Beleška o piscu

»dve  katoličke  sestre  tri  dimenzije 
dvanaest  apostola  hiljadu  i  jedna  noć 
trideset  i  dva  položaja  šest  delova 
sveta  pet  kardinalnih  tačaka  deset  godina 
dobre  i  verne  službe  sedam  smrtnih  grehova 
dva  prsta  šake  deset  kapi  pre  svakog  jela 
trideset  dana  zatvora  od  čega  petnaest 
u  samici  pet  minuta  pauze«.
U  praktičnom  životu,  broj  ljudi  ili  predmeta  obično  je  stvar 
stalne  pažnje.  Jedno  vajkadašnje  društveno  pravilo  nalaže  da  broj 
lica  pozvanih  na  večeru  bude  manji  od  broja  Muza,  a  veći  od  broja 
Gracija.  I  u  umetničkom  delu  broj  nije  proizvoljan.  Sonata  od  tri 
stava  ili  fasada  hrama  sa  sedam  stubova  imaju  srednji  komad,  koji 
paran  broj  delova  ne  daje.  Dva  sveca,  po  jedan  sa  obe  strane  uz 
Bogorodicu,  sačinjavaju  formalnu  grupu  koja  odražava  hijerarhijski 
princip,  dok  neparan  broj  pratećih  figura  stvara  životniji  utisak  sva­
kodnevnog  okupljanja.  Broj  slogova  5-7-5  u  trorednim  japanskim 
pesmama  haiku  čini  da  drugi  red  bude  središna  osovina  vertikalne 
simetrije,  a  istovremeno  stvara  i  otvoreniju,  dinamičniju  zvučnu 
strukturu  nego  što  bi  to  bio  slučaj  kod  redova  sa  parnim  brojem 
slogova.  U  bajkama  u  kojima  je  najmlađi  sin  najuspešniji  uvek  ima 
tri  brata,  zato  što  je  ponavljano  ponašanje  dvojice  starijih  najmanji 
broj  potreban  da  bi  se  pokazao  prosečan  način  ponašanja,  iz  koga 
se  mladi  junak  kao  izuzetak  izdvaja.  Četiri  brata  bilo  bi  suviše.  Dva 
bi  stvarala  zatvorenu,  simetričnu  grupu,  u  kojoj  bi  dobro  i  zlo,  glupo 
i  pametno  međusobno  držali  ravnotežu  kao  dvojstva.  Kralj  Lir  morao 
je  da  ima  tri  kćeri,  ni  manje  ni  više;  a  Trojstvu  su  potrebna  tri  ele­
menta  da  bi  predstavljalo  jedinstvo  a  ne  suprotnost.
Ovi  nasumični  primeri  imaju  za  cilj  da  pokažu  kako  nesposob­
nost  ili  nevoljnost  ljudi  da  kvantitativne  vidove  situacije  tretiraju 
samo  kao  brojeve  nisu  prosto naprosto znak  zaostalosti.  Najčešće,  takvi 
kvantiteti  su  neodvojivi  od  svoje  uloge  i  funkcije  u  celini  čiji  su  deo.
OPAŽANJE  KOLIČINA
Brojevi  su  srazmerno  poznata  tekovina  uma.  Oni  nisu  obavezno 
najbolje  oruđe  za  opisivanje  i  razumevanje  predmeta  ili  drugih  situ­
acija  kod  kojih  se  radi  o  kvantitetu.  Brojanju  prethodi  opažajno  poi­
manje  grupa,  koje  za  izvesne  svrhe  ostaje  kao  jedini  prikladan  pri­
stup.  Slikar  možda  nikad  ne  broji  figure  ili  oblike  koje  nanosi  u 
neko  svoje  delo;  koliko  njih  mu  je  potrebno,  on  određuje  na  osnovu 
vizuelnih  zahteva  kompozicije.  Dete  će  šaku  ili  stopalo  da  nacrta  sa 
onoliko  prstiju  koliko  je  potrebno  da  mu  forma  izgleda  ispravno.  Čak 
i  kada  dete  zna  da  broji,  tačan  broj  u  njegovom  crtežu  uopšte  nije 
važan  ili  će  i  da  smeta  vizuelnom  redu  oblika.  Verthajmer  primećuje 
da  broj  konopaca  potrebnih  za  učvršćivanje  jarbola  ili  broj  stubova 
za  postavljanje  kostura  kuće  pri  građenju  ne  mora  da  bude  poznat 
na  osnovu  brojanja,  nego,  kod  primitivnih  naroda,  najčešće  na  osnovu 
vizuelne  predstave  o  konstelaciji  i  njenim  funkcijama.  Pastir  ili  vođa 
grupe  može  da  zna  kada  mu  je  grupa  potpuna  a  da  mu  nije  poznat 
broj  članova  od  kojih  se  ona  sastoji.  Oblik  neke  geometrijske  slike
174

---

ili  raspored  njenih  tačaka  može  da  se  zna,  raspoznaje  ili  nacrta  a  da 
se  uopšte  u  svesti  nema  podatak  o  broju  uglova,  strana  ili  tačaka 
koje  ona  sadrži.
U  mnogim  slučajevima  i  za  mnoge  svrhe,  tačna  količina  eleme­
nata  nije  važna.  Žan  Pjaže  pokazao  je  da  kada  se  od  male  dece 
zatraži  da  kopiraju  neku  figuru  načinjenu  žetonima,  tačno  pogode 
oblike  figure  i  ne  vodeći  brigu  o  broju  elemenata.  U  prethodnoj  glavi 
napomenuo  sam  da  ne  postoje  jednostavna  merila  o  tome  šta  je 
prihvatljivo  kao  tačna  kopija.  Nema  nikakvog  smisla,  rekao  je  Martin 
Hajdeger  (Heidegger)  jednom  prilikom,  »smatrati  da  je  današnja 
nauka  tačnija  od  antičke«,  ali,  pak,  da  njen  način  poimanja  egzisten­
cije  više  odgovara.  Grčka  reč,  kaže  on,  od  koje  potiče  naša  mate­
matika,  »znači  ono  što  čovek  unapred  zna  o  entitetima  koje  posmatra 
i  stvarima  kojima  se  bavi«.  Samo  kada  broj  spada  u  te  unapred  poz­
nate  osobine  stvari,  numerička  matematika  se  primenjuje  na  njih. 
Ovaj  preduslov  ne  postoji  za  izvesne  pristupe  znanju  koji  moraju  da 
odbace  brojčanu  tačnost  u  interesu  sopstvene  vrste  stroge  tačnosti.
četiri  pištolja  su  znatan  broj,  ali  četiri  zrna  pirinča  možda  nisu 
uopšte  »četiri«,  nego  »gotovo  ništa«,  »jedva  nešto  preostalog  pirinča«. 
Smejemo  se  kada  neki  pedant  ili  priprost  čovek  koji  ceni  stvari  prema 
količini  upotrebi  tačne  brojeve  tamo  gde  im  nije  mesto,  kao  kada 
recimo  Don  Žuanov  sluga  Leporelo  ljubavne  uspehe  svog  gospodara 
nabraja  u  hvalisavom  popisu:
»In  Italia  sei  cento  quaranta 
In  Almagna  due  cento  e  trent’una 
Cento  in  Francia,  in  Turchia  novant’una 
Ma,  ma,  in  Ispagna  sono  già  mille  e  tre.«
Međutim,  kada  u  Matejinom  jevanđelju  Isus  pita  Simona  Petra: 
»Ili  misliš  da  ti  ja  ne  mogu  sad  umoliti  oca  svojega  da  mi  pošalje 
više  od  dvanaest  legeona  anđela?«,  navođenje  određenog  broja  daje. 
pitanju  izvesnu  pesničku,  opažajnu  boju,  te  se  podrazumeva  da  ne 
treba  bukvalno  da  se  shvati.
Ima,  dakle,  dva  sasvim  različita  načina  da  se  neki  kvantitet 
dokuči  —  brojanjem,  ili  merenjem  i  poimanjem  opažajne  strukture. 
Naravno,  brojanje  i  merenje  su  takođe  opažajne  radnje,  ali  oni  raz­
bijaju  strukturu  sklopa  na  pojedinačne  jedinice  tako  da  se  vizuelni 
deo  radnje  svodi  na  prepoznavanje  tih  jedinica  jednu  po  jednu;  ili, 
pak,  oni  upoređuju  datu  količinu  sa  nekim  spol ja  uvedenim  merilom. 
Drugi  metod  sastoji  se  u  tome  što  se  količine  procenjuju  i  upoređuju 
prema  njihovoj  opažajnoj  formi.  Ponekad,  ovaj  metod  utvrđuje  tačne 
brojeve,  kao  kada  se,  recimo,  tačkice  na  pločicama  domina  raspoznaju 
kao  jedinice,  dvojke  ili  petice;  češće  se  događa  da  ovaj  metod  daje 
samo  procenu  veličina.  Samo  se  po  sebi  razume  da  su  oba  postupka 
na  svoj  način  korisna.
BROJEVI  KAO  VIDLJIVI  OBLICI
Odnosi  između  brojeva  su  naročito  čisti  i  jasno  određeni.  Stoga 
nas  čisti  brojevi  dovode  u  veliko  iskušenje.  Još  otkad  su  pitagorejci 
pronašli  jednostavne  brojčane  odnose  za  tonske  intervale  na  flauti  i
175

---