Beleška o piscu



Yüklə 323.28 Kb.

səhifə8/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323.28 Kb.
1   ...   4   5   6   7   8   9   10   11   ...   125

2.  INTELIGENCIJA  VIZUELNOG 
OPAŽANJA  (I)
OPAŽANJE  KAO  SAZNANJE
Može  se  učiniti  da  naslov  ove  glave  sadrži  očiglednu  protiv- 
rečnost.  Kako  to  može  da  bude  inteligencije  u  opažanju?  Zar  nije 
inteligencija  stvar  misli?  I  zar  misao  ne  počinje  tamo  gde  se  rad 
čula  završava?  Upravo  te  pretpostavke  ćemo  razmatrati  u  ovome 
što  sledi.  Ja  ovde  tvrdim  da  saznajne  radnje  koje  se  zovu  mišljenjem 
nisu  privilegija  mentalnih  procesa  iznad  i  izvan  opažanja,  već  su 
suštinski  sastojci  samog  opažanja.  Imam  na  umu  takve  radnje  kao 
što  su  aktivno  istraživanje,  odabiranje,  poimanje  suštine,  pojedno­
stavljivanje,  apstrahovanje,  analiza  i  sinteza,  dopunjavanje,  isprav­
ljanje,  upoređivanje,  rešavanje  problema,  kao  i  kombinovanje,  izdva­
janje,  smeštanje  u  kontekst.  Ove  radnje  nisu  prerogativa  nijedne 
mentalne  funkcije;  one  su  način  na  koji  i  ljudski  i  životinjski  mozak 
obrađuje  saznajni  materijal  na  svakom  nivou.  Nema  nikakve  osnovne 
razlike  u  ovom  pogledu  između  onoga  što  se  dešava  kada  neko  po- 
smatra  svet  neposredno  i  kada  sedi  zatvorenih  očiju  i  »misli«.
Pod  »saznajnim«  podrazumevam  sve  mentalne  radnje  uključene 
u  primanju,  slaganju  i  obradi  informacija:  čulno  opažanje,  pamćenje, 
mišljenje,  učenje.  Ovakva  primena  ovog  izraza  sukobljava  se  sa  pri- 
menom  na  koju  su  mnogi  psiholozi  navikli  i  koja  iz  saznanja  isklju­
čuje  delatnost  čula.  Ona  odražava  razlučivanje  između  opažanja  i 
mišljenja,  koje  ja  pokušavam  da  uklonim;  stoga  moram  da  proširim 
značenje  izraza  »saznajni«  i  »saznavanje«  tako  da  uključuju  opa­
žanje.  Slično,  ne  vidim  načina  da  odvojim  naziv  »mišljenje«  od  onoga 
što  se  dešava  u  opažanju.  Po  svoj  prilici,  ne  postoji  nijedan  misaoni 
proces  koji  se  ne  bi  mogao  naći  kako  dejstvuje,  bar  načelno,  i  u 
opažanju.  Vizuelno  opažanje  je  vizuelno  mišljenje.
Ima  valjanih  razloga  za  tradicionalni  rascep  između  viđenja  i 
mišljenja.  U  interesu  čistog  teoretskog  modela,  prirodno  je  da  se 
jasno  pravi  razlika  između  informacija  koje  čovek  ili  životinja  prima 
posredstvom  očiju  i  obrade  kojoj  se  takve  informacije  podvrgavaju. 
Spoljni  svet  baca  svoj  odraz  na  um,  a  taj  odraz  služi  kao  sirovina 
koju  treba  ispitati,  prosejati,  reorganizovati  i  sačuvati.  Padamo  u 
iskušenje  da  kažemo  da  organizam  dopunjuje  pasivnu  sposobnost 
primanja  jednom  posebnom  aktivnom  moći  razrade.
Takvo  gledište  kao  da  dobro  podržavaju  elementarne  činjenice. 
Kada  se  ispituje  izvađeno  ljudsko  ili  životinjsko  oko,  može  se  na 
pozadini  njegove  mrežnjače  videti  sićušan,  ali  potpun  i  veran  lik 
sveta  prema  kome  je  oko  okrenuto.  Ispostavlja  se  da  taj  lik  nije 
fizički  ekvivalenat  onoga  što  opažanje  doprinosi  saznavanju.  Poznato
20


je  da  se  mentalni  lik  spoljnjeg  sveta  značajno  razlikuje  od  projekcije 
na  mrežnjači.  Stoga  se  čini  dosta  prirodnim  da  se  te  razlike  pripišu 
manipulacijama  koje  se  obavljaju  tek  pošto  je  čulo  vida  završilo 
svoj  posao.
Međutim,  razlika  između  pasivnog  primanja  i  aktivnog  opažanja 
sadržana je  čak  i  u  elementarnom  vizuelnom  doživljaju.  Kada  otvorim 
oči,  nađem  se  okružen  datim  svetom:  nebom  sa  oblacima, 
u s t a l a s a n im  
vodama  jezera,  obduvanim  dunama,  prozorom,  mojom  radnom  sobom, 
pisaćim  stolom,  mojim  telom  —  i  sve  to  u  izvesnom 
s m is lu  
liči  na 
projekciju  na  mrežnjači,  naime,  sve  je  to  dato.  Sve  to  postoji  po 
sebi,  a  da  ja  nisam  učinio  ništa  primetno  da  bih  ga  stvorio.  Ali  da 
li  je  ova  svesnost  o  svetu  sve  što  daje  opažanje?  Da  li  je  to  čak  i 
njegova  suština?  Nipošto.  Taj  dati  svet  je  samo  pozornica  na  kojoj 
se  odigrava  najkarakterističniji  vid  opažanja.  Kroz  taj  svet  kreće 
se  pogled,  vođen  pažnjom,  skupljajući  uski  opseg  najoštrijeg  viđenja 
čas  na  ovu,  čas  na  onu  tačku,  prateći  let  dalekog  galeba,  ispitujući 
drvo  da  bi  mu  istražio  oblik.  Ova  izvanredno  aktivna  delatnost  je 
ono  što  se  zaista  podrazumeva  pod  vizuelnim  opažanjem.  Ono  može 
da  se  odnosi  na  mali  deo  vizuelnog  sveta  ili  na  celokupni  vizuelni 
okvir  prostora,  u  kome  svi  predmeti  koji  se  trenutno  vide  imaju 
svoje  mesto.  Svet  koji  izbija  iz  ovog  opažajnog  istraživanja  nije  ne­
posredno  dat.  Neki  njegovi  vidovi  izgrađuju  se  brzo,  neki  sporo,  i 
svi  oni  su  izloženi  stalnom  potvrđivanju,  ponovnom  ocenjivanju,  pro- 
meni,  popunjavanju,  ispravkama,  produbljivanju  razumevanja.
ŠTA  ZNAČI  OPAŽANJE
Da  li  se  gledište  ovde  izloženo  stvarno  razlikuje  od  onoga  što 
većina  ljudi  prihvata  kao  istinu?  Mali  broj  će  se  suprotstaviti  ili 
iznenaditi  kad  čuju  da  se  već  pobrojane  saznajne  radnje  odnose  na 
opažajni  materijal.  Pa  ipak,  oni  bi  mogli  da  nastoje  da  mišljenje, 
koje  obrađuje  proizvod  opažanja,  nije  opažajno  po  sebi.  Mišljenje, 
mogu  da  kažu,  sastoji  se  od  intelektualnih  radnji  izvršenih  na  sa- 
znajnom  materijalu.  Ovaj  materijal  postaje  neopažajan  od  trenutka 
u  kome  je  mišljenje  preobrazilo  sirove  opažaje  u  pojmove.  Pretpo­
stavlja  se  da  ih  apstraktnost  tih  pojmova  na  neki  način  potpuno 
razgolićuje,  da  ih  oslobađa  njihovog  vizuelnog  karaktera,  i  da  ih 
time  čini  pogodnim  za  intelektualne  radnje.  Prihvata  se  da  opažanje 
i  mišljenje,  iako  se  odvojeno  proučavaju  da  bi  se  teoretski  razumeli, 
međusobno  dejstvuju  u  praksi:  naše  misli  utiču  na  ono  što  vidimo 
i  obrnuto. . .   Ali,  da  li  je  zaista  toliko  očigledno  da  takvo  međusobno 
dejstvo  može  da  se  vrši  između  dva  medijuma  koja  su  navodno  toliko 
različita  jedan  od  drugog?
Osvrt  na  predmet  koji  će  se  uskoro  podrobnije  razmatrati  može 
da  ilustruje  ono  što  hoću  da  kažem.  Veličina  jednog  predmeta  kako 
je  čovek  vidi  obično  ne  odgovara  relativnoj  veličini  projekcije  tog 
predmeta  na  mrežnjači  —  tako  da,  na  primer,  daleka  kola  čija  je 
projekcija  na  mrežnjači  manja  od  projekcije  poštanskog  sandučeta 
blizu  posmatrača,  izgledaju  kao  da  imaju  normalnu  veličinu  kola. 
Ovo  može  da  se  objasni  time  što  će  se  reći,  kao  što  je  to  Helmholc 
(Helmholtz)  kazao  u  devetnaestom  veku,  da  se  pogrešni  lik  ispravlja
21




Dostları ilə paylaş:
1   ...   4   5   6   7   8   9   10   11   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə