Beleška o piscu


Naravno,  odista  ima  mračnih  i  netačnih  opažaja.  Oni  se  jav­



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə61/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   57   58   59   60   61   62   63   64   ...   125

Naravno,  odista  ima  mračnih  i  netačnih  opažaja.  Oni  se  jav­
ljaju  kada  se  nešto  gleda  pod  nepovoljnim  uslovima,  recimo,  kada 
čovek  nepažljivo,  žurno  ili  sporo  shvata,  ili,  pak,  kada  je  konfigu­
racija  draži  dezorganizovana  ili  isuviše  složena.  Međutim,  uopšte 
uzev,  čak  i  kada  draž  nije  jasna,  um  nastoji  da  je  artikuliše  u  neki 
jednostavan,  pravilan  i  određen  oblik.  Kada  oči  daju  optički  oštru 
sliku  a  čovek  je  donekle  budan  i  pažljiv,  sigurno  nema  razloga  da 
dođe  do  zamagljene  slike.  Opažajna  apstrakcija  ne  može  prosto  da 
se  odbaci  kao  nesposobnost.  Radi  se  o  pozitivnom  dostignuću,  tipično 
velike  preciznosti  zbog  relativne  jednostavnosti  formi  izvučenih  iz 
dražnog  materijala.
Srednjovekovni  filozofi  znali  su  da  opažanje  pojedinačnih  stvar, 
u  strogom  smislu,  uopšte  nije  mogućno.  Mens  nostra  singulare  directe 
cognoscere  non  potest,  tvrdi  Toma  Akvinski,  tj.  naš  um  ne  može 
da  saznaje  pojedinačno  i  neposredno.  Celokupna  forma  je  univer­
zalna.  Samo  priznavanjem  apstrakcije  u  opažanju  može  da  se  pre- 
vaziđe  teoretska  dilema,  koju  Rene  Buisu  (René  Bouissou)  rečitc 
opisuje:  »Nous  sommes  contraints  de  choisir  entre  l’abstrait  vide  et 
le  singulier  impensable.«  (Prisiljeni  smo  da  biramo  između  prazne 
apstrakcije  i  nezamislivih  posebnosti.)  Još  određenije,  Buisu  kaže:
»U  stvari,  ako  je  tačno  da  se  jedan  pojam  ostvaruje  time  što  st 
svest  prazni  od  svih  konkretnih  elemenata  i  svih  odnosa  prema  kon* 
kretnom,  onda  su  mostovi  između  opažljivog  i  razumljivog  konačno  poru­
šeni  a  jedinstvo  i  kontinuitet  znanja  postaju  čista  varka.«
UZORAK  I  APSTRAKCIJA
Samjuel  Džonson  je  ishod  apstrakcije  definisao  kao  »manju  ko­
ličinu  koja  sadrži  sposobnosti  i  snagu  veće«.  Ova  definicija  kao  da 
ukazuje  na  puniji,  prikladniji  vid  apstrakcije  od  onog  što  nam  ga 
pružaju  tradicionalni  logičari,  a  da  mu,  međutim,  izričito  ne  pro- 
tivreče.
Ako  apstrakcija  uzima  manju  količinu  iz  veće,  kakva  je  prirod;, 
te  manje  količine?  Možda  može  da  se  kaže  da,  pošto  jedan  ap­
straktan  pojam  često  obuhvata  čitav  niz  slučajeva,  onda  bi  jedan 
od  tih  slučajeva  mogao  da  posluži  kao  pojam  koji  bi  predstavljao 
celinu.  Džordž  Berkli  ukazao  je  na  to  da  jedan  određen  trougao  može 
da  predstavlja  sve  druge;  a  to  i  jeste  slučaj.  Međutim,  pojedinačni 
trougao  je  samo  primerak  svoje  grupe,  te  iako  na  njemu  može  da 
se  obavi  apstrakcija,  nije  svaki  primerak  podoban  da  sam  po  sebi 
služi  kao  apstrakcija  celine.  Primerak  je  pre  svega  samo  uzorak. 
Uzorak  tkanine  nije  nikakva  njena  apstrakcija.  Niti  je,  pak,  uzorak 
nečijeg  ponašanja  apstrakcija  njegovih  sposobnosti.  Kad  bi  svi  ljudi 
bili  jednaki,  niko  od  njih  ne  bi  mogao  da  služi  kao  apstrakcija  čove- 
čanstva.  On  bi  mogao  da  bude  samo  uzorak.  Međutim,  pošto  su  ljud­
ska  bića  toliko  raznolika,  čovečanstvo  može  da  se  apstraktno  prikaže 
pomoću  određenih  ličnosti  koje  ovaploćuju  prirodu  mnogih  ili  svih 
ljudi  u  bitnim  crtama.  Iako  se  radi  o  pojedincima  od  krvi  i  mesa, 
takve  ličnosti  mogu,  kâo  glumci  u  Hamletu,  da  budu  »ogledalo  i 
skraćeni  letopis  svoga  vremena«.  Slično  tome,  članovi  američkog 
Kongresa  ne  zamišljaju  se  kao  uzorci  američkog  naroda  nego  kao  nje­
141


gova  apstrakcija.  Smatra  se,  a  i  sami  sebe  moraju  tako  da  smatraju, 
da  oni  poseduju  sposobnosti  koje  američkom  narodu  omogućuju  da 
stvara  sebi  zakone;  i,  samo  u  odnosu  na  te  sposobnosti  oni  važe  kao 
predstavnici  —  apstrakcija  —  naroda.
Apstrakcija,  dakle,  nije  prosto  uzorak  slučajeva  koje  zastupa. 
Ona  takođe  nije  prosto  uzorak  odlika.  Na  primer,  jedan  atribut  može 
da  razlikuje  jednu  vrstu  predmeta  od  drugih  pa  da  opet  ne  bude 
podobna  apstrakcija  te  vrste  predmeta.  Ako  plava  i  žuta  boja  odli­
kuju  avione  jedne  kompanije  od  aviona  druge,  te  dve  boje  služe 
kao  znak  ili  obeležje  te  avionske  linije,  ali  ni  na  koji  način  ne  odsli- 
kavaju  njen  karakter  ili  prirodu.  Slično  tome,  jedan  znak  ili  neka 
indikacija  nisu  apstrakcija.  Nekoliko  vlasi  koje  je  prikupio  detektiv 
nisu  apstrakcija  zločinca.  Međutim,  krvave  mrlje  na  Josifovom  šare­
nom  ogrtaču  više  su  nego  prosto  posredni  dokazi  o  onome  što  se 
dogodilo.  Za  čitaoca  Biblije,  kao  i  za  Josifovog  oca  i  braću,  skupo- 
ceni  ogrtač,  očev  dar,  predstavlja  Jakovljevu  pristrasnost,  a  krvavt 
mrlje  znače  napad  na  ljubimca.  Izbor  izdajničkog  znaka  nije  slučajan. 
To  je  snažna  vizuelna  apstrakcija  porodične  drame.
Izgubljen  ručni  sat  nije  apstrakcija  vlasnika  koji  ga  je  zaturio. 
Ali,  raznorazni  starinski,  unakaženi  časovnici  izloženi  u  malome  mu­
zeju  u  Nagasakiju,  na  brdu  iznad  kojeg  je  eksplodirala  atomska 
bomba,  deluju  kao  apstrakcija  od  koje  posetiocima  srce  prestaje  da 
kuca.  Svi  časovnici  stali  su  u  jedanaest  časova  i  dva  minuta,  i  taj 
iznenadni,  opšti  zastoj  vremena,  zamrlost  nevinih  svakodnevnih  pos­
lova  izaziva  takav  jedan  neposredan  doživljaj  koji  je  gotovo  snažniji 
od  fotografija  užasa  prikazanih  u  istome  muzeju.  Bitan  vid  događaja 
budi  i  sam  događaj.
Bilo  bi  prijatno  jednostavno  da  se  razume  priroda  apstrakcije 
kada  bi  ona  obuhvatala  samo  izdvajanje  jednog  ili  više  elemenata 
iz  neke  celine.  Ovaj  pristup,  međutim,  nailazi  bar  na  tri  teškoće. 
Prvo,  strogo  uzev,  jedan  te  isti  elemenat  ne  može  da  se  nađe  u 
više  od  jednog  primerka.  Drugo,  proizvoljan  odbir  crta  ne  dovodi  do 
apstrakcije  koja  ima  neko  značenje.  Treće,  čak  i  kada  takav  odbir 
izdvoji  bitne  crte,  prosto  sabiranje  crta  ne  stvara  integrisan  pojam. 
Ukratko  ću  da  ilustrujem  te  tri  teškoće.
Mogao  bi,  bar  teorijski,  da  se  izdvoji  izvestan  broj  elemenata 
iz  jednog  određenog  primerka  —  recimo  obrisi  lica,  boja  očiju,  oblik 
nosa  —  da  bi  se  sačinio  najjednostavniji  portret.  Takav  postupak, 
iako  težak,  bio  bi  sasvim  mehanički.  Ali,  čitava  grupa  primeraka, 
na  primer,  dvadeset  lica,  teško  da  će  imati  potpuno  istu  boju  ili  oblik, 
ukoliko  nisu  mašinski  načinjeni.  Stoga,  da  bi  se  izdvojio  elemenat 
koji  bi  bio  zajednički  za  sve  njih,  mora  se,  u  većini  slučajeva,  pose- 
đovati  istančanija  sposobnost  da  bi  se  otkrili  dovoljno  slični  oblici 
određenih  osobina.  Ovaj  zadatak,  iako  nije  mehanički,  sasvim  je  lak. 
Jedinstvenost  svakog  određenog,  stvarnog  primerka  postavlja  meha- 
nističkoj  teoriji  apstrakcije  jedan  problem  koji  je  jedan  od  ranih 
nominalističkih  filozofa,  Betijus,  izložio  na  sledeći  način.  On  uči  da 
ništa  što  je  zajedničko  množini  stvari  ne  može  da  bude  celina  po 
sebi  zato  što  svaka  stvar  postoji  samo  na  osnovu  toga  što  je  jedna 
stvar.  Kada  jednu  stvar  zajednički  poseduje  više  vlasnika,  svaki  od 
njih  ima  samo  jedan  njen  deo;  ili  je,  pak,  upotrebljavaju  jedan  za 
drugim,  kao  što  se  događa  recimo  sa  bunarom  ili  konjem.  Inače, 
deliće  je  a  da  je  stvarno  ne  poseduju,  kao  na  primer  kada  izvestan
142




Dostları ilə paylaş:
1   ...   57   58   59   60   61   62   63   64   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə