Beleška o piscu


salno,  prvobitno  uopšte  nisu  bile  namenjene  stvaranju  takvih  prekida



Yüklə 323.28 Kb.

səhifə69/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323.28 Kb.
1   ...   65   66   67   68   69   70   71   72   ...   125

salno,  prvobitno  uopšte  nisu  bile  namenjene  stvaranju  takvih  prekida 
ili  rascepa  između  vrsta,  nego  su  naglašavale  suštinski  kontinuitet 
između  strukturnih  funkcija  ljudskih  bića  i  drugih  životinja.«
Goldštajnovi  i  Sererovi  opisi  sadrže  jasna  ukazivanja  da  su 
njihovi  pacijenti  bili  u  stvari  sposobni  za  opažajne  apstrakcije.  Na 
primer,  ako  se  pod  apstrakcijom  podrazumeva  samo  sposobnost  da 
se  izvlače  zajednički  elementi  ili  svojstva,  može  se  ukazati  na  to  »da 
su svi  ispitanici  bili  sposobni  da  različite  date  predmete  grupišu  prema 
boji  ili  primeni.«  Ako  apstrakcija  znači  izdvajati  sastavne  delove 
nekoga  sklopa,  može  se  reći  da  je  jedan  pacijenat  mogao  da  razlikuje 
geometrijske  figure  u  nekoj  kompoziciji  u  kojoj  se  preklapaju.  Ili, 
pak,  ako  apstrakcija  znači  poimanje  strukturalnih  odlika  složenog 
tipa  stvari  i  njihovo  prepoznavanje  u  nekom  pojednostavljenom  pri­
kazu,  saznajemo  da  pacijenat  razume  sliku  kuće  načinjenu  od  desetak 
ili  dvanaestak  štapića  i  da  može  ponovo  da  je  sastavi.  Za  to  je  bez 
Gumnje  potrebna  apstrakcija;  jer,  kako  je  to  'istakao  Anatol  Pikas, 
jedan  trougao  samo  onda  može  da  se  vidi  kao  krov  kada  se  zanemare 
sve  druge  posebne  odlike  koje  stvarni  krovovi  sadrže  u  pacijentovom 
sećanju.
Goldštajn  i  Šerer  u  takvim  opažajnim  dostignućima  ne  vide 
apstrakciju  zato  što  pacijenti  ovde  hvataju  odlike  iz  situacije  pred 
kojom  se  nalaze,  a  to,  prema  rečima  autorâ,  sačinjava  čisto  »kon­
kretno  ponašanje.«  Konkretno  ponašanje,  koje  preovladava  čak  i  kod 
normalnih  ljudi,  ali  se  smatra  jedinim  za  koje  su  bolesnici  sposobni, 
naziva  se  »pasivnim«  zato  što  reaguje  na  »neposredne  zahteve  odre­
đene  spoljne  situacije«,  nametnute  kao  »opipljive  konfiguracije  ili 
opipljivi  konteksti  u  iskustvenoj  oblasti  fenomena.«  Sta,  onda,  nedo­
staje?  Nedostaju,  kažu  nam,  sposobnosti  da  se  rečima  iskaže  princip 
koji  leži  u  osnovi  datog  praktičnog  ponašanja,  da  se  svoja  ličnost 
odvoji  od  zahteva  date  situacije  i  da  se  obave  radnje  koje  su  protiv 
te  situacije.
IZVLAČENJE  NAČELA
Postoji  obilje  činjenica  koje  govore  o  tome  da  pacijentima  teško 
pada  da  zadovolje  takve  zahteve.  Na  primer,  neko  možda  može  da 
ubaci  lopte  u  tri  kutije  postavljene  na  različitim  udaljenostima  od 
seb e . . .   On  nikad  ne  promaši.  Ali  »ako  ga  pitaju  koja  kutija  je  dalja 
a  koja  bliža,  on  ne  može  da  dâ  nikakvo  objašnjenje  ili  da  nešto  kaže 
o  tome  kakav  postupak  primenjuje  pri  ciljanju.«  ProseČan  normalan 
čovek  odgovara  na  takva  pitanja  bez  ikakve  muke,  ali  može  da  se 
splete  kada  mu  se  postave  slični  zahtevi  na  njegovom,  višem  nivou. 
Sasvim  uopšteno,  ljudima  je  teško  i  često  nemogućno  da  teoretski, 
»apstraktno«,  obrazlože  neki  princip  koji  u  praksi  bez  po  muke  pri- 
menjuju.  Učitelji  i  roditelji  dobro  poznaju  ovaj  problem  zato  što  se 
od njih  često  zahteva  da  rečima  obrazlože  neki  postupak  ili  ponašanje. 
Oni  znaju  da  stvari  treba  da  se  urade  na  izvestan  način,  ali  ne  znaju 
da  sasvim  objasne  zašto.  Naučno  istraživanje  stalno  se  suočava  sa 
ovim  zadatkom.  U  svakodnevnom  životu,  mi  savršeno  držimo  u  rav­
noteži  svoja  tela  dok  stojimo,  hodamo,  vozimo  bicikl,  ali  se  nađemo 
u  nedoumici  kad  treba  da  kažemo  kako  to  radimo.  Vidimo  da  je 
neka  rečenica  nelogično  sklopljena  ili  da  neka  likovna  ili  muzička
158


kompozicija  nije  uravnotežena;  ali,  možda  ćemo  uzalud  nastojati  da 
učeniku  objasnimo  načelo  koje  on  krši.  Američki  pilot  upravlja  avio­
nom  »by  the  seat  of  his  pants«,  tj.  po  pritisku  na  tur  svojih  panta- 
lona,  nemački  fotograf  razvija  negativ  »nach  Schnauze«  —  po  njuhu, 
a  italijanski  kuvar  kuva  »a  lume  di  naso«  —  po  nosu.  Takvo  maj­
storstvo  se  uči,  usavršava  praksom  a  često  i  prenosi  sa  jedne  vrste 
zadatka  na  druge.  Ali,  da  bi  se  taj  princip  teoretski  izvukao,  čovek 
mora  da  bude  u  stanju  da  poimi  odlučujuće  činioce  time  što  će  ih 
izdvojiti  iz  konteksta  celokupnog  fenomena;  on  takođe  mora  da  otkri­
je  šta  ti  činioci  pružaju  i  zašto  ti  njihovi  doprinosi  stvaraju  takvo 
dejstvo.  Naravno,  izvlačenje  principa  zahteva  viši  nivo  intelektualne 
sposobnosti  nego  što  je  njegova  prosta  primena.  Međutim,  važnost 
koja  se  pripisuje  toj  sposobnosti  zavisi  od  toga  kakve  se  vrednosti 
i  ciljevi  imaju.  Ako  neko  procenjuje  ljude  uglavnom  po  njihovoj 
sposobnosti  za  teoretsko  formulisanje,  onda  će  on  možda  smatrati  da 
su  ljudi  sa  povredama  na  mozgu  teže  oštećeni  nego  kada  bi  uglavnom 
uzimao  u  obzir  koliko  se  inteligentno  i  uspešno  ponašaju.  To  nema 
nikakve  veze  sa  pragmatizmom,  nego  sa  tim  koja  se  vrsta  mentalnog 
ponašanja  smatra  za  najproduktivniju.  Naročito,  moramo  da  se  zapi­
tamo  da  li  prosečni  čovek  kao  i  prosečni  psihijatrijski  bolesnik,  treba 
da  se  procenjuje  prema  svojoj  sposobnosti  da  izdvaja  opšte  principe 
iz  konteksta  njihove  primene  ili,  pak,  prema  inteligenciji  koju  poka­
zuje  kada  je  implicitno  upotrebljava  pri  rešavanju  zadataka.
Čovek  može  i  da  se  omete  kada  mu  se  ukaže  na  princip  koji 
leži  u  osnovi  onoga  što  radi.  Ovo  se  događa  pri  učenju  gotovo  svake 
veštine  i  može  da  postane  nesavladiva  prepreka.  U  umetnostima,  na 
primer,  učenje  nekog  opšteg  pravila  za  koje  učenik  nije  intuitivno 
spreman  može  da  bude  štetno.  To  je  problem  koji  se  javlja  u  celo- 
kupnom  znanju.  Psihološke  teorije  mogu  da  naude  osetljivosti  nekog 
čoveka  za  ono  što  se  događa  u  drugima,  pa  i  u  njemu  samom.  Ili, 
kako  je  to  Pol  Valeri  rekao  u  svom  Uvodu  u  poetiku  (Paul  Valéry, 
Introduction  à  la  poétique):  »Ahil  ne  može  da  pobedi  kornjaču  ako 
razmišlja  o  prostoru  i  vremenu.«
Međutim,  takođe  je  tačno  da  vrhunsko  majstorstvo  može  da  se 
postigne  ako  shvate  se  načela  koja  mu  leže  u  osnovi  a  zatim  ponovo 
upiju  u  intuitivnoj  primeni.  Profesionalne  veštine,  naročito  u  fizičkim 
aktivnostima,  zahtevaju  ovu  vrstu  pripreme.  Staviše,  čovek  se  koristi 
svojim  mentalnim  obdarenostima  potpunije  ne  samo  ako  dejstvuje 
intelektom nego  ako  intelektom  shvata  zašto  primenjuje  neki  određen 
postupak  i  zašto  on  vodi  ka  cilju.
Naučnik  je  prevashodni  stručnjak  za  izlučivanje  principa  iz 
posebnih  slučajeva.  Međutim,  za  svrhu  našeg  istraživanja  bitno  je  da 
se  vidi  da  je  on  za  takve  poduhvate  sposoban  ne  pre  svega  zato  što 
može  da  odvoji  teoretske  pojmove  od  slučajeva  na  koje  se  odnose, 
nego  zato  što  može  da  ih  prati  u  okviru  tih  slučajeva.  Naučno  razu- 
meti  neki  slučaj  ili  stanje  stvari  znači  pronaći  u  njemu  spreg  sila  koji 
objašnjava  bitne  odlike  sistema  koji  se  ispituje.  Baš  kao  što  kom- 
pozicioni  sklop  jednog  slikarskog  ili  arhitektonskog  delà  ima  smisla 
samo u  primeni  na  to  delo  a  ne  odvojeno  od  njega,  lako  i  gotovo  čita­
vo  produktivno  razmišljanje  o  teorijskim  iskazima  zahteva  stalno 
oslanjanje  na  fenomene  koje  oni  opisuju.  Samo  jedan  dobro  poznat 
primer  može  ovde  da  bude  dovoljan.  Njutonovo  otkriće  da je  zemljina 
teža jedna  opšta  prirodna pojava  impresivno  je  kao  intelektualan  pod­
159




Dostları ilə paylaş:
1   ...   65   66   67   68   69   70   71   72   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə