Beleška o piscu

sanja  zasnovanih  na  različitim  odlikama,  različitim  grupama  odlika  i 
različitih  po  broju  svojih  članova  ne  bi  dovela  ni  do  kakve  razumne 
orijentacije.  Naprotiv,  ona  bi  izazvala  katastrofalnu  poplavu  infor­
macija.
Pošto  je  to  sumorna  perspektiva,  nužno  je,  pre  svega,  neko 
merilo  pri  odabiranju.  Kad  bi  apstrakcija  odista  bila  sredstvo  za 
ekonomično  mišljenje  svođenjem  množine  na  manjinu,  logičan  postu­
pak  bio  bi  da  se  počne  onim  svojstvima  ili  grupama  svojstava  koja 
se  zasnivaju  na  najvećem  broju  pojedinačnih  slučajeva,  pa  da  se 
onda  postepeno  probije  do  slučajeva  koji  predstavljaju  sve  manji  i 
manji  broj.  Da  li  mi  to  zaista  i  radimo?  Dovoljno  da  se  baci  samo 
jedan  pogled  na  pojmove  u  dečjem  mišljenju  da  bi  se  videlo  da  to 
ne  može  tako  da  bude.  U  detinjem  svetu  može  da  bude  samo  jedan 
pas  ali  od  početka  taj  će  pas  da  sačinjava  jasno  određenu  kategoriju, 
dok  drveće,  ili  kuće  ili  oblaci,  iako  ih  toliko  mnogo  ima,  najčešće 
imaju  mnogo  manje  prvenstvo  u  poretku  dečjeg  sveta.  Grupisanje  kao 
da  nema  nikakve  veze  sa  tim  koliko  članova  jedna  grupa  obuhvata.
Druga  mogućnost  bila  bi  da  se  mi  ne  upravljamo  prema  broju 
pripadnika,  već  po  broju  odlika,  grupišući  one  pojedinačne  slučajeve 
koji  imaju  najviše  zajedničkih  crta.  To  nas  odista  podseća  na  nešto 
što  već  činimo.  Mi  grupišemo  čoveka  sa  čovekom,  pticu  sa  pticom, 
šibicu  sa  šibicom.  Da  li  to  činimo  na  taj  način  što  brojimo  zajed­
ničke  odlike,  neka  zasad  ostane  po  strani.  U  međuvremenu,  zapa- 
zićemo  da  bi  takav  postupak  takođe  patio  od  neekonomičnosti.  Ako 
se,  naime  povećava  broj  zajedničkih  crta,  često  će  utoliko  manji  biti 
broj  pripadnika  koje  grupa  obuhvata,  čak  i  u  doba  masovne  proiz­
vodnje,  i  time  se  smanjuje  praktična  vrednost  postupka.  U  krajnjem 
slučaju,  imamo  toliko  klasa  koliko  i  pripadnika.  Vraćamo  se  tamo 
odakle  smo  počeli,  te  uopšte  nemamo  nikakvu  klasifikaciju.  Dodajmo 
ovome  činjenicu  da  veoma  često  grupišemo  na  osnovu  jedne  jedine 
odlike.  Zapaljivo  ili  nezapaljivo  —  ništa  drugo  ne  mora  da  bude 
važno.
Cimi  se  da  bi  zaključak  bio  da  iako  ponekad  klasifikujemo 
na  osnovu  broja  primeraka  koje  jedan  pojam  obuhvata,  kao  i  prema 
broju  odlika  koje  on  sadrži,  brojanje  nam  ne  daje  ono  merilo  koje 
nam  je  potrebno.  Biće  da  je  uverljivije  ako  se  kaže  da  ljudi  grupišu 
stvari  prema  svojim  posebnim  potrebama.  Na  primer,  ima  slučajeva 
u  kojima  se  ljudi  klasifikuju  po  veličini,  težini,  prihodu,  boji  kože, 
broju  zlatnih  zuba  ili,  pak,  prema  svojim  idejama  o  natprirodnom  — 
nijedno  merilo  za  odbir  u  osnovi  nije  nemogućno,  svako  može  da  se 
opravda  odgovarajućom  prilikom,  te  ono  što  se  u  jednom  slučaju 
čini  bitnim,  može  u  drugom  da  bude  potpuno  besmisleno.  Antropolozi 
i  psiholozi  su  pokazali  da  čak  i  s  obzirom  na  veoma  elementarne 
pojmove,  klasifikaciona  merila  mogu  potpuno  da  se  razlikuju,  ali  da 
se  u  svakom  posebnom  slučaju  izvode  iz  jedne  razborite  svrhe.
Međutim,  iako  nam  daju  merilo  za  odbir,  svrha  i  interesi  ne 
rešavaju  osnovni  saznajni  problem.  Pogledajmo  jedan  primer.  Prema 
Frojdu  (Freude),  ljudski  um  grupiše,  na  nivou  snova,  štapove,  kišo­
brane,  noževe,  crkvene  tornjeve,  kante  za  zalivanje,  zmije,  ribe,  tur­
pijice  za  nokte,  čekiće,  cepeline  i  broj  tri.  Druga  grupa  stavki  koje 
ulaze  u  sastav  snova  obuhvata  rupe,  šupljine,  pećine,  boce,  kutije, 
sanduke,  džepove,  lađe,  kapije  i  usta.  Ova  grupisanja  nastaju  iz 
životno  važnog  značenja  organa  za  reprodukciju.  Tačnije  gledano,
133

---

to  grupisanje  ne  zasniva  se  prosto  bilo  na  kojim  odlikama  koje  druge 
stvari  imaju  zajedničke  sa  polnim  organima,  nego  na  specifično  sek­
sualnim  osobinama,  naime  zašiljenost  i  sposobnost  da  se  dižu  i  štr­
caju,  a  nasuprot  njima  konkavnost,  sposobnost  za  primanje  itd.
Ako  je  to  tako,  zar  to  ne  znači  da  svakom  grupisanju  mora 
da  prethodi  jedna  apstrakcija?  Maločas  pomenute  presudne  odlike 
morale  su  najpre  da  se  destilišu  iz  oblika  i  funkcije  polnih  organa. 
Bez  takve  jedne  prethodne  apstrakcije  ne  bi  mogao  ni  da  se  izvrši 
odbir  predmeta  koji  služe  kao  likovi  u  snovima.  To  znači  da  jedan 
apstraktan  pojam,  za  koji  se  pretpostavljalo  da  je  plod  uopštavanja, 
u  stvari  jeste  njen  nužan  prethodni  uslov.  Upetljali  smo  se  u  ono 
što  su  £a n   Pjaže  i  Berbel  Inhelder  (Barbel)  nazvali  »začaranim  kru­
gom  koji  može  da  se  resi  samo  genetskom  analizom«.  S  jedne  strane, 
objašnjavaju  oni,  ne  možemo  da  odredimo  koja  su  svojstva  zajed­
nička  jednoj  grupi  elemenata,  time  što  ćemo  da  proučimo  pojedi­
načne  članove  jedan  za  drugim  zato  što  ne  možemo  biti  sigurni  da 
apstrahujemo  kako  valja  sve  dok  ne  ispitamo  sve  članove  grupe,  što 
je  najčešće  nepraktično  ili  nemogućno.  S  druge  strane,  mi  možemo 
da  izdvojimo  posebnosti  a  da  pre  svega  ne  utvrdimo  neko  zajed­
ničko  svojstvo  pomoću  kojega  ćemo  da  ih  odabir amo.  »Drugim  rečima, 
opseg  jednog  pojma  pretpostavlja  njegov  sadržaj,  i  obrnuto«.
Još  godine  1896,  Anri  Bergson  (Henri)  je  jasno  dijagnostikovao 
taj  »začarani  krug«:  »Da  bi  se  uopštavalo,  mora  najpre  da  se  apstra- 
huje;  ali,  da  bi  se  apstrahovalo  mora  već  da  se  zna  kako  se  uop- 
štava.«  Isto  tako,  ukazao  je  i  na  to  da  ova  nevolja  proističe  iz  po­
grešne  pretpostavke  da  se  opažanje  ograničava  na  mehaničko  bele- 
ženje  pojedinačnih  slučajeva.  Ovo  je  bila  veoma  korisna  primedba. 
Bergson  je  načinio  još  jedan  odlučan  korak  napred  ukazavši  na  ono 
što  je  on  nazvao  svrsishodnim  poreklom  čulnog  opažanja.  Moglo  bi 
se  reći,  u  daljoj  razradi  njegove  misli,  da  je  opažanje  oruđe  orga­
nizma,  stvoreno  za  vreme  filogenetske  evolucije  kao  sredstvo  za 
otkrivanje  onoga  što  je  potrebno  za  opstanak  i  onoga  što  je  opasno 
u  spoljnjem  svetu.  Te  biološke  potrebe,  kaže  Bergson,  odnose  se  na 
vrste  stvari,  na  svojstva,  a  ne  na  određene  pojedinosti.  Ono  što 
privlači  biljoždere  jeste  biljka  uopšte,  »biljni  mirisi  i  boja,  koji  se 
doživljavaju  kao  sile  kojima  se  pokorava  ...« .  Tačno  razlučivanje 
pojedinačnih  predmeta  jeste,  kako  on  kaže,  »un  luxe  de  la  percep­
tion«  —  luksuz  opažanja.
Bergson  je  ovde  sigurno  u  pravu.  Međutim,  ne  možemo  se 
s  njim  složiti  kada  poriče  da  je  takva  opažajna  selektivnost  u  živo­
tinja  rana  forma  apstrahovanja.  On  svoju  tvrdnju  zasniva  na 
poređenjima  sa  drugim  procesima  u  prirodi  koji  nisu  apstrakcije. 
Da  li  ćemo  govoriti  o  apstrakciji  kada  recimo  sona  kiselina  stalno 
otkriva  soli  kreča  u  raznim  svojim  jedinjenjima  i  uvek  na  njih 
slično  reaguje,  bilo  da  je  to  mermer  ili  kreda;  ili,  pak,  kada  biljka 
uvek  istu  supstancu  izvlači  iz  zemlje?  Verovatno  nećemo,  zato  što 
se  tu  ne  radi  o  odabiranju  nekih  svojstava  iz  datog  konteksta.  Po 
samoj  svojoj  prirodi,  te  hemikalije  ili  biljke  mogu  da  reaguju  samo 
na  ovaj  određen  način.  Ostala  svojstva  okoline  su  im  nedohvatljiva, 
te  stoga  nema  potrebe  za  apstrahovanjem,  niti,  pak,  prilike.  Slično 
tome,  ne  može  se  reći  da  šlep  čovek  zvuke  koje  čuje  apstrahuje 
iz  njihovog  prirodnog  konteksta  čula  zato  što  mu  taj  kontekst  uopšte 
nije  bio  dat.  Niti  čulo  vida  »apstrahuje«,  iz  elektromagnetskog  spek­
134

---