno,  te  stoga  proizvode  slučajne, 
proizvoljne  i  iskvarene  oblike.  Reči  mogu  da  budu  dvosmislene;  na 
primer,  u  engleskom  jeziku,  reč  pupil  označava  učenika  i  ženicu 
pošto  se  prvobitno  latinsko  značenje  malenkosti  rascepilo  na  više 
različitih  značenja.  Bez  obzira  na  takve  nesavršenosti,  međutim,  ka­
rakteristike  znakova  većinom  se  tako  odabiraju  da  zadovolje  svoju 
funkciju.  U  ovom  smislu,  oni  su  proizvoljni.  Već  pomenuti  »urođeni 
pobudni  mehanizmi«  u  biologiji  jesu  znaci.  Konrad  Lorenc  kaže  za 
te  vizuelne  pobuđivače  da  su  oni  zbog  svoje  jednostavnosti  oblika 
i  boje  jedinstveni  po  izgledu  bez  verovatnoće  da  će  nešto  slično  da 
se  pojavi  u  okolini,  te  zato  ne  mogu  lako  da  se  pobrkaju.
Ukoliko  su  likovi  znaci,  oni  mogu  da  posluže  samo  kao  posredni 
medijumi  zato  što  dejstvuju  prosto  kao  ukazivači  na  stvari  koje  pri­
kazuju.  Oni  nisu  analozi,  te  stoga  ne  mogu  da  se  sami  za  sebe  upo­
trebe  kao  medijumi  za  misao.  Ovo  će  se  razjasniti  kada  budemo 
razmatrali  brojeve  i  verbalne  jezike,  koji  su  znaci  par  excellence.
Likovi  su  slike  onoliko  koliko  portretišu  stvari  smeštene  na 
nižem  nivou  apstraktnosti  nego  što  su  oni  sami.  Oni  izvršavaju  svoj 
zadatak  shvatanjem  i  predstavljanjem  bitnih  svojstava—  oblika,  boje, 
kretanja  —  predmeta  ili  zbivanja  koje  prikazuju.  Slike  ne  mogu  da 
budu prosto  replike,  to jest verne kopije  koje se od originala  razlikuju 
samo  slučajnim  odstupanjima.
Slika  ima  na  svim  mogućim  nivoima  apstrakcije.  Jedna  foto­
grafija  ili  holandski  predeo  iz  sedamnaestog  veka  mogu  da  budu 
sasvim  verni  prirodi  pa  da  ipak  pomoću  odbira  i  rasporeda  gotovo 
neprimetno  stilizuju  svoj  predmet  tako  da  se  usredsrede  na  suštinu 
onoga  žto  je  predstavljeno.  S  druge  strane,  jedan  potpuno  nepred- 
metan  sklop,  recimo  neka  Mondrijanova  slika,  može  da  bude  zamiš­
ljena  kao  slika  saobraćajne  gužve  na  njujorškom  Brodveju.  Dete 
može  da  uhvati  karakter  ljudske  figure  ili  drveta  pomoću  nekoliko 
krajnje  apstraktnih  krugova,  ovala  ili  pravih  linija.
Apstraktnost  je  sredstvo  pomoću  koga  slika  tumači  ono  što 
prikazuje.  Ova  dragocena  sposobnost  se  zanemaruje  kada  se  tvrdi 
da  skraćen  prikaz  poziva  posmatrača  da  dopuni  realističke  pojedi­
nosti  koje  nedostaju.  Kad  bi  to  bilo  tačno,  jedna  jednostavno  nacr­
tana  karikatura  izazvala  bi  naročito  živu  reakciju  te  vrste.  Ovo  tvr­
đenje  se  ne  zasniva  ni  na  kakvim  dokazima;  ovde  se  radi  prosto  o 
jednom  shvatanju  iz  tradicionalne  psihologije  prema  kome  se  opa­
žanje  sastoji  u  potpunom  odslikavanju  vidnog  polja,  te  da  stoga  opa­
žaj  »nepotpunog«  materijala  mora  da  se  dopuni  iz  zaliha  prošlih 
iskustava.  Kad  bi  to  bilo  tako,  posmatrač  bi  sve  slike  subjektivno
116

---

preobražavao  u  mehanički  verne  replike.  »Nepotpunost«  bi  se  odstra­
nila.  Ali,  apstraktnost  nije  nepotpunost.  Slika  je  kazivanje  o  vizu- 
elnim  svojstvima,  a  takvo  kazivanje  može  da  bude  potpuno  na  sva­
kom  nivou  apstraktnosti.  Kada  je  slika  nepotpuna,  nejasna  ili  dvo­
smislena  s  obzirom  na  ta  apstraktna  svojstva,  onda  posmatrač  ima 
sam  da  donosi  odluke  o  prirodi  onoga  što  vidi.  (Ovo,  na  primer,  važi 
za  mastiljave  mrlje  u  Roršahovom  testu  ili  za  slike  u  testu  tematske 
apercepcije,  koje  psiholozi  upotrebljavaju  da  bi  izazvali  subjektivna 
tumačenja;  Rorschach).
Srećom,  gotovo  uopšte  nije  mogućno  da  se  slika  »dopuni  maš­
tom«,  a  i  želja  da  se  to  pokuša  prilično  je  retka.  Crtana  šala  se  vidi 
tačno  na  onom  nivou  na  kome  je  i  nacrtana.  Njena  ubedljiva  živost 
ne  potiče  od  onoga  što  dodaje  posmatrač,  nego  je,  naprotiv,  omo­
gućuje  snažna  vizuelna  dinamika  njenih  pojednostavljenih  linija  i 
boja.  Tačno  je  da  apstraktni  stil  takvih  slika  udaljava  predmet  od 
fizičke  realnosti.  Ludske  karakterne  crte  i  nagoni  pojavljuju  se  ovde 
neopterećeni  materijom  i  oslobođeni  tiranije  zemljine  teže  i  telesne 
slabosti.  Udarac  vrljikom  po  glavi  je  apstraktan  napad,  a  isto  tako 
je  apstraktan  i  njime  izazvan  osećaj  bola.  Drugim  rečima,  slikovno 
prikazivanje  naglašava  ovde  opšta  svojstva.  Te  slike  su  u  sasvim 
drukčijem  smislu  nestvarne  nego  fantastične  priče  o  čudima  u  kojima 
se  nadljudsko  većinom  predstavlja  sa  realističkom  vemošću.  U  njima 
se  nepostojećim  silama  pridaju  materijalna  tela,  dok  se  u  crtanim 
šalama  suštinske  sile  destilišu  iz  fizičke  supstance.
Lik  dejstvuje  kao  simbol  onoliko  koliko  portretiše  stvari  koje 
su  na  višem  nivou  apstraktnosti  nego  što  je  sam  simbol.  Simbol  daje 
određen  oblik  tipovima  stvari  ili  konstelacijama  sila.  Svaki  lik  je, 
naravno,  određena  stvar  te  time  što  prikazuje  neku  vrstu  stvari  on 
služi  kao  simbol,  npr.  kada  se  pojam  psa  objašnjava  slikom  psa.  U 
načelu,  svaka  pojedinačna  stvar  ili  njena  replika  može  da  služi  kao 
simbol  ako  neko  poželi  da  je  upotrebi  na  taj  način.  Ali,  u  takvim 
slučajevima,  lik  potpuno  prepušta  gledaocu  napor  apstrahovanja.  On 
ne  pomaže  usredsređivanjem  na  bitne  odlike.  Umetniôka  delà  to  čine 
bolje.  Na  primer,  zidne  slike  Ambrođa  Lorencetija  (Ambrogio  Lo- 
renzetti)  u  gradskoj  kući  u  Sijeni  simbolizuju  ideje  dobre  i  rđave 
vlade  time  što  prikazuju  prizore  borbe  i  harmoničnog  napretka;  pošto 
su  umetnička  delà,  ona  to  čine  pronalaženjem,  odabiranjem  i  obliko­
vanjem  tih  prizora  tako  da  ono  što  je  bitno  iznose  pred  oči  u  čišćoj 
formi  nego  što  bi  to  mogli  slučajni  pogledi  na  život  u  gradu  i  selu. 
Hi,  da  upotrebim  drugi  primer:  Holbajnov  portret  Henrija  VIII  jeste 
slika  kralja,  ali  ona  takođe  služi  kao  simbol  svega  što  kralja  čini 
kraljem  i  svojstava  kao  što  brutalnost,  snaga,  vitalnost,  koji  su 
smešteni  na  višem  nivou  apstrakcije  nego  što  je  slika.  Slika,  pak, 
apstraktnija  je  od  istinske  pojave  kralja  od  krvi  i  mesa  zato  što  ona 
izoštrava  formalne  odlike  oblika  i  boje,  koji  su,  opet,  analogije  sim- 
bolizovanih  svojstava.
Cak  i  krajnje  apstraktni  likovi  mogu  da  služe  kao  simboli. 
Amaterski  crteži,  o  kojima  sam  govorio  u  prethodnoj  glavi,  dali  su 
vidljiv  geometrijski  oblik  dinamičkim  sklopovima  koji  karakterišu 
ideje  ili  institucije.  Strelice  kojima  fizičari  označavaju  vektore  poka­
zuju  bitna  svojstva  sila,  naime  njihovu  snagu,  pravac,  smer  i  tačku 
dejstva.  Notno  pismo  delimično  je  simbolično;  tj.  kada,  recimo,  pri­
kazuje  visinu  tona  odgovarajućim  smeštajem  u  notnom  sistemu.  Na
1X7

---