Beleška o piscu

vig  zato  što  je  on  bio  sposoban  da  kretanja  planeta  dovede  u  vezu  sa 
čuvenom  jabukom  koja  je  pala  sa  voćke  u  Vulztorpu.  Ali,  sličnost 
koju  je  on  zapazio  imala  je  trajnu  vrednost  samo  zato  što  privlačna 
sila  igra  istu  ulogu  u  kontekstu  sunčevog  sistema  kao  i  u  slučaju  ja­
buke  koja  pada.  Kada  se  taj  uslov  ispuni,  apstrakcija  ne  napušta 
kontekst  iz  koga  je  izvučena.  Naprotiv,  ona  čuva  suštinu  opažljive 
valjanosti  time  što  u  svakom  trenutku  može  da  se  dovede  u  vezu  sa 
onim  vrstama  stvarnih  slučajeva  od  kojih  je  izvedena  i  na  koje  se 
primenjuje.  Iz  toga  možemo  da  zaključimo  da  najproduktivniji  učinak 
apstrakcije  ne  postižu  oni  koji  najblistavije  prevazilaze,  a  u  stvari 
zanemaruju,  kontekste  nego  oni  čija  je  smelost  u  izdvajanju  sličnog 
od  nesličnog  ravna  njihovom  poštovanju  konteksta  u  kojima  su  slično­
sti  otkrivene.
Psihijatrijski  bolesnik  koji  ne  može  da  odgovori  na  pitanja  koja 
se  bave  teorijskim  pojmovima  kao  što  su  »udaljenost«  ne  izneverava 
zato  što nije  sposoban  da  se  odvoji  od  date  situacije — što  on  svakako 
jeste  —  već  u  prvom  redu  zato  što  ne  može  da  pronađe  opšti  pojam 
udaljenosti  u  toj  situaciji.  On  može  da  apstrahuje  do  te  mere  da  od­
nosom  između  udaljenosti  kutija  i  napora  za  bacanje  lopte  barata 
u  okviru  konteksta  same  radnje,  ali  tu  apstrakciju  ne  može  ekspli- 
citno  da odredi  time  što  će  da  je  izdvoji  iz  konteksta.  Normalan  i 
intelektualno  obrazovan  čovek  »vidi«  da  veća  udaljenost  zahteva  veći 
napor;  bolesnik,  koga  sem  njegove  povrede  na  mozgu  možda  ometa 
i  nedostatak  intelektualnog  školovanja,  može  da  primenjuje  isti  taj 
princip,  ali  ne  može  da  ga  izdvoji.  Stoga,  kada  se  suoči  sa  verbalnim 
pojmovima  kao  što  su  »blizu«  ili  »daleko«,  on  ne  može  da  ih  poveže 
sa  svojim  iskustvom.  Ali,  ne  može  se  osporavati  da  bolesnik  vrlo  do­
bro  zna  šta  radi.  Otud,  može  da  dođe  do  pogrešnih  tumačenja  ako  se 
veruje,  kao  što  to  Vitgenštajn  čini,  da  »'znati’  nešto  znači  samo:  moći 
to  nešto  opisati«.
U Z  DLAKU
Za bolesnika se  takođe kaže  da  nije  sposoban  da  apstrahuje  kada 
ne  može  da  ponovi  rečenice  kao  što  su  »Sneg  je  cm«,  ili  da  kaže 
»Sunce  šija«  kada  kiša  pada.  On  se  ne  može  navesti  da  pokaže  kako 
se  pije  iz prazne  čaše  iako može  da  pije  iz  pune.  Može  da napiše  svoje 
ime  na  hartiji,  ali  ne  i  u  vazduhu.  Da  li  ova  vrsta  neuspeha  znači  da 
on  ne  može  da  apstrahuje?  Crni  sneg  nije  apstrakcija  belog  snega, 
a  zadatak  pijenja  se  odbija  baš  zato  što  se  prazna  čaša  raspoznaje  kao 
stanje  stvari  u  kome  nedostaje  bitni  elemenat.  Sta  uopšte  znači  kada 
se  kaže  da  bolesnik  te  zadatke  »ne  može«  da  obavi?  Očigledno,  on  ili 
nije  voljan  da  se  povinuje  ili,  pak,  ne  zna  u  posebnim  okolnostima 
da  radi  nešto  što  inače  normalno  može  da  čini  sasvim  dobro.  Sta  ga, 
onda,  sprečava?  Da  li  je  on  saznajno  nesposoban?  Nesposoban  da 
misli?  Ili,  pak,  da  li  bolesnik  ne  uspeva  zato  što  ne  može  ili  neće  da 
radi  nešto  što situacija  ne  zahteva  ili  mu  protivreči?  Ono što ispitivač 
od  njega  hoće  protivno  je  i  njemu  i  pravom  stanju  stvari.
Uprkos  onome  što  sam  rekao  o  stavu  čoveka  koji misli  prema 
predmetu  o  kome  misli,  može  se  učiniti  da  nesposobnost  da  se  čovek 
oslobodi  date  situacije  predstavlja  kobnu  smetnju.  Konačno,  da  bi  se 
rešio neki  problem,  čovek  mora biti  sposoban  da  menja  strukturu  koju
160

---

mu situacija spontano podastire. Opažanje  se sastoji  u poimanju  suštin­
skih  odlika  datog  stanja  stvari;  ali,  rešavanje  problema  sastoji  se 
u  tome  da se,  u  tom  stanju  stvari,  pronađu  načini  za  promenu  odnosa, 
akcenata,  grupisanja,  odabiranja  itd.,  tako  da  novi  sklop  daje  željeno 
rešenje.  Sasvim  je  verovatno  da  je  ova  sloboda  uma  umanjena  kod 
nekih  bolesnika  sa  oštećenjima  na  mozgu.  Međutim,  jedva  da  se 
mogu  oceniti  obim  i  priroda  tog  oštećenja  ako  se  ne  uzme  u  obzir 
da  čak  i  normalna  osoba  upotrebljava  ovu  duhovnu  nezavisnost  samo 
kada  to  okolnosti  zahtevaju.  Daleko  od  toga  da  bude  proizvoljna  ili 
besmislena  —  nova,  prikladnija  struktura  se  otkriva  u  samoj  situ­
aciji.  Kada  rešava  problem,  čovek  ne  reorganizuje  bez  razloga  ono 
što vidi.  Njega  goni  potreba  da  iz  date  situacije  postigne  nešto  što  ona 
kao  da  nije  spremna  da  pruži.  Psiholog  Karl  Dunkcr  (Duncker)  ovako 
je  to  formulisao:  »Ako  se  neka  situacija  uvede  u  izvesnu  opažajnu 
strukturu  i,  ako  je  ta  struktura  još  ’stvarna’  ili  ’živa’,  mišljenje  po­
stiže  suprotnu  strukturaciju  samo  uz  otpor  prethodne  strukture.« 
U  svesti  čoveka  koji  rešava  problem  predstava  o  cilju  vrši  pritisak 
na  trenutno  datu  opažajnu  strukturu  i  pokušava  da  nametne  preo­
bražaj  u  pravcu  koji  je  potreban  za  rešenje  zadatka.  Zahtevi  pred­
stave  o  cilju  opravdavaju  reorganizaciju  postojeće  strukture.
Prilikom  rešavanja  problema,  moramo,  dakle,  pre  svega  da  se 
pozabavimo  onim  što  je  tog  trenutka  pred  nama.  U  jednom  novin­
skom  stripu  američkog  crtača  Henka  Kečama  (Hank  Ketcham), 
dovitljivi  ali  straobalni  klinac  Denis  Vragolan  stepenasto  izvlači  fi- 
oke  iz  ormana  da  bi  napravio  stepenice  koje  će  mu  omogućiti  da  se 
popne  i  dohvati  kutiju  sa  kolačima  na  vrhu  ormana.  Uobičajena  pred­
stava  o  ormanu  sa  fiokama  protivi  se  ideji  da  ga  sagledavamo  kao 
neko  stepenište,  ali  predstava  o  cilju  (»moram  da  se  popnem!«)  izvlači 
dovitljivo  otkriće  stepenica  iz  mogućnosti  onoga  što  se  našlo  pri  ruci.
Prestrukturisanje  može  da  bude  zabavno,  neka  vrsta  igre,  kao 
kada  Pikaso,  da  bi  zabavio  filmske  gledaoce,  smešeći  se  pretvara 
crtež  ribe  u  crtež  pileta.  Slično  tome  događa  se  u  šalama  i  igrama 
reći.  Ali,  da  bi  se  igrao,  čovek  mora  da  se  oseća  sigurnim,  a  stvari 
kojima  se  igra  ne  smeju  da  pružaju  neki  ozbiljan  otpor.  Najzad,  pre­
strukturisanje  može  da  nastane  i  kada  je  nečija  veza  sa  stvarnošću 
toliko  ozbiljno  oslabela  da  je  od  njene  strukture  i  značenja  ostala 
samo  prazna  spoljašnja  ljudska  —  površinska  građa,  koja  može  da  se 
preobražava  po  volji.  Ova  vrsta  neodgovorne  slobode  često  se  nalazi 
u  crtežima  šizofreničara.
Ljudi  sa  povredama  na  mozgu  verovatno  imaju  suprotni  pro­
blem.  Oni  ne  mogu  da  se  odvoje  od  zahteva  sadašnjice.  Ali,  zar  nema 
vrlo  »normalnih«  razloga  za  neko  od  ovih  »abnormalnih«  ponašanja? 
Psihijatar  traži  od  pacijenta  da  učini  nešto  apsurdno:  da  kaže  da  je 
sneg  crn,  da  pije  vodu  koje  nema,  da  piše  po  vazduhu.  Lekareva 
soba  za  preglede  u  bolnici  nije  pogodno  mesto  za  igru;  a  i  bolesniku 
neće  biti  da  je  mnogo  stalo  do  igranja.  Zbog  svog  strahovitog  ošteće­
nja,  on  se  —  kako  su  se  to  Goldštajn  i  Serer  izrazili  —  nalazi  u  sta­
nju  »opravdane  katastrofalne  reakcije«.  Ako  se,  prilikom  lekarskog 
pregleda,  od  njega  zatraži  da  učini  nešto  besmisleno,  on  će  naj- 
verovatnije  pretpostaviti  da  će,  bude  li  tako  postupio,  to  biti  dokaz  da 
je  zaista  lud.  Da  li  je  to  pogodna  situacija  za  prcveravanje  njegove 
saznajne  gipkosti?  Bilo  bi  zanimljivo  znati  šta  bi  se  desilo,  na  pri­
mer,  ako  bi  se  pacijentu  reklo:  »Zamislite  da  ste  u  stranoj  zemlji,  gde
u
161

---