Beleška o piscu

učinio  vidljivim.  Primeri  za  to  mogu  da  se  nađu  kod  pedantnih 
nadrealista.  Ima  jedna  slika  od  Renea  Magrita  (René  Magniitte)  na 
kojoj  je  brižljivo  naslikana  duvanska  lula  na  praznoj  pozadini  i 
sa  potpisom:  Ceci  n’est  pas  une  pipe  (Ovo  nije  lula).  Na  žalost,  to 
je  ipak  samo  lula.  Sličan  problem  nastaje  kada  se  u  kolažima  ili 
skulpturama  nedarovito  upotrebljavaju  takozvani  objets  trouvés. 
Posmatrač  vidi  samo  nepreobražen  otpadak.  Ono  što  vidi  može  da 
ga  podstakne  da  misli,  ali  misli  nema  u  samom  umetničkom  delu. 
Pa  ipak,  Pikaso  može  vrlo  živo  da  izrazi  samu  suštinu  bikovske 
glave  prosto  time  što  kombinuje  upravljač  i  sedište  nekog  starog 
bicikla.
Što  je  jedan  pojam  određeniji,  to  se  više  njegove  odlike  tak­
miče  oko  posmatračeve  pažnje.  To  se  vidi  u  saobraćajnim  znacima, 
plakatima  i  sličnim  likovnim  obavestima  kada  pokušavaju  da  sadr­
žajno  ograničen  smisao  simbolizuju  jednim  složenim  likom.  Martin 
Krampen  ukazao  je  na  primer  puža,  koji  je  u  jednom  starom  pik- 
tografskom  saobraćajnom  znaku  upotrebljen  da  vozače  opomene  da 
smanje  brzinu.  Prilično  vem a  slika  puža  može  zaista  da  okupi  voza­
čevu  pažnju  življe  nego  naredba  »usporite!«,  ali  Krampen  primećuje 
da  puž  nije  samo  spor  nego  je  i  ljigav  i  veoma  strašljiv,  itd.  Na­
ravno,  okolnost  što  se  radi  o  autoputu  pomaže  da  se  izdvoji  odgo­
varajuće  značenje,  ali  sama  slika  nije  tu  ni  od  kakve  pomoći.
Specifičnost  jednog  lika  zahteva  odgovarajuće  specifično  znanje 
u  čoveku  koji  treba  da  ga  razume.  Rudolf  Modli  (Modley)  primećuje 
da  saobraćajni  znak  koji  prikazuje  pešaka  u  zapadnjačkom  odelu 
može  da  deluje  zbunjujuće  ili  odbojno  u  nekoj  istočnjačkoj  ili  afrič­
koj  zemlji  i  da  slika  starovremenske  lokomotive  može  kod  vozača 
mlađe  generacije  da  stvori  utisak  da  se  radi  o  istorijskom  muzeju 
železničkih  lokomotiva  a  ne  o  ukrštanju  sa  železničkom  prugom. 
Specifična  karakterizacija  može  da  olakša  identifikaciju  određene 
vrste  stvari  ako  je  ona  poznata  posmatraču,  ali  i  da  oteža  izvlačenje 
apstraktnijeg  značenja.
Na  drugom  kraju  lestvice  apstraktnosti  nalaze  se  veoma  stilizo- 
vani,  često  sasvim  geometrijski  oblici.  Oni  imaju  to  preimućstvo  što 
veoma  jasno  ističu  određene  osobine.  Jedna  jednostavna  strelica 
usredsređuje  se  ubedljivije  na  pokazivanje  nego  realistički  nacrtana 
viktorijanska  šaka  sa  noktima,  rukavom,  manžetom  i  dugmadima. 
Strelica  je  takođe  gotovo  potpun  simbol,  te  stoga  poziva  posmatrača 
da  s  njom  postupa  kao  sa  iskazom  a  ne  kao  sa  slikom  predmeta 
iz  svakodnevnog  života.  Međutim,  veoma  apstraktni  pojmovi  su  sa­
držajno  oštro  ograničeni  ali  po  opsegu  veoma  široki,  toj est  mogu 
da  se  odnose  na  mnoge  stvari.  Crtež  dva  kruga  koji  se  preklapaju 
može  da  bude  slika  nekog  fizičkog  predmeta,  recimo  nove  vrste 
pereca  ili  naočara.  Može  da  bude  i  crtež  osnove  nekog  cirkusa  sa 
dve  arene.  Može  takođe  da  bude  simbol  dobrog  braka  ili  bratstva 
među  narodima.  U  još  opštijem  smislu,  može  da  pokazuje  logični 
odnos  između  neka  dva  pojma  koji  se  delimično  poklapaju.  Koje 
se  od  ovih  značenja  imalo  na  umu,  može  samo  kontekst  da  otkrije.
Ovo  dovodi  do  teškoća  u  civilizaciji  koja  stalno  trpa  stvari 
zajedno  koje  ne  idu  jedna  uz  drugu  ili  oh  stavlja  na  mesta  koja 
protivreče  njihovoj  funkciji.  Celokupna  pokretljivost,  transport,  trans­
misija  i  komunikacija  u  našem  veku  uklanja  stvari  iz  njihovog  pri­
rodnog  mesta  i  time  ide  na  uštrb  njihovom  identitetu  i  efikasnosti.
120

---

Jabuka  se  lakše  opravdava  kada  se  vidi  u  voćnjaku  ili  piljarnici. 
Smeštena  u  društvo  stotina  drugih  potrepština  za  domaćinstvo,  ili 
reklamirana  zajedno  sa  mnoštvom  raznorodnih  stvari  ili,  pak,  raz­
matrana  na  mestima  koja  nemaju  veze  sa  voćem,  jabuka  mora  da 
učini  mnogo  veći  napor  da  bi  se  prepoznala  ili  da  bi  izazvala  ne­
kakvu  reakciju.  Palatu  ili  crkvu  koji  stoje  na  najvišoj  tački  grada 
na  brdu  ili  se  uzdižu  na  kraju  impozantne  aleje,  trijumfalnu  kapiju 
postavljenu  na  raskrsnici  avenija  određuje  i  ističe  njihova  lokacija; 
dok  tradicionalna  crkva  ukopana  između  njujorških  oblakodera  ne 
samo  što  ne  dobij a  nikakvu  pomoć  od  svoje  okoline  nego  je  i  odba­
čena  i  ponižena.  Nedostatak  redundancije  u  okolini  plaćamo  time  što 
ulažemo  veći  napor  da  bismo  identifikovali  određenu  stvar  ili  da 
bismo  omogućili  da  se  ona  identifikuje.
Jedna  veoma  apstraktna  forma  koja  ima  malo  ili  nema  nimalo 
sličnosti  sa  predmetom  na  koji  se  odnosi  mora  da  se  ograniči  na 
jednu  jedinu  primenu  ili  da  se  u  velikoj  meri  oslanja  na  kontekst 
koji  će  je  objašnjavati.  Od  konteksta  zavisi  da  li  će  krst  da  se  shvati 
kao  verski  ili  aritmetički  znak  ili  simbol  ili,  pak,  neće  imati  nikakvu 
semantičku  funkciju,  kao  ukrštene  prozorske  prečke.  Cesto  je  potre­
ban  veliki  i  trajan  napor  da  se  nekom  jednostavnom  znaku  utisne 
određeno  značenje,  pa  se  čak  ni  uz  najtemeljniju  indoktrinaciju  ne 
mogu  da  isključe  nepoželjne  asocijacije.  Kada  je  Hitler  posetio  Rim 
za  vreme  Musolinija,  i  kada  je  čitav  grad  odjedanput  bio  preplavljen 
nacističkim  zastavama,  sećam  se  da  je  jedna  mlada  Italijanka  sva 
užasnuta  uzviknula:  »Rimom  gamižu  crni  pauci!«
Jednostavni  oblik  kukastog  krsta  bio  je  toliko  malo  opterećen 
drugim  asocijacijama  da  je  mogao  da  se  upotrebi  kao  nosilac  novog 
značenja.  Ovo  nametanje  bilo  je  toliko  uspešno  da  je  vremenom  znak 
vizuelno  sadržavao  i  ispuštao  iz  sebe  veoma  emocionalno  značenje 
koje  ranije  nije  imao.  Zaista,  znak  je  bio  veoma  dobro  odabran.  On 
je  zadovoljavao  etološke  zahteve  raspoznatljivosti  i  upadljive  jedno­
stavnosti.  On  je  prenosio  dinamiku  »Pokreta«  svojom  nagnutom  ori­
jentacijom  u  prostoru.  Kao  crna  figura  na  beloj  i  crvenoj  podlozi, 
on  je  pomagao  da  se  oživi  stara  zastava  nemačkog  carstva,  pa  je 
time  apelovao na nacionalizam.  U  nacističkoj  zastavi,  crveno  je postalo 
boja  revolucije,  a  crno  je  ulivalo  strah  kao  košulje  jurišnih  odreda. 
Kukasti  krst  je  imao  odsečnost  i  oštrinu  pruske  discipline,  a  njegova 
čista  geometrija  slagala  se  ironično  sa  bauhausovski  modernim  uku­
som  funkcionalnog  oblikovanja.  Obrazovani  ljudi  videli  su  u  ovom 
indijskom  simbolu  i  ukazivanje  na  arijevsku  rasu.  Pritisci  društve­
nog  konteksta  učinili  su  ostalo.  Nije  nimalo  čudno  što  je  nedavno 
američki  pisac  Džej  Doblin  (Jay)  rekao  za  Hitlera  da  je  »propali 
umetnik  postao  najveći  dizajner  zaštitnih  znakova  u  ovom  stoleću«.
ŠTA  ROBNI  ZAŠTITNI  ZNACI  MOGU  DA  KAŽU
Dizajneri  trgovačkih  zaštitnih  znakova  ne  mogu  da  se  osla­
njaju  na  moćne  društvene  snage  kojima  je  Hitler  raspolagao.  Njihov 
zadatak  je  utoliko  teži  što  oni  u  većini  slučajeva  ne  mogu  svoje 
projekte  tako  da  prave  da  sami  u  sebi  nose  svoj  smisao.  Ukus  i  stil 
našeg  vremena  povezuje  uspešan  posao  sa  jasno  određenim,  potpuno 
svedenim  oblikom,  a  nesređenost  i  užurbanost  modernog  života  zahte-
121

---