Beleška o piscu

tančaniju  tvorevinu  prirode.  Na  lestvici  iskustva,  ograničenost  na  naj­
niže  stepenice  izaziva  materijalno-praktični  stav,  kome  nedostaju 
vodeće  ideje.  Na  gornjoj  stepenici  dobijamo  beskrvno  mudrovanje, 
čisto  formalno  baratanje  teoretskim  propozicijama  ili  normama.
Svaka  takva  ograničenost  misli  i  izraza  oslabljuje  valjanost 
umetničkog  kazivanja.  U  idealnoj  civilizaciji,  nijedan  predmet  se  ne 
opaža,  nijedna  radnja  se  ne  obavlja  bez  otvorene  perspektive  analoga, 
koji  ukazuju  na  sasvim  apstraktna  vodeća  načela;  i,  obrnuto,  kada  se 
radi  o  čistim,  opštim  oblicima,  opšti  pojmovi  su  obogaćeni  čulnim 
doživljajem,  koji  u  misao  unosi  sadržaj.

---

9.  ŠTA  APSTRAKCIJA  NIJE
Potrebno  je,  a  to  i  želimo,  da  se  iznova  sagradi  most  između 
opažanja  i  mišljenja.  Trudio  sam  se  da  pokažem  da  se  opažanje 
sastoji  u  poimanju  suštinskih  opštih  odlika  predmeta;  i,  obrnuto,  da 
bi  imalo  nešto  o  čemu  će  da  misli,  mišljenje  mora  da  se  zasniva  na 
predstavama  o  svetu  u  kome  živimo.  Misaoni  elementi  u  opažanju  i 
opažajni  elementi  u  mišljenju  uzajamno  se  dopunjuju.  Oni  od  ljud­
skog  saznanja  čine  jedan  jedinstven  proces,  koji  bez  prekida  vodi  od 
najelementarnijeg  sticanja  čulnih  informacija  do  najopštijih  teoret­
skih  ideja.  Bitna  odlika  ovog  jedinstvenog  saznajnog  procesa  jeste  to 
što  on  na  svakom  nivou  uključuje  apstrakciju.  Stoga,  priroda  i  zna­
čenje  apstrakcije  moraju  brižljivo  da  se  ispitaju.
Naša  teza  je  dosta  jednostavna.  Ali,  jedva  možemo  da  se  na­
damo  da  će  njeni  pozitivni  aspekti  da  se  razumeju  i  prihvate  ukoliko 
se  ne  opiše  i  odbaci  izvestan  broj  shvatanja  o  apstrakciji  koja  mogu 
da  odvedu  na  pogrešan  put.
U  bukvalnom  smislu,  reč  apstrakcija  znači  nešto  negativno.  Ona 
govori  o  uklanjanju  pošto  glagol  abstrahere  znači,  aktivno,  izvući 
nešto  iz  nečega  i,  pasivno,  biti  izvučen  iz  nečega.  Ovo  je  bilo  i  još 
je  sasvim  vidljivo  u  engleskom  jeziku,  koji  ima  običaj  da  ovu  reč, 
nastalu  od  latinskog  korena,  upotrebljava  i  u  neprenosnom  smislu. 
Tako  se,  kako  navodi  Oksfordski  rečnik,  u  sedamnaestom  veku  govo­
rilo:  »Što  smo  apstraktniji  od  svog  tela,  to  ćemo  sposobniji  biti  da 
gledamo  božansku  svetlost.«  Za  rasejanog  čoveka  govorilo  se  da  je 
»apstrahovan«,  a  i  danas  se  veli  da  je  neko  sa  siromaštvom  samo  u 
apstraktnom  smislu  upoznat  kada  hoće  da  se  kaže  da  ga  on  u  stvar­
nosti  nije  na  svojoj  koži  osetio.  Slično  tome,  apstrahovati  nešto  zna­
čilo  je  u  engleskom  jeziku  uzeti  iz  nečega  ili  od  nekoga,  kao  što
kazuje  ovaj  primer  iz  godine  1387:  » ---- imena  pisara  od  kojih  je
ovaj  letopis  apstrahovan.«
ŠTETNO  RAZDVAJANJE
Ovo  osećanje  uklanjanja  i  odvajanja  stavlja  zlokoban  teret  na 
operaciju  apstrahovanja.  U  psihologiji  se  često  izraz  apstrakcija  upo­
trebljava  da  označi  proces  koji  se  doduše  zasniva  na  čulnim  poda­
cima,  ali  ih  potpuno  zaboravlja  i  odbacuje.  Džon  Lok  (John  Locke) 
kaže  da  mi,  radi  apstrahovanja,  uzimamo  posebne  ideje  primljene 
od  posebnih  predmeta  i  odvajamo  ih  »od  svih  drugih  egzistencija  i 
okolnosti  stvarne  egzistencije,  kao  što  su  vreme,  mesto  ili  bilo  koje 
druge  ideje  koje  od  toga  zavise«.  I  dalje:
129

---

»Ne  uzimajući  u  obzir  odakle  dolaze,  kako  su  dospele  tamo  i  sa 
kojima  drugima  su  bile  zajedno,  razum  takve  jasne  1  gole  pojave  (kojima 
obično  i  nazive  daje)  upotrebljava  kao  norme  da  bi  ono  što  stvarno  postoji 
rasporedio  u  vrste,  već  prema  tome  kako  to  odgovara  tim  formama  i  da 
bi  ga  u  skladu  sa  njima  imenovao.«
Cak  i  u  ovo  naše  vreme  još  nailazimo  na  verovanje  da  je  jedan 
pojam  samo  onda  zaista  apstraktan  kada  je  oslobođen  svih  opažajnih 
primesa,  jer  bi  se  na  njih  gledalo  kao  na  nečistote.  Tako,  na  primer, 
Rene  Pele  (René  Pellet),  u  knjizi  kojom  je  hteo  da  opiše  razvoj  od 
»opažanja  konkretnog«  do  »poimanja  apstraktnog«,  kaže:  »Razume- 
ćemo  reč  ,apstrakcija‘  u  njenom  najuzvišenijem  smislu  kada  je  um 
sposoban  da  poima  van  konkretnih  predstava,  to  jest,  da  stvara  bez 
ikakve  podrške  zasnovane  na  onome  što  je  opažajno  dato  ili  upam­
ćeno.«  Apstrakcija,  veli  on,  jeste  organizacija  uma  koji  prevazilazi 
konkretno  i  koji  ga  se  oslobodio.
Pretpostavljalo  se  da  se  apstraktno  mišljenje  ne  oslanja  na  čulno 
iskustvo,  nego  da  se  odigrava  u  recima.  Verovalo  se,  na  primer,  da 
biće  lišeno  govora  ne  bi  moglo  da  apstrahuje.  U  gore  navedenome 
odeljku  Lok  je  za  životinje  rekao  da  »u  njima  uopšte  nema  moći 
apstrahovanja,  te  da  posedovanje  opštih  ideja  jeste  ono  po  čemu  se 
savršeno  razlikuje  čovek  od  životinje«.  Pele  takođe  kaže:  »Pošto  su 
gluvonemi  ljudi  ograničeni  na  svoj  jezik  gestova,  koji  je  opisan  i 
hronološki,  i  koji  se  primenjuje  samo  na  konkretne  Činjenice  ili  rad­
nje,  oni  nikada  ne  dostižu  proces  apstrakcije  ili  uopštavanja«.
Varljivo  razdvajanje  opažanja  i  mišljenja  odražava  se  u  uobi­
čajenom  razlikovanju  ,apstraktnih'  od  .konkretnih*  stvari  kao  da  one 
pripadaju  dvema  grupama  koje  se  uzajamno  isključuju;  dakle,  kao 
da  jedna  apstraktna  stvar  ne  može  istovremeno  da  bude  i  konkretna, 
i  obrnuto.  Ovo  stanje  stvari  lepo  se  ogleda  u  pričici  o  detetu  koje 
pita  oca  šta  je  to  apstraktno.  Otac  odgovara  posle  malo  premišljanja: 
»Apstraktno  je  ono  što  ne  može  da  se  dodirne«.  Na  što  će  dete: 
»A,  tako,  sad  znam:  kao  bog  i  otrovni  bršljan!«  Najgrublja  greška 
u  upotrebi  ova  dva  izraza  jeste  u  tome  što  se  kaže  .konkretno*  kada 
se  misli  .opažljivo*  i  .apstraktno*  ono  što  čulima  nije  dostupno.
Isto  tako  je  pogrešno  da  se  konkretnim  zove  ono  što  je  fizičko, 
u  apstraktnim  ono  što  je  mentalno.  Poznata  društvena  igra  .Dva­
deset  pitanja*  obično  počinje  pitanjem:  »Da  li  je  to  konkretno  ili 
apstraktno?«  Sto  je  konkretan,  a  sloboda  je  tobože  apstraktna.  Moj 
prijatelj  je  konkretan,  ali  prijateljstvo  nije.  Ova  prividno  jednostavna 
razlika  sadrži  pre  svega  jednu  antologijsku  zbrku  pošto  sto  može  da 
bude  materijalni  predmet  ili,  pak,  predmet  koji  je  opažen,  upamćen 
ili  o  kome  se  razmišljalo.  Ako  se  radi  o  tome  da  se  materijalne 
stvari  razlučuju od  čulnih  doživljaja,  onda  nema  nikakvog opravdanja 
da  se  jasni  izrazi  zamenjuju  onima  koji  samo  stvaraju  zabunu.  Ako 
se,  međutim,  pretpostavlja  da  neko  zna  samo  ono  što  je  u  njegovoj 
glavi,  onda  se  radi  o  razlikovanju  između  vanmoždanih  opažaja,  koji 
nastaju  usled  predmeta  i  zbivanja  smeštenih  van  mozga  (sto,  pomra­
čenje  sunca,  bol  u  stomaku)  i  opažaja  koji  nastaju  u  mozgu,  izazvani 
procesima  u  samome  mozgu  (upamćeni  likovi,  misli,  pojmovi,  ose- 
ćanja).  U  ovom  slučaju,  nužno  je  shvatiti  da  su  ovi  drugi  isto  tako 
konkretni  kao  i  oni  prvi.  Videti  jedan  sto  ili  osetiti  bol  negde  u  telu 
isto  je  toliko  konkretno  kao  kada  se  čovek  priseti  nekog  lika  ili  kada
130

---