Beleška o piscu

ljudi  ne  govore  vašim  jezikom.  Kako  ćete  im  staviti  do  znanja  da  ste 
žedni?  Ili,  da  su  vam  potrebne  makaze?«  Ili,  pak,  šta  bi  se  dogodilo 
kada  bi  se  sa  pacijentima  improvizovala  pozorišna  predstava  bez 
rekvizita?  Sedeći  za  stolom,  treba  da  se  prave  kao  da  jedu  i  piju,  bez 
pribora  za  jelo  i  bez  čaša.
Ova  klinička  tumačenja  razmatram  toliko  iscrpno  zato  što  mogu 
da  posluže  kao  tragikomičan  primer  za  ono  što  se  isuviše  često 
smatra  za  karakterističan  vid  dobrog  funkcdonisanja  intelekta.  Ideja 
da  mišljenje  zahteva  odvajanje  od  neposrednog  iskustva  postala  je 
toliko  dominantna  da  se  došlo  do  toga  da  se  razum  koji  dobro  funkci- 
oniše  raspoznaje  po  sposobnosti  da  zanemaruje  date  okolnosti.  Ironija 
je  u  tome  što  se  bolesnik  stavlja  u  položaj  da  brani  razumno  ponaša­
nje  od  zahteva  neopravdane  besmislenosti.  I  samo  zato  što  je  odvaja­
nje  od  datih  okolnosti  označeno  kao  prevashodno  obeležje  mišljenja, 
može  izraz  »apstraktan«  da  se  primeni  ma  ponašanje  koje  nema 
nikakve  veze  sa  apstrakcijom  kao  saznajnom  radnjom.
A
K J
r>  A
D   v
O
A
V
ou
A
Slika  162
Ovaj  pristup  takođe  objašnjava  zašto  eksperunentatori  ne  pri- 
mećuju  impresivna  prestrukturisanja  koja  njihovi  ispitanici  spontano 
obavljaju.  Evo  jednog  primera.  Pacijentu  je  dato  četrdeset  osam  fi­
gura:  šesnaest  trouglova,  šesnaest  kvadrata,  šesnaest  koturova.  U 
svakoj  grupi  četiri  figure  su  crvene,  četiri  zelene,  četiri  žute  i  četiri 
plave.  Uputstvo  je  glasilo:  »Postavite  zajedno  one  figure  za  koje 
mislite  da  mogu  da  se  grupišu!«  U  jednom  slučaju,  jedna pacijentkinja 
je  izdvojila  sve  crvene  figure  i  poredala  ih  kao  na  si.  162a.  Slučajno 
je nedostajao  crveni  disk:  bio je pao pod sto. Zapazivši to, pacijentkinja 
je spontano raspored pramenila u smislu si.  162b.  Ovo je tipičan  primer
162

---

inteligentnog  prestmkturisanja.  Pacijentkinja  shvata  princip  figura 
koje  su  joj  nasumce  date  na  gomilu:  ima  četiri  grupe,  koje  se  raz­
likuju  po  boji!  U  crvenoj  grupi  ima  četiri  od  svakog  oblika.  Na 
osnovu  ovog  apstrahovanja,  ona  može  da  primeti:  mora  da  ima  još 
jedna!  U  toj  neprilici,  ona  pronalazi  potpuno  nov  raspored,  uklju­
čujući  nove  sklopove  i  nove  odnose  da  bi  zadovoljila  svoju  želju  za 
simetrijom.  Ovo  je  zaista  produktivna  nezavisnost  mišljenja,  kojom 
se  ona  oslobađa  od  date  strukture.
Pacijentkinja  je  ovde  razbila  datu  celinu  na  dolove  da  bi  je 
reorganizovala  —  tačno  ono  što,  prema  Goldštajnu  i  Šereru,  bolesnici 
sa  povredama  na  mozgu  ne  mogu  da  čine.  Ali,  pacijenti  zaista  imaju 
teškoće  kada  treba  kockicama  u  boji  da  kopiraju  figure  kao  na  si. 
163a.  Možda  će  da  upotrebe  prave  boje,  ali  će  promeniti  oblike  i  ras­
pored  (si.  163bj.  Dosta  često,  pogrešno  rešenje,  kao  u  ovom  slučaju, 
ide  dotle  da  relativno  složen  uzor  predstavlja  strukturalno  uprošće- 
nije  organizovanim  sklopom  —  što  je  prilagođavanje  nivou  vizuelnog
Slika  163
PLAVO
CRVENO CRVENO
£
BELO
poimanja  pristupačnog  toj  ličnosti.  Ova  vrsta  pojednostavljenja,  koja 
nam  je  dobro  poznata  iz  dečjih  crteža,  ne  dokazuje  nužno  da  ta 
ličnost  nije  bila  sposobna  da  shvati  sklop  uzora.  Staviše,  ona  pred­
stavlja  opažajnu  apstrakciju,  koja  ukazuje  na  elementarni  stepen 
poimanja,  a  ne  na  saznajni  nedostatak.
Jedan  od  razloga  za  »netačno«  reprodukovanje  leži  u  tome  što 
ako  neko  ko  nije  naučio  da  mehanički  tačno  kopira,  on  će  pre  da 
obraća  pažnju  na  opštu  strukturu  uzora,  nego  da  ga  komad  po  komad 
mehanički  imitira.  Gustav  Jahoda  opisuje  ovaj  pristup  u  svojim 
ogledima  sa  nigerijskim  dečacima,  kojima  je  dao  neke  Goldštajn- 
-Sererove  testove.  Umesto  da  sistematski  slažu  jedan  blok  za  drugim, 
dečaci  bi  na  trenutak  pogledali  uzor,  onda  se  usredsredili  na  repro­
dukovanje,  pri  čemu  su  najviše  jedanput  bacili  ovlašan,  brz  pogled 
na  uzor.
Na  isti  način  će  postupiti  i  umetnik  ako  nema  za  cilj  da  napravi 
naturalistički  vemu  kopiju.  Veoma  je  poželjno  i  čak  neophodno  za 
inteligentno  rešavanje  mnogih  zadataka  da  se  traga  za  opštom  štruk­
li«
163

---

turom  date  situacije  a  ne  da  se  ona  ispituje  i  reprodukuje  mehanički, 
komad  po  komad.  Nastavnici  umetnosti  odvraćaju  učenike  da  na 
parče  kopiraju  ili  zanemaruju  opštu  strukturu  kompozicije.  Poimanje 
opšte  strukture  je  podjednako  bitno  za  inteligentno  procenjivanje 
društvene  situacije  ili  za  rešavanje  naučnih  problema.  Naravno,  me­
haničko  kopiranje  može  da  bude  poželjna  veština,  ali  ako  neko  nije 
sposoban  ili  nije  voljan  da  to  radi,  ne  smemo  mu  to  olako  pripisivati 
u  greh.  Možda  se  kod  njega  ne  radi  toliko  o  nedostatku  koliko  o 
veoma  pozitivnoj  ljudskoj  crti  —  spontanoj  apstrakciji.  Prirodno, 
neprisiljeno  opažanje  ne  sastoji  se  u  sistematskom  ispitivanju  svih 
pojedinosti.  Viđenje  nije  katodni  zrak  usmeren  mašinom.
Ljudi  se  uopšte  ne  slažu  u  shvatanjima  o  tome  šta  sačinjava 
zadovoljavajuću  kopiju.  U  Goldštajn-Sererovom  testu,  mnogi  ispita­
nici  su  »omanuli«  zato  što  su  zanemarili  prostornu  orijentaciju  ili 
veličinu  uzora.  I  ovde  se,  opet,  radi  više  o  tome  da  je  sloboda  u 
odnosu  na  uzor  vrlina  a  ne  mana.  Sposobnost  da  se  identifikuju  tipovi 
predmeta  uprkos  različitoj  orijentaciji  i  izmenjenom  obliku  jeste 
pozitivno  dostignuće  provereno  u  ogledima  o  ekvivalentnosti  draži 
kod  male  dece  i  životinja.  Zanemarivanje  razlike  u  veličini  bitno 
je  takođe  i  za  opažanje  predmeta  na  različitoj  udaljenosti  i  neophodno 
je  za  razumevanje  slika.  Neki  posebni  zadaci  odista  zahtevaju  da  se 
strogo  poštuje  orijentacija  ili  veličina;  ali  u  osnovi,  inteligentno  i 
korisno  ponašanje  ne  zahteva  nikakvu  pedantnu  tačnost.  Svakako, 
kada  ispitivač  kaže:  »Molim  vas,  iskopirajte  mi  ovu  šaru  pomoću 
ovih  kockica!«,  time  se  ni  na  koji  način  ne  ukazuje  na  kakvu  se 
vrstu  kopije  tačno  misli.
S 
druge  strane,  kada  pacijent,  na  zahtev  da  spoji  nijanse  odre­
đene  boje,  odbija  da  grupiše  datu  nijansu  sa  svakom  koja  nije  pot­
puno  istovetna,  proglašava  se  da  je  nesposoban  da  apstrahuje.  Zar 
je  trebalo  da  drukčije  postupi?  Pretpostavimo  za  trenutak  da  smo 
suočeni  sa  takvim  zadatkom  i  da  nam  život  zavisi  od  tačnog  odgovora. 
Kako  bismo  se  mi  ponašali?  Ispitivač  nam  pokazuje  izvesnu  nijansu 
zelenog  i  pita:  »Koja  od  ovih  drugih  može  da  se  grupiše  sa  ovom?«, 
ili  »pripada  ovoj?«  ili  može  da  »ide  uz  ovu?«  Vi  vidite  da  su  sve 
one  zelene,  ali  pošto  se  radi  o  životu  i  smrti,  zar  ne  biste  išli  nasi- 
gurno  i  odbili  da  povežete  svake  dve  nijanse  ukoliko  nisu  praktično 
istovetne?  Možda  je  pacijentova  sposobnost  da  grupiše  slične  stvari 
zaista  bila  umanjena;  ali,  test  kao  što  je  ovaj  to  ne  dokazuje.
Veoma  informativna  teškoća  nastaje  kada  se  pacijentu  pruže, 
recimo,  povesma  vune  obojena  u  različite  nijanse  zelenog,  a  pitanje 
sada  glasi  »Zar  sva  ova  povesma  ne  pripadaju  jedno  uz  drugo,  zar 
ne  idu  jedno  uz  drugo?«  U  jednom  slučaju  koji  saopštavaju  Goldštajn 
i  Serer,  pacijent  odbija  ovakvo  sugestivno  pitanje;  on  pokazuje  na 
jednu  određenu  nijansu  u  gomili  i  kaže  »Zelena!«,  ali,  uporno  tvrdi 
da  nijedno  drugo  povesmo  ne  može  da  se  grupiše  sa  ovim.  Ovde 
prevaziđena  tehnika  građenja  pojmova  dolazi  u  sudar  sa  intuitivnim 
postupkom  apstrahovanja  »tipom«,  o  čemu  sam  ranije  govorio.  Ekspe- 
rimentator  primenjuje  merila  tradicionalne  logike:  svaki  primerak 
koji  sadrži  zelenilo  spada  u  kategoriju  »zeleno«.  Ali,  pacijent,  kao 
i  svako  ko  se  služi  očima,  ne  vidi  prosto  niz  boja  sjedinjenih  zajed­
ničkom  osobinom,  nego  čistu,  »pravu«  zelenu  boju  sa  mnogo  približnih 
boja  oko  nje.  U  poređenju  sa  ovom  jednom  istinskom  zelenom  — 
Krečmerov  Gliicksfall  —  tj.  sa  ovim  ovaploćenjem  čistoga  tipa,  one
164

---