Beleška o piscu

čovek  može  da  navede  bezbroj  primera  koji  pokazuju  da  će  u 
jednoj  nepoznatoj  oblasti  doživljaja  zajedničke  osobine  sastavnih 
delova  preovlađivati  do  te  mere  da  razlike  postaju  nevidljive.  Ljudi 
druge  rase,  izgledaju  svi  isti  dok  čovek  ne  nauči  da  ih  razlikuje. 
Zemljoradnik,  pastir,  čuvar  u  zoološkom  vrtu  na  svaku  životinju 
gledaju  kao  na  jasno  određenu  jedinku.  Za  nekoga  sa  strane,  sve 
su  ovce  i  svi  majmuni  isti.  Vojnici  u  uniformi  i  kaluđeri  u  mantiji 
kao  i  da  nemaju  neku  svoju  ličnost.  Konobara,  prodavačicu,  berbe- 
rina,  često  mušterija  razlikuje  samo  na  nivou  njihovog  zanimanja, 
ali  u  okviru  tog  zanimanja  ne  zapaža  se  differentia  specif ica.  Obim 
diferencije  zavisiće  od  toga  koliko  je  određena  ličnost  ili  kulturna 
grupa  zainteresovana  za  istančavanje  početne  apstrakcije.  Za  pro- 
sečnog  posetioca  muzeja,  možda  će  sve  slike  kvatročenta  i  sve  egi­
patske  skulpture  da  izgledaju  isto.  Prirodnjak  Edvin  Vej  Til  (Edwin 
Way  Teale)  govori  o  tome  koliko  je  njegovoj  ženi  bilo  teško  da  raz­
likuje  razne  marke  automobila:
»Na  ovom  delu  puta  Neli  je  počela  da  obraća  pažnju  na  ,beleg‘ 
automobila.  Bilo  je  to  tajna  za  mene,  rekao  sam  joj,  kako  neko  ko 
može  da  uoči  i  najmanje  razlike  u  perju  kod  vrabaca,  zeba  ili  morskih 
ptica  jedva  da  razlikuje  forda  od  remblera  ili  krajslera  od  buika.  Njeno 
objašnjenje,  ne  bez  logike,  bilo  je:  .Nevolja  je  u  tome  što  automobili 
stalno  menjaju  perje.4«
Menjaju  ili  ne  menjaju,  svejedno,  prosečan  desetogodišnji  dečak 
koji  se  zanima  za  automobile  nema  takvih  teškoća.  Različiti  stepen 
opažajne  diferencijacije  odražava  se  u  izvesnoj  meri  u  načelima  kla­
sifikacije  koja  se  sreću  u  jezicima.  Antropolog  Franc  Boas  ukazao 
je  na  to  da  svaki  jezik,  sa  stanovišta  drugog  jezika,  može  da  izgleda 
proizvoljan  u  svojim  klasifikacijama.  »Ono  što  u  jednom  jeziku  iz­
gleda  kao  jedna  jednostavna  ideja,  u  drugome  može  da  bude  ozna­
čeno  drukčijim  fonetskim  grupama.«
Prve  mentalne  radnje  u  novim  situacijama  nisu  činovi  uopšta- 
vanja,  zato  što  uopštavanju  uvek  mora  da  prethodi  razlučivanje 
pojedinačno  opaženih  slučajeva.  Štaviše,  visoka  opštost  je  početno 
stanje  opažanja.  Radi  se  o  opštosti  izazvanoj  primarnom  apstrakcijom, 
u  smislu  da  se  razlike  koje  ona  krije  nalaze  prilično  iznad  praga 
čula  vida.  Pojedinosti  koje  su  dostupne  očima,  um  još  ne  razlikuje.
Vratimo  se  za  trenutak  na  najranije,  nediferentovano  stanje 
doživljaja  u  novorođenčeta.  Oštru  napomenu  Vilijama  Džemsa  o 
tome  da  novorođenče  sagledava  čulni  svet  kao  »jednu  veliku,  bujnu 
i  bučnu  zbrku«  navodili  su  do  iznemoglosti  oni  koji  uživaju  u  tome 
da  veruju  kako  čula  pružaju  samo  amorfan  haos,  koji  mogu  da 
srede  samo  »više«  sposobnosti  uma.  Ali,  zbrka  nije  normalna  reak­
cija  organizma  ni  na  jednom  stepenu  razvitka.  Zbrka  nastaje  u  po­
sebnim  uslovima,  koji  su  ponekad  patološki,  a  nekad  imaju  veze  sa 
umorom  ili  pasivnošću,  ili,  pak,  kada  na  čulni  sistem  nagrne  preko- 
merna  količina  draži.  To  se  događa  kada  je  priliv  suviše  jak,  a 
moć  obrade  suviše  slaba.  I  sama  Džems  opisuje  zbrku  kao  upadanje 
u  stanje  nerazlučivanja,  suprotno  od  usredsređene  pažnje,  kao  »ne­
kakvo  svečano  predavanje  praznom  proticanju  vremena«.  U  stvari, 
Džemsova  napomena  o  novorođenčetu  nalazi  se  na  jednom  mestu 
kada  govori  o  razlučivanju  i  upoređivanju  i  kada  ističe  važnu
139

---

konstataciju  da  će  se  bilo  koji  broj  utisaka,  iz  bilo  kog  broja  čulnih 
izvora,  kada  istovremeno  dopru  do  uma  koji  ih  još  nije  odvojeno 
doživeo,  stopiti,  za  taj  um,  u  jednu  jedinstvenu,  nepodeljenu  celinu: 
»Zakon  glasi  da  se  stapaju  sve  stvari  koje  mogu  da  se  stope,  i  ništa 
se  ne  izdvaja  sem  onoga  što  mora.«
Džems  ovde  upotrebljava  reč  fuzija.  A,  fuzija  nije  ikonfuzija. 
Tekstura  homogenog  polja  jeste  stanje  reda  nižeg  stepena,  veoma 
pogodnog  da služi  kao pozadina  za  istaknute  draži.  Biće  najverovatnije 
da  to,  a  ne  konfuzija,  jeste  prvobitno  iskustvo  koje  pružaju  neraz­
vijena  novorođenčetova  čula.  Pažljivi  posmatrač  dece  Arnold  Gezel 
(Gesell)  odbacio  je  čuvenu  Džemsovu  opasku  i  ukazao  na  to  da  je 
»mnogo  verovatnije  da  malo  dete  doživljava  vidljivi  svet  najpre  kao 
letimične  i  kolebljive  mrlje  na  neutralnoj  pozadini«.  Doduše,  ni  Gezel 
kao  ni  Džems,  nije  mogao  da  zaviri  u  dečji  mozak,  ali  posmatranja 
spoljašnjeg  ponašanja  govore  Gezelu  u  prilog.
»Oči  novorođenčeta  često  kolutaju  l  kad  ima  i  kad  nema  draži. 
Posle  nekoliko  dana,  pa  i  časova,  dete  uspeva  da  na  kratko  vreme  smiri 
očne  jabučice.  Kasnije,  ono  na  duže  vreme  pomno  zuri  u  svoju  okolinu. 
Kada  mu  četiri  medelje  po  rođenju  zanjihamo  prsten  pred  očima,  ono 
ga  posmatra.  Ako  prsten  lagano  pokrećemo  kroz  njegovo  vidno  polje,  ono 
ga  prati  očima  u  luku  od  oko  90  stepeni.«
Može  se  pretpostaviti  da  dobro  organizovanom  reagovanju  fik­
sacijom  odgovara  podjednako  dobro  sređena  organizacija  vidnog  polja, 
jednostavno  razlučivanje  istaknute  figure  na  neutralnoj  osnovi.  Dakle, 
ovaj  prvi  doživljaj  je  veoma  jako  apstrahovan.  Polje  se  svodi  na 
»šum«,  tj.  na  nediferentovanu  podlogu  na  kojoj  se  ističe  pozitivna 
poruka.  Ta  poruka,  svetlost,  zvuk,  oblik  u  pokretu,  verovatno  je 
sasvim  opšte  prirode.  To  je  pozitivno  »nešto«  u  dotad  nepojmlji­
vom  svetu.
Ako  neko  uporno  hoće  da  tvrdi  da  se  opažanje  sastoji  samo  u 
beleženju  pojedinačnih  pojava,  on  može  da  nam  kao  dokaz  navedi 
da  elementarni  opšti  sadržaji  ne  nastaju  uopšte  usled  apstrakcije,  negc 
prosto  od  netačnog  posmatranja.  On  će  možda  da  ukaže  na  to  da 
kada  posmatrači  uhvate  samo  nekoliko  grubih  opštih  osobina  neke 
stvari,  propustiće  da  zapaze  razlike  koje  ih  odlikuju  ako  su  slične. 
Očigledno  je  da  neoštra  slika  kod  kratkovidih  nije  proizvod  apstrak­
cije.  Tu  se  ne  radi  ni  o  kakvom  odabiranju.  Loše  fokusovano  oko 
prosto  hvata  sve  što  može.  Po  svoj  prilici  je  to  bio  obrazac  za  ono 
što  je  2an  Pjaže  imao  na  umu  kada  je  usvojio  izraz  »sinkretističko 
opažanje«.  Sledeći  navod  govori  u  čemu  je  stvar.
»Deca,  dakle,  ne  samo  da  opažaju  pomoću  opštih  shema,  nego  njima 
upravo  zamenjuju  opažanje  pojedinosti.  Ovde  se  radi  o  nekoj  vrsti  zbrka­
nog  opažanja,  koje  se  razlikuje  od  opažanja  složenijih  formi  kod  odraslil 
i  koje  mu  prethodi.  Ovoj  dečjoj  formi  opažanja  Klapared  (Claparède)  je 
dao  ime  sinkretističko  opažanje,  izraz  koji  je  Henan  odabrao  da  označi 
onu  prvu  ,široku  i  obuhvatnu*  delatnost  duha  gde  se  ,ne  pravi  nikakva 
razlika  i  gde  su  sve  stvari  natrpane  jedna  na  drugu'  (Renan).  Sinkre­
tističko  opažanje  isključuje,  dakle,  analizu,  ali  se  od  naših  opštih  shema 
razlikuje  po  tome  što  je  bogatije  i  zbrkanije  od  njih.«
140

---