Beleška o piscu


U  izvesnoj  meri,  jedan  toliko  apstraktan  lik  uvek  će  biti  hladan



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə53/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   49   50   51   52   53   54   55   56   ...   125

U  izvesnoj  meri,  jedan  toliko  apstraktan  lik  uvek  će  biti  hladan 
i  udaljen.  On  ne  može  da  pruži  onu  čulnu  mekotu  vune  koju  daje 
dobra  fotografija  u  boji  ili  realistička  slika.  On  ne  može  da  pokaže 
vrevu  u  banci,  njene  ljude,  veličanstvene  dvorane.  S  druge  strane, 
on  ne  treba  da  se  ograničava  na  prosto  nabrajanje  odgovarajućih 
strukturalnih  svojstava.  Svaka  forma  ima  dinamičke  osobine  koje 
daju  svoj  doprinos  tumačenju  stvari.  Jednostavni  oblici  mogu  da 
izazovu  izražajna  osećanja  gipkosti  ili  vitalnosti,  ili,  pak,  harmonije. 
Ova  vrsta  izazivanja  neophodna  je  u  umetnosti.  Amblemi  o  kojima 
smo  ovde  govorili  drže  na  neki  čudan  način  sredinu  između  umet­
nosti  i  saznajnih  funkcija  proste  identifikacije  i  razlučivanja.  Jedan 
amblem  može  da  bude  savršeno  prihvatljiv  parnjak  stvari  na  koju 
se  odnosi,  a  da  ipak  nema  nameru  da  izazove  njena  dinamična  svoj­
stva,  niti,  pak,  u  tome  uspeva.
Ovo  je  naročito  jasno  kada  se  radi  o  jako  emocionalno  oboje­
nim  temama.  SI.  124  i  124A  daju  dva primera o tome;  jedan je  predlog 
Ernsta  Roha  (Roch)  za  zaštitni  znak  Kanadske  svetske  izložbe  iz 
1967,  a  drugu  je  izradio  Sol  Bes  (Saul  Bass)  za  Komitet  za  zdravu 
nuklearnu  energiju,  jednu  političku  organizaciju  koja  se  bori  protiv 
razvoja  nuklearnog  oružja.  Obe  su  veoma  karakteristične  i  na  inteli­
gentan  način  svode  svoju  temu  na  nekoliko  jednostavno  datih  vizuel- 
nih  sklopova.  Rohov  nacrt,  u  kome  se  oseća  odjek  Leonardovog  ču­
venog  crteža  Vitruvijevskog  čoveka,  trebalo  je  da  ilustruje  temu  iz­
ložbe:  Čovek  i  njegov  svet.  Na  Besovom  crtežu  vide  se  zaštitničke 
ruke,  koje  pokušavaju  da  zaustave  atomsku  eksploziju.  Iako  oba  rada 
veoma  precizno  daju  bitne  elemente  svojih  tema,  Rohova  zemljina 
lopta  ne  pokušava  da  prenese  osećanje  astronomskog  prostranstva, 
a  u  rukama  nema  pravog  pružanja,  obuhvatanja  ili  nošenja,  kao  ni 
snage  u  raskoračenim  nogama.  Slično  tome,  u  Besovom  znaku  odlom- 
ljeni  komadići  eksplozije  imaju  malo  razorne  snage,  a  šake  mogu 
ponekom  posmatraču  i  da  ne  ostavljaju  utisak  aktivne  zaštite.
Ovo  svođenje  izražajne  dinamike  samo  na  nagoveštaj  može  da 
bude  sasvim  prikladno.  Glavna  funkcija  jednog  amblema  nije  da 
bude  umetničko  delo.  Slika  ili  skulptura  treba  da  u  posmatraču 
izazove  odjek  konfiguracije  sila,  te  upravo  sam  predstavljeni  sadržaj 
služi  tom  cilju.  Obrnuto,  jedna  primenjena  grafika,  koja  treba  da 
služi  identifikaciji  i  razlučivanju,  koristi  se  dinamičkim  izrazom 
uglavnom  da  bi  postigla  tu  osnovnu  svrhu;  baš  kao  što  tri  poteza
Slika  124
Slika  124A
124


kineskog  znaka  za  planinu  ukazuju  ne  samo  na  visove  nego  i  na  nji­
hovo  uzdizanje,  te  time  taj  nagoveštaj  čine  malo  življim.  Naravno, 
čak  i  najsuvoparniji  i  najneutralniji  nacrt  može  da  raspali  žestoku 
starost  pomoću  značenja  koje  se  vezuje  za  njega.  Ali,  jedna  stvar  je 
dinamika  koja  se  nalazi  u  vizuelnom  predmetu  —  na  primer  u  jednoj 
baroknoj  slici  —  a  sasvim  su  drugo  osećanja  koja  on  izaziva  —  kao 
u  slučaju  srpa  i  čekića.
ISKUSTVA  I  IDEJE
Na  početku  ove  glave  napomenuo  sam  da  likovni  analozi  mogu 
da  služe  kao  posrednici  između  čulnih  iskustava  i  netelesnih  sila  koje 
leže  u  osnovi  predmeta  i  zbivanja  tih  iskustava.  Jedan  Rembrantov 
portret  je  slika  i  ona  tumači  određenog  stanovnika  Amsterdama  kao 
ljudski  tip,  koga  karakteriše  određen  sklop  fizičkih  i  psihičkih  si­
la  —  čoveka  slamanog  ali  uspravnog,  uvek  budnog  ali  zamišljenog. 
U  isto  vreme,  taj  nepoznati  čovek  iz  prošlog  veka  trajno  je  važan  za 
nas  kao  simbol  zato  što  njegov  lik  oživotvoruje  ona  apstraktnija 
svojstva  tlačenja  i  otpora,  usmerenost  i  prema  spoljašnjem  i  prema 
unutrašnjem.  To  važi  i  za  dobro  .apstraktno’,  tj.  nepredmetno  umet- 
ničko  delo.  Pošto  ono  ne  prikazuje  spoljašnji  oblik  fizičkih  predmeta, 
ono  je  bliže  čistim  silama  koje  predstavlja  simbolički;  ali,  ono  isto­
vremeno  prikazuje  unutrašnju  prirodu  stvari  i  događaja  ovoga  sveta, 
te  stoga  zadržava  svoj  odnos  prema  ljudskom  životu  na  zemlji. 
Ukupno  uzev,  svaki,  likovni  analog  izvršava  zadatak  rasuđivanja 
time  što  stapa  čulni  izgled  i  opšte  pojmove  u  jedan  jedinstven  saz­
naj ni  iskaz.
Koliko  je  bitno  da  se  ta  dva  vida  lika  stalno  dopunjuju,  ne 
samo  u  umetnostima  nego  svugde  u  ljudskom  mišljenju,  upečatljivo 
je  istakao  Gete  na  jednom  mestu  u  svojoj  Teoriji  boje:
»  S  obzirom  na  slikovit  jezik  i  posredan  izraz,  pesništvo  ima  veliko 
preimućstvo  nad  svim  drugim  načinima  govora.  Ono  može  da  upotrebi 
svaku  sliku,  svaki  odnos  koji  mu  odgovara  po  svom  karakteru  i  pogodnos­
ti.  Ono  upoređuje  duhovno  sa  telesnim  i  obrnuto:  misao  sa  munjom,  munju 
sa  misli,  i  time  se  međusobna  zavisnost  stvari  našega  sveta  (das  Wechsel- 
leben  der  Weltgegenstânde)  izražava  na  najbolji  način.  Filozofija,  takođe, 
u  svojim  vrhunskim  trenucima,  zahteva  posebne  izraze  i  slikovit  jezik, 
kao  što  to  potvrđuje  upotreba  simbolike,  koju  smo  često  pominjali,  bilo 
da  smo  joj  prigovarali  ili  je  uzimali  u  zaštitu.
Na  žalost,  istorija  nam  kazuje  da  filozofske  škole,  zavisno  od  načina 
i  pristupa  svojih  osnivača  i  glavnih  učitelja,  pati  od  upotrebe  jednostra­
nih  simbola  da  bi  izrazila  celinu  i  ovladala  njome.  Naročito,  neke  od  njih 
nastoje  na  opisivanju  fizičkog  duhovnim  simbolima,  dok  druge  žele  fizi­
čke  simbole  za  duhovno.  Na  taj  način,  stvari  nisu  nikada  da  kraja  prora- 
đene;  umesto  toga,  dolazi  do  razdvojenosti  u  onome  što  treba  da  se  pred­
stavi  i  odredi,  a  takođe  i  do  raskoraka  među  onima  koje  se  time  bave. 
Sledstveno  tome,  stvara  se  zla  volja  na  obe  strane  i  uspostavlja  se  duh 
pristrasnosti.«
Ima  slika  i  skulptura  koje  ljudske  figure,  predmete  i  radnje 
prikazuju  manje-više  realistički,  ali  pri  tom  stavljaju  do  znanja  da  ne
125




Dostları ilə paylaş:
1   ...   49   50   51   52   53   54   55   56   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə