Beleška o piscu

da  nam  zamagle  razumevanje  ove  složene  figure  —  čoveka  koji  se 
zapaža  prvim  pogledom  na  moć  logičkih  manipulacija  i  koga  nagriza 
sumnja  u  čula,  a  koji  je  u  isto  vreme  dovoljno  blizak  prvobitnom 
iskustvu  saznavanja  pomoću  viđenja.
Trenutno  nam  nije  nužno  da  odlučimo  do  koje  mere  je  rascep 
u  Platonovom  pogledu  na  svet  još  bio  pitagorejski,  to  jest,  ontološki 
i  do  koje  mere  je već bio psihološki u Protagorinom sofističkom smislu. 
Da  li  je  Platon  smatrao  da  su  pojedinačnim  čulima  pristupačni  pred­
meti  sami  po  sebi  »nesavršeni«,  to  jest,  nestalni,  nepouzdani  i  stoga 
odgovorni  za  nižu  vrednost  likova  primljenih  kroz  čula?  Ili  je,  pak, 
verovao  da  stabilnost  objektivno  postojećih  arhetipova  doseže  sve 
do  onih  posebnih  entiteta  iz  kojih  čula  izvlače  svoja  obaveštenja  i 
da  se  žalosno  izvrtanje  stvarnosti  događa  tek  u  procesu  opažanja? 
Bez  obzira  na  odgovor,  važno  je  da  nepoverenje  u  obično  opažanje 
duboko  obeležava  Platonovu  filozofiju.  On  je  išao  toliko  daleko  da 
je  potpuno  isključivao  čulne  likove  iz  hijerarhije  koja  vodi  od  naj­
širih  opštosti  do  opipljivih  posebnosti.  Drvo  logičkih  diferencija  za­
vršavalo  se,  za  njega,  na  nivou  vrste.  Čulni  likovi  bili  su  mutni 
odrazi  van  sistema  stvarnosti.  Da  bi  se  izvukle  koristi  iz  onoga  što 
čula  nude,  morao  je  da  se  sledi  primer  matematičara,  koji  prime- 
njuju  vidljive  oblike  i  razmišljaju  o  njima  mada  ne  »misle  na  njih 
nego  na  ideje  na  koje  oni  liče«.  Istinsko  viđenje  opisano  je  u  odeljku 
u  kome  se  ono  navodi  kao  ilustracija  za  to  kako  duša  treba  da  se 
ponaša  prema  najvišem  Dobru:
» . . .  A  duša  je  ka>o  oko:  kada  se  zadrži  na  onome  što  istina  i  biće 
osvetijavaju,  duša  opaža  i  razume  i  zrači  pameću;  ali  kada  se  obrne 
sumraku  postojanja  i  nestajanja,  ona  tada  ima  samo  mnjenje,  i   kreće  se 
žmirkajući,  i  najpre  je  jednoga  mnjenja  a  zatim  drugoga,  i  kao  da  je 
sasvim  bez  pameti.«
ARISTOTEL  ODOZDO  I  ODOZGO
Na  sličan  način  složen  stav  prema  čulnom  iskustvu  sreće  se 
i  u  Aristotelovom  mišljenju.  S  jedne  strane,  on  je  taj  koji  uvodi 
ideju  o  indukciji  —  u  modernom  smislu  znanja  stečenog  prikuplja­
njem  pojedinačnih  primera.  Postoje  životinje,  kaže  on,  koje  mogu 
da  zapamte  ono  što  su  njihova  čula  opazila,  a  među  tim  životinjama 
ima  vrsta  obdarenih  »sposobnošću  sistematizovanja«  čulnih  iskustava 
kada  se  ona  često  ponavljaju.  Ova  sistematizacija,  kaže  on,  radi  slič­
no  zaustavljanju  rasula  za  vreme  bitke:  prvo  zastane  jedan  čovek 
a  zatim  i  drugi,  dok  se  ponovo  ne  uspostavi  prvobitni  poredak.  In­
dukcijom,  dakle,  koja  se  »odvija  kroz  nabrajanje  svih  slučajeva«, 
stižemo  do  poimanja  viših  radova  pomoću  apstrakcije.  Apstrakcija 
uklanja  posebnije  odlike  specifičnijih  primera  i  time  stiže  do  viših 
pojmova,  koji  su  siromašniji  u  sadržaju  ali  širi  u  opsegu.  Ovo  zvuči 
poznato  i  dosta  moderno.  To  uvodi  ideju  o  apstrakciji  koja  uključuje 
sve  veću  udaljenost  od  neposrednog  iskustva.  To  pruža  ispražnjena 
uopštavanja  koja  su  omogućila  modernu  nauku.  Ta  uopštavanja  se 
ograničavaju  na  ono  što  svi  primeri  jedne  grupe  slučajeva  imaju 
zajedničko,  a  zanemaruju  sve  drugo.  Ona  su  sušta  suprotnost  Pla­
tonovim  radovima,  koji  postaju  sve  puniji  i  bogatiji  što  su  na  viša 
mesta  postavljeni  u  hijerarhiji  »ideja«.
16

---

Pa  ipak,  videti  u  Aristotelu  samo  rodonačelnika  moderne  nauč­
ne  apstrakcije  bilo  bi  veoma  varljivo.  Njegov  zanimljiv  primer  rasula 
u  bici  dosta  je  značajan.  On  opisuje  indukciju  kao  ponovno  uspo­
stavljanje  »prvobitnog  poretka«,  to  jest,  kao  način  za  omogućavanje 
pristupa  prethodno  postojećem  biću,  prema  kome  se  pojedinačni  slu­
čajevi  odnose  kao  delovi  prema  celini.  Tačno  je  da  je  Aristotel  bio 
prvi  mislilac  koji  je  shvatio  da  se  suština  nalazi  samo  u  pojedinačnim 
predmetima.  On  je  time  pružio  osnovu  našem  znanju  da  ništa  ne 
postoji  s  one  strane  pojedinačnih  iskustava.  Međutim,  pojedinačni 
slučaj  nipošto  nije  bio  prepušten  svojoj  posebnoj  jedinstvenosti,  iz 
koje  bi  samo  uopštavajuća  misao  mogla  da  ga  iskupi.  Odmah  pošto 
je  opisao  postupak  indukcije,  Aristotel  piše  ovu  značajnu  rečenicu:
»Kada  se  jedna  iz  niza  logički  neizdvojivih  posebnosti  usprotivi, 
najranija  opštost  bude  prisutna  u  duši:  jer,  mada  čin  čulnog  opažanja 
spada  u  posebnost,  njegov  sadržaj  je  opšti  —  na  primer,  ,čovek’,  a  ne 
,čovek  Kalijas’  (Callias).«
Drugim  rečima,  uopšte  nema  opažanja  pojedinačnog  predmeta 
u  modernom  smislu.  »Opažanje  kao  sposobnost«,  kaže  Aristotel  na 
drugom  mestu,  »,takvo’  je,  a  ne  prosto  .ovakvo*«,  to  jest,  mi  uvek 
opažamo,  u  posebnostima,  vrste  stvari,  opšta  svojstva,  a  ne  jedin­
stvenosti.  Stoga,  iako  pod  izvesnim  uslovima  događaji  mogu  da  se 
razumeju  kada  njihovo  ponavljano  doživljavanje  vodi  do  uopštavanja 
indukcijom,  ima  takođe  primera  u  kojima  je  jedan  čin  viđenja  do­
voljan  da  bismo  završili  istraživanje  zato  što  smo  »izdvojili  opšte 
iz  viđenja«.  Vidimo  razlog  onom  što  pokušavamo  da  razumemo  »u 
isto  vreme  u  svakom  primeru  i  intuitivno  znamo  da  mora  tako  da 
bude  u  svim  primerima«.  To  je  mudrost  onoga  što  će  se  kasnije 
nazvati  universale  in  re,  opšteg  datog  u  okviru  samog  posebnog 
predmeta  —  mudrost  koju  naša  današnja  teorija  svim  silama  nastoji 
da  obnovi  u  brizi  za  Wesenssch.au,  tc  jest,  neposredno  opažanje 
suština.
Aristotelu  se  s  pravom  upisuje  u  zaslugu  što  je  zapadnjački 
duh  ubedio  u  potrebu  empiričkog  istraživanja.  Ali,  ovaj  njegov  zah- 
tev  se  tačno  shvata  jedino  ako  se  istovremeno  ima  na  umu  da  je 
on  ovaj  pristup  video  »odozdo«  samo  kao  jednu  stranu  zadatka, 
koji  treba  simetrično  da  se  dopuni  suprotnim  pristupom  »odozgo«. 
Apstrakcija  mora  da  se  dopuni  definicijom,  koja  je  određivanje  pojma 
deduktivnim  izvođenjem  iz  višeg  roda  i  preciznim  izdvajanjem  pomoću 
njegovog  osobenog  atributa  (differentia  specified).  U  stvari,  kada  je 
Aristotel  govorio  o  mišljenju,  on  je  ukazivao  na  silogizam,  to  jest, 
na  veštinu  davanja  iskaza  o  nekom  posebnom  slučaju  uz  konsulto- 
vanje.više  opštosti.  To  je,  opet,  bila  dedukcija.  Karakteristično  je  da 
je  u  devetnaestom  veku  ovaj  silogizam  bio  optuživan  da  je  unapred 
kao  istinu  iznosio  neko  novo  saznanje  o  nečemu  što  je  već  sadržano 
u  glavnoj  premisi.  Ova  optužba  pretpostavljala  je  da  je  opštost  glav­
ne  premise  nastala  indukcijom,  to  jest,  marljivim  prikupljanjem  po­
jedinačnih  slučajeva  u  koje  bi  zaista  spadala  i  postavka  druge  pre­
mise.  Možemo  biti  sigurni  da  bi  i  Aristotelov  oštri  um  bio  i  sam 
uočio  takav  nedostatak.  Ako  teškoće  nisu  izlazile  na  videlo,  to  je 
možda  zato  što  se  za  njega  opšte  (»ono  što  je  takve  prirode  da  se 
može  predvideti  u  mnogim  predmetima«)  nije  nužno  indukcijom 
izvodilo  od  svih  tih  pojedinačnih  slučajeva.  Da  bi  ilustrovao  svoje
17

---