Beleška o piscu


stalosti  ili  oskudice.  Cesto  se  pripisuje  i  nedostatku  prirodne  obdare­



Yüklə 323.28 Kb.

səhifə73/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323.28 Kb.
1   ...   69   70   71   72   73   74   75   76   ...   125

stalosti  ili  oskudice.  Cesto  se  pripisuje  i  nedostatku  prirodne  obdare­
nosti.  U  stvari,  studije  ranih  stepena  intelektualnog  razvoja  otkrivaju 
nam  jedan  duhovni  stav  koji  na  svoju  štetu  zanemarujemo  u  sebi 
samima.
MIŠLJENJE  BLISKO  ŽIVOTU
U  našoj  sopstvenoj  sredini,  ljudi  sa  malo  škole  često  misle  na 
način  koji  je  Frank  Risman  (Riessman),  govoreći  o  »stilu«  takozvanog 
ometenog  deteta,  ukratko  ovako  izložio:  To  dete  je:
1.  Telesno  i  vizuelno,  a  ne  akustično.
!.  Usredsređeno  na  sadržaj,  a  ne  na  formu.
3.  Orijentisano  prema  spolja  a  ne  prema  unutra.
4.  Orijentisano  na  problem,  a  ne  na  apstraktno.
5.  Indukativno,  a  ne  deduktivno.
6.  Prostorno,  a  ne  vremensko.
7.  Sporo,  brižljivo,  strpljivo,  istrajno  (u  za  njega  važnim  oblastima),  a  ne 
brzo,  razborito,  spretno,  prilagodljivo.
Jasno  je  da  ometeno  dete  na  koje  se  ove  crte  odnose  nije  ni  ti­
pično  duhovno  osakaćeno  dete  iz  velikovaroških  jatagan-mala  niti 
pak  žrtva  zaglupljenosti  po  prigradskim  vilama,  jer  njima  često  ne­
dostaju  osobine  koje  su  ovde  opisane.  Ta  deca  nisu  ni  radoznala  ni 
pažljiva,  ne  mogu  da  se  usredsrede  i  nesposobna  su  da  svoje  misli  i 
osećanja  spontano  izraze.  Pre  nego  što  govorimo  o  njima,  nužno  je 
da  pomenemo  da  se  ovde  radi  o  ljudima  koji  su  saznajno  i  motivaci- 
ono  dovoljno  opremljeni,  ali  su  ometeni  u  tom  smislu  što  im nedostaje 
obrazovanje  potrebno  za  uspeh  u  školi,  testovima  inteligencije  i  u 
izvesnim  strukama  tipičnim  za  velike  gradove.
Ovde  se  delimično  radi  o  jezičkim  teškoćama.  Reci  i  rečenički 
oblici  jezika  koji  upotrebljava  obrazovana  srednja  klasa,  pa  se  stoga 
neguje  i  u  školama,  često  se  odnose  na  predmete,  običaje,  uređaje  i 
misaone  radnje  strane  »nižim«  klasama.  Elison  Dejvis  (Allison  Davis) 
ukazala  je  na  to  da  u  testovima  inteligencije  poneki  ispitanik  ne  može 
da  se  snađe  sa  takozvanim  verbalnim  analogijama  zato  što  ne  razume 
značenje  izraza  kao  što  su  » . . .   je  prema  . . .   kao  ...«:  »Glasno  je  pre­
ma  zvuku,  kao  što  je  jarko  prema  čemu?«  On  je  poražen  pre  nego 
što  je  i  počeo.  Pa  ipak,  ona  kaže:
»Gotovo  u  svim  testovima  inteligencije,  autori  su  uglavnom  prime- 
njivali  dva  tipa  verbalnih  pitanja  da  bi  svoje  testove  snabdeli  najtežim 
problemima  i  da  bi  prosejali  .osrednje4  i  .prosečne4  od  .odličnih4.  Ta  dva 
tipa  pitanja  zasnivaju  se  na  (1)  verbalnom  odnosu  i  složenoj  akademskoj 
frazeologiji  (kao  što  su  »analogije4,  ili  »suprotnosti4  ili  .silogizmi4);  i  (2)  ret- 
kim  rečima  (koje  se  često  pojavljuju  u  testovima  poznavanja  rečničkog 
blaga  i  .definicijama4).
Verbalne  teškoće,  iako  često  odlučujuće  u  praksi,  tiču  nas  se  ovde 
samo  onoliko  koliko  odražavaju  razlike  u  mišljenju.  Do  srži  problema 
stižemo  kada  čujemo  šta  stručnjak  kaže:  »Ono  što  svi  testovi  inteli­
gencije  mere  jeste  sposobnost  da  se  barata  simbolima.  Što  je  čovek 
inteligentniji,  to  složeniji  i  apstraktniji  ti  simboli  mogu  da  budu.«
167


Izraz  simbol  može  da  znači  mnoge  stvari.  U  jednom  ranijem  pogla­
vlju  govorio  sam  o  simbolima  u  kojima  se  opažaji  i  pojmovi  sjedinju­
ju.  Ovde  se,  međutim,  simboli  shvataju  kao  nešto  sasvim  suprotno, 
naime,  kao  misaoni  predmeti  odvojeni  od  neposrednog  iskustva.  Još 
jedan  navod  poslužiće  kao  ilustracija  za  ovo.  »Srednja  klasa  bavi  se 
uglavnom  simbolima  da  bi  živela,  a  radnička  klasa  bavi  se  uglavnom 
stvarima.«  Kada  se  te  dve  izjave  spoje,  ispašće  da  je  inteligencija 
privilegija  srednje  klase.
U  danas  uobičajenoj  upotrebi,  reč  simbol  obuhvata  čitavu  oblast 
likova  i  znakova  ne  praveći  nikakvu  razliku.  Ona  i  najmehaničkijim 
i  najposrednijim  odnosima  između  označivanja  i  označenog  poklanja 
nezaslužni  oreol  pozajmljen  od  najproduktivnije  vrste  značenja. 
Ono  što  je  gornjom  izjavom  zaista  htelo  da  se  kaže  jeste  da  otprilike 
polovina  stanovništva,  poslovni  ljudi  i  kancelarijski  službenici,  nas­
tavnici,  advokati,  državni  činovnici  i  prodavci  provode  radno  vreme 
u  pukom  ukazivanju  na  prave  predmete,  prave  proizvode  i  prave  us­
luge  umesto  da  te  stvari  sami  proizvode  ili  upotrebljavaju.  Posrednost 
ovog  odnosa  dosta  lako  dovodi  do  delimičnog  ili  potpunog  odvajanja 
od  predmeta  tih  delatnosti.  Prodavačica  može  doduše,  da  drži  robu 
u  rukama,  ali  će  o njoj  da  misli  samo  kao  o  sredstvu  kojim  se  obavlja 
prodaja;  advokat  može  da  bude  obuzet  čisto  formalnom  igrom  kako 
da  određen  slučaj  uklopi  u  njegove  zakonske  presedane;  nastavniku  se 
događa  da  prilikom  prenošenja  podataka  iz  udžbenika  izgubi  smisao 
onoga  o  čemu  ti  podaci  govore.  Do  ovog  štetnog  otuđenja  lako  dolazi 
kada  se  neko  bavi  samo  stvarima  koje  stoje  umesto  drugih  stvari. 
To  je  jedno  bolesno  odvajanje.  Ali,  ono  se  izjednačava  sa  najvišim 
oblikom  ljudske  inteligencije  ako  se  apstrakcija  shvata  kao  povlače­
nje  od  neposrednog  iskustva.
Stoga,  kada  se  za  ljude  na  ranim  kulturnim  stepenima,  decu 
i  neobrazovane  kaže  da  imaju  teškoća  sa  »simbolima«,  nužno  je  da 
se  ispita  šta  to  znači.  Jesu  li  oni  nesposobni  da  misle  apstraktno?  Ili, 
pak,  nisu  sposobni  ili  nemaju  volje  da  se  upuste  u  misaone  radnje 
koje  su  bez  veze  sa  datim  zadatkom?  Prvi  nedostatak  bio  bi  koban 
po  njih  i  značio  bi  da  nisu  sposobni  da  se  inteligentno  ponašaju;  u 
drugom  slučaju,  radi  se  o  nedostatku  koji  treba  brižljivo  da  se  odmeri 
prema  velikoj  osnovnoj  vrednosti  mentalnog  stava  koji  odbija  da 
dejstvuje  van  konteksta.
Ponovo  čitamo  u  stručnoj  literaturi  da  ima  »dva  stila  izražava­
nja«,  i  to  motorni  i  pojmovni;  ili,  da  su  deca  nižih  klasa  »orijentisana 
na  stvari«  dok  su  deca  srednje  klase  »orijentisana  na  ideje«.  Ovakvo 
pravljenje  razlike  može  da  ima  neku  vrednost  kao  opis  tipičnog  pona­
šanja;  ali,  mora  se  imati  na  umu  da  se  ta  dva  stava  međusobno  ne 
isključuju.  Kada  neko  ko  je  motorni  tip  »veoma  mnogo  upotrebljava 
voljne,  a  naročito  velike  mišiće  tela«,  to  ne  znači  nužno  da  se  on  ko­
risti  telom,  a  ne  umom.  Daleko  od  toga  da  je  atleta  bez  mozga,  on 
možda  spada  u  onu  vrstu  ljudi  koji  najbolje  misle  kada  nešto  rade, 
bilo  snažno  i  grubo  kao  manuelni  radnici  ili  delikatno  kao  časovniča- 
ri.  Ono  što  je  važno  nije  da  on  više  voli  fizičku  aktivnost  nego  »mani- 
pulisanje  idejama«,  nego  za  kakvu  aktivnost  on  upotrebljava  svoje 
telo.  Motorna  ličnost  mora  da  bude  i  opažajno  orijentisana  ličnost, 
pošto  da  bi  delovala  na  svet,  ona  mora  da  bude  svesna  situacije  na 
koju  treba  da  reaguje.  Opseg  i  dubina  njenog  opažanja  odrediće  nivo 
inteligencije  njenog  ponašanja.  Očigledno  ne  postoji  plafon  inteligen-
168




Dostları ilə paylaş:
1   ...   69   70   71   72   73   74   75   76   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə