Beleška o piscu

vaju  draži  koje  dejstvuju  u  deliću  sekunde.  Problem  se  sastoji  u 
tome  što  jedan  veoma  apstraktan  sklop  ne  uspeva  da  specifikuje 
predmet  na  koji  se  odnosi,  dok  reklama  ima  za  cilj  da  identifikuje 
određeno  preduzeće,  marku,  ustanovu  ili,  pak,  ideju.  Doblin  navodi 
oglede  da  bi  pokazao  da  potrošači  lakše  identifikuju  »logotip«,  to 
jest  ime  ili  parolu  nekog  proizvoda  nego  zaštitni  znak.  U  stvari,  pri­
sustvo  zaštitnog  znaka  može  čak  i  da  smanji  broj  tačnih  reagovanja 
na  logotip.  Doblin  zaključuje  da  »sa  stanovišta  komunikacija,  robni 
znak,  za  većinu  preduzeća,  nije  samo  gubljenje  vremena  nego  može 
u  stvari  da  bude  čista  šteta«.  Bilo  kakva  da  je  valjanost  ovog  tvr­
đenja,  ono  ilustruje  posebni  karakter  visoko  apstraktnih  sklopova.
Nesposobnost  takvih  sklopova  da  specifikuju  određenu  primenu 
podseća  na  slične  nalaze  u  ogledima  o  značenju  muzike.  Na  primer, 
da  bi  utvrdio  da  li  .kompozitorove  namere’  mogu  da  se  saznaju  iz 
njegovih  delà,  Melvin  G.  Rig  (Rigg)  je  svojim  ispitanicima  puštao 
snimljene  delove,  uglavnom  klasične  operske  muzike,  a  onda  je  tra­
žio  da  ih  spare  sa  opisima  datim  u  jednom  upitniku,  imajući  u  vidu 
njihovo  opšte  raspoloženje  (tužno,  veselo),  opštu  kategoriju  sadržaja 
(smrt,  religija,  ljubav  itd.)  i  specifičan  program  (oproštajni  pozdrav, 
molitva,  crkvena  muzika,  pesma  sa  prela,  mesečina  itd.).  Slušaoci  su 
na  najvišem  nivou  apstrakcije  postigli  dobre  rezultate,  a  na  najnižem 
—  slabe.  Iz  toga  ne  srne  da  se  zaključuje,  kao  što  je  to  Rig  uradio, 
»da  kompozitorove  namere  obično  ne  .prelaze’  ni  na  koji  poseban 
način  u  kulturne  slojeve  naše  populacije«;  to  bi  značilo  pogrešno 
tumačiti  prirodu  muzike  i  njen  odnos  prema  specifičnom  program­
skom  sadržaju.  Saznaj na  vrednost  muzike  potiče  upravo  od  visokog 
nivoa  apstrakcije  na  kome  ona  prikazuje  spregove  sila.  Ti  spregovi 
sami  ,po  sebi  ne  ukazuju  ni  na  jednu  određenu  .primenu’,  ali  do­
puštaju  da  se  odnose  na  takve  posebne  teme.  Programska  muzika, 
u  kojoj  se  narativni  sadržaj  prikazuje  tonovima,  ostaje  uvek  samo 
neprijatan  kuriozitet,  baš  zato  što  pokušava  da  jedan  određen  sadržaj 
izrazi  opštim  formama.  Obrnuto,  u  operi  ili  kao  pratnja  uz  pozo- 
rišni  komad  ili  uz  film,  muzika  služi  da  ovaploti  opšte  sadržano  u 
posebnom.  Prema  Šopenhauerovim  rečima,  »muzika  pokazuje  ovde 
svoju  moć  i  višu  sposobnost  pružajući  najdublja,  poslednja,  najtajnija 
otkrovenja  o  osećanjima  izraženim  pomoću  reči  ili  radnju  prikazanu 
u  operi,  te  otkriva  njihovu  pravu  i  istinsku  suštinu.  Muzika  nas  upoz­
naje  sa  najintimnijom  dušom  zbivanja  i  događaja  o  kojima  nam 
pozornica  nudi  tek  samo  ljusku  i  telo.«
Vizuelni  likovi  imaju  slične  vrednosti  i  slabosti.  Baš  kao  što 
Sen-Sansova  muzika  (Saint-Saëns)  ne  može  da  računa  na  to  da  se 
poistoveti  sa  Omfalinom  preslicom,  ni  trgovački  znaci  i  slični  amblemi 
ne  mogu  da  se  poistovete  sa  određenim  proizvodom  ili  proizvođačem. 
Poistovećivanje  može  da  se  postigne  samo  onim  što  ljudi  iz  struke 
zovu  .snažnim  prodiranjem’,  to  jest,  upornim  pojačavanjem  veze  iz­
među  označitelja  i  označenog,  kao  na  primer  kod  verskih  znakova 
(krst,  Davidova  zvezda),  simbola  na  zastavama  (list  kanadske  topole 
na  kanadskoj  zastavi,  izlazeće  sunce  na  japanskoj)  ili,  pak,  kod  Cr­
venog  krsta.  Stoga,  ako  bi  se  vrednost  zaštitnih  znakova  proveravala 
nezavisno  od  konteksta  koji  ih  povezuje  sa  njihovim  vlasnicima,  bilo 
bi  to  kao  kada  bi  se  dijagrami  na  školskoj  tabli  procenjivali  a  da  se 
pri  tom  ne  uzima  u  obzir  profesorovo  usmeno  objašnjenje.
122

---

Plavu  boju  koju  neka  dama  nosi  može  posmatrač  da  doživljava 
kao  suštinsku  odliku  njene  ličnosti;  ali,  ta  boja  sama  po  sebi  može 
i  da  ne  izaziva  pomisao  na  damu.  Isto  tako,  dobar  robni  znak  može 
da  pojača  individualni  karakter  svog  nosioca,  a  da  pri  tom  sam  po 
sebi  ne  ukazuje  na  njega.  Kada  naiđem  na  zaštitni  znak  koji  je  izra­
dio  Frančesko  Sarolja  (Francesco  Saroglia)  za  Međunarodni  sekreta­
rijat  za  vunu  (si.  123),  mogu  i  da  mu  ne  shvatim  smisao  odmah  zato 
što  njegovi  nežni,  savitljivi,  glatki  oblici  nose  neke  veoma  opšte 
odlike.  On  ima  jednu  namerno  odabranu  eleganciju  da  bi  se  suprot­
stavio  podsećanju  na  grube  tvidove,  ali  nije  specifičan  za  vunu.  U 
odgovarajućem  kontekstu,  ova  jednostavna  figura  usredsređuje  se 
jasno  na  bitne  i  željene  osobine,  i  tako  služi  svojoj  svrsi.
Slika  123 
Slika  123A
Dobar,  moderan  zaštitni  znak  tumači  karakter  svog  nosioca  po­
vezujući  sa  oštro  definisanim  sklopovima  vidljivih  sila.  Dobropoznati 
amblem  Čajs  Menhetn  banke  (Chase  Manhattan),  kojeg  su  izradili 
Cermajev  i  Gejsmar  (Chermayeff,  Geismar,  si.  123A)  može  da  posluži 
kao  primer.  Unutrašnji  kvadrat  i  spoljašnji  osmougao  stvaraju  cen- 
trično  simetričnu  figuru,  ostavljajući  utisak  mira,  čvrstine,  solidnosti. 
Od  prodora  zaštićen  kao  tvrđava  i  netaknut  promenama  i  nevoljama 
vremena,  taj  mali  spomenik  sagrađen  je  od  snažnih  blokova,  koje 
odlikuju  paralelne  prave  ivice  i  jednostavni  uglovi.  U  isto  vreme,  on 
ima  potrebnu  životnost  i  usmerenost  ka  cilju.  Zašiljeni  delovi  uvode 
dinamične  sile,  koje,  međutim,  ne  pokreću  figuru  kao  celinu,  nego 
su  uklopljene  u  stabilan,  neusmeren  sklop  forme.  Antagonistička  kre­
tanja  jedinica,  koje  streme  u  četiri  različita  pravca,  izjednačuju  se  u 
jednu  opštu  živahnu  smirenost  celine,  ili,  pak,  zajednički  stvaraju 
jedno  ustaljeno,  zatvoreno  obrtanje  kao  kod  nekog  motora.  Štaviše, 
četiri  komponente  se  potpuno  uklapaju  u  celinu,  ali  istovremeno  ču­
vaju  svoj  posebni  karakter,  i  tim e  ukazuju  na  mnogostrukost  inicija­
tive  koju  ostvaruju  elem enti,  čija  je  individualnost,  međutim  ogra­
ničena  na  razliku  položaja  u  okviru  celine.  Figura  je,  uz  to,  korisno 
dvosmislena  u  spoju  ta  četiri  elementa.  Kada  se  sagledavaju  kao 
pravougaoni  blokovi  odsečenih  uglova,  četiri  elementa  naležu  jedan 
na  drugi  kao  opeke  u  zidu.  Kada  se  vide  kao  simetrične  prizme,  oni 
se  međusobno  preklapaju  i  na  taj  način  ukopčavaju.  Istančana  rav­
noteža  između  međusobnog  graničenja  i  uzajamnog  dejstvovanja  u 
združenom  radu  govori  o  prirodi  unutrašnje  organizacije.
123

---