Beleška o piscu

POJMOVI  KAO  VRHUNCI
Statički  gledano,  pojam  predstavlja  ono  što  je  zajedničko  čita­
vom  broju  pojedinačnih  slučajeva.  Prilično  često,  međutim,  pojam  je 
neka  vrsta  vrhunca  u  bujici  neprekidnih  promena.  U  japanskom 
pozorištu  kabuki  iznenada  se  igra  glavnoga  glumca  okamenjuje  u 
jednu  nepokretnu,  monumentalnu  pozu,  takozvanu  mi-e,  koja  ozna­
čava  vrhunac  neke  važne  scene  i  zgusnuto  prikazuje  njen  karakter. 
Manje  očigledno,  balet  i  muzičke  sekvence,  sasvim  uopšteno,  često 
se  organizuju  oko  takvih  jednostavno  oblikovanih  vrhunaca,  koji 
sažimaju  stanje  radnje  u  izvesnim  trenucima  i  služe  kao  belezi  za 
usmeravanje  gledaoca  ili  slušaoca  na  njegovom  putu  kroz  delo  koje 
se  pred  njim  izvodi.
U  slikarstvu  i  vajarstvu,  bezvremenski  lik  često  je  apstrakcija 
nekog  kretanja  ili  radnje.  Takav  statičan  lik  kristalizuje  prirodu 
složenijeg  zbivanja  u  jednu  konačnu  formu;  ali,  on  isto  tako  potis­
kuje  radnju  i  svodi  raznolikost  faza  i  izgleda  na  jedan  jedini  koji 
će  ih  sve  predstavljati.  Ranije  sam  pokazao  kako  perspektivne  pro­
jekcije  nekog  predmeta  u  opažanju  izgledaju  kao  deformacije  »pred­
meta  kao  takvog«.  Kada  se  takva  proforma  ne  shvata  kao  izdvojena 
od  svojih  pojedinačnih  pojava,  nego  kao  središte  oko  koga  se  one 
okupljaju,  onda  se  dobij a  dinamičan  pojam.
Ovo  poimanje  suštine  apstrakcije  može  da  se  izrazi  jezikom  geš- 
taltne  psihologije  tako  što  će  se  reći  da  se  mnogi  fenomeni  iskustva 
grupišu  kao  varijacije  oko  Pràgnanzstufen,  tj.  oko  faza  jasne  preg- 
nantne  strukture.  Verthajmer  je  ukazao  na  to  da  se  ugao  od  93° 
ne  sagledava  kao  samostalan  entitet,  nego  kao  »loš«  pravi  ugao. 
Kada  strune  neke  violine  nisu  podešene,  one  proizvode  nečiste  ili  ne- 
tačne  svinte,  koje  se  čuju  kao  suviše  »visoke«  ili  suviše  »niske«,  a  ne 
kao  »drukčiji interval«  sa  sopstvenim karakterom.  Jasno  određene  faze 
jednog  tonskog  niza  spontano  služe  kao  osnovna  merila  od  kojih 
međuvrednosti  odstupaju  ili  ka  kojima  vode,  kao  »vodeći  tonovi  u 
dijatonskoj  lestvici.  Psiholog  Edvin  Rauš  (Edwin  Rausch),  u  jednom 
sistematskom  razmatranju  ove  pojave  analizuje  kvalitativne  promene 
koje  nastaju  kada  se  neki  ugao  povećava  od  0°  do  180°  (slika  151). 
Najpre  se  prava  upravna  linija  čepa  na  nultoj  tački  u  jedan  strelasti 
šiljak,  koji  se  još  razlikuje od  tipičnog oštrog ugla;  između  obeju  jasno 
određenih  formi  leži  jedna  od  četiri  strukturalno  »nižih«  međuformi, 
koje  su  neodređene,  nekarakteristične  i  dvosmislene.  Druga  jedna  tak-
151

---

va  međuzona  leži  između  oblasti  tipičnog  oštrog  ugla  i  oreola  oko  pra­
vog  ugla.  Slična  organizacija  nalazi  se  u  drugom  kvadrantu,  kojim 
preovladava  oblast  tipičnog  tupog  ugla.  U  neposrednoj  blizini  180° 
mi  više  ne  vidimo  »istinski  ugao«,  nego  pre  neku  povijenu 
pravu  liniju.  Razume  se  da  nagla  podela  između  zona  na  Raušovom 
crtežu  odgovara  postepenim  prelazima,  a  da  vrednosti  u  okviru  svake 
zone  nisu  stalne  nego  se  postepeno  menjaju.
Ponekad,  varijacije  toliko  odstupaju  od  Pràgnanzstufen  da  se 
više  i  ne  prihvata  lako  da  njima  pripadaju.  U  opažajnom  smislu,  je­
dan  pravougaonik  nije  prosto  rod  svih  četvorougaonih  geometrijskih 
slika  sa  pravim  uglovima,  nego  se  odnosi  na  tipičnu  strukturu  tog 
oblika.  Stoga  će  neko  ko  vrlo  dobro  zna  šta  je  pravougaonik  da  se 
začudi  kada  dođe  na  pomisao  da  nešto  što  je  dugačko  jedan  metar 
a  široko  jedan  centimetar  ima  pravo  da  se  zove  pravougaonikom. 
Vizuelno,  ono  je  štap  ili  traka.  Za  izvesne  potrebe,  opažajne,  umetnič- 
ke  ili  naučne,  nužna  je  sposobnost  da  se  pojmovi  rastegnu  i  preko  ono­
ga  na  šta  ukazuje  prvo  viđenje.  U  jednoj  ranijoj  glavi,  pomenuo  sam 
normativni  lik  ljudske  figure  i  teškoće  u  raspoznavanju  koje  nastaju 
u  vizuelnom  opažanju  i  u  umetnosti  kada  likovna  predstava  suviše 
radikalno  odstupa  od  norme.
Dinamični  pojmovi  ne  zahtevaju  stvaran  fizički  kontinuitet  fe­
nomena  na  koji  se  odnose.  Ljudski  um  je  sposoban  da  organizuje  ta­
kav  jedan  kontinuum  od  odvojenih,  široko  rasprostranjenih  celina 
ako  one  dovoljno  liče  jedna  na  drugu.  U  prirodoslovnom  muzeju  u 
Vašingtonu  ima  jedna  grupa  punjenih  pasa,  vukova,  lisica  i  dr.,  koji 
su  tako  poredani  da  različite  nijanse  pojma  pas  sjedinjuju  u  jednu 
koherentnu  sliku.  Drugi  jedan,  lep  primer,  možemo  da  uzmemo  od 
Sopenhauera:
»Tako,  na  primer,  da  bi  se  potpuno  shvatile  ideje  koje  se  izražavaju 
u  vodi,  nije  dovoljno  da  se  ona  vidi  u  mirnom  jezercetu  ili  u  ujednačenom 
potoku;  nego,  te  ideje  se  potpuno  otkrivaju  tek  kada  se  voda  pojavi  u 
svim  okolnostima  i  sa  svim  preprekama.  Usled  njihovog  dejstva  na  nju. 
ona  potpuno  ispoljava  sve  svoje  osobine.  Stoga  smatramo  da  je  ona  lepa 
kada  se  obrušava,  urla  ili  penuša,  skače  uvis,  ili  kada  se  raspršava  u 
padu,  ili  konačno,  kada  veštački  prisiljena,  buja  kao  mlaz.  Tako,  izlažući 
se  različito  u  različitim  okolnostima,  ona  uvek  vem o  potvrđuje  svoj  ka­
rakter;  za  nju  je  isto  tako  prirodno  da  šiklja  nagore  kao  i  da  miruje  na­
lik  na  ogledalo;  ona  je  podjednako  spremna  i  za  jedno  i  za  drugo,  čim 
nastupe  okolnosti.«
Slično  tome,  i  u  umetnosti  jedna  grupa  figura  ili  predmeta  često 
predstavlja  razne  vidove  jedne  te  iste  teme.  Građani  Kalea  od  Ogista 
Rođena  (Auguste  Rodin)  prikazuju  šest  varijacija  reagovanja na  mučni 
zadatak  predaje  neprijatelju.
U  nekim  slučajevima,  varijacije  jedne  pojmovne  teme  organizuju 
se  oko  jednog  jedinog  vrhunca,  dovoljno  snažnog  da  ujedini  drugo­
razredne  pojmove  pod  zajedničkom  apstrakcijom.  U  drugim,  pak, 
slučajevima  ima  više  takvih  vrhunaca  slične  snage.  Oni  mogu  da 
se  toliko  međusobno  razlikuju  da  samo  jedno  zrelo  razumevanje  može 
da  ih  sagleda  kao  pripadnike  jedne  porodice  fenomena.  Za  neis­
kusnog  posmatrača,  oni  izgledaju  toliko  različito  koliko  su  drevnim 
narodima  bile  različite  zvezde  zornjača  od  večernjače.  U  geometriji,
152

---