Beleška o piscu
Yüklə 11,04 Mb. Pdf görüntüsü
|
2. INTELIGENCIJA VIZUELNOG OPAŽANJA (I) OPAŽANJE KAO SAZNANJE Može se učiniti da naslov ove glave sadrži očiglednu protiv- rečnost. Kako to može da bude inteligencije u opažanju? Zar nije inteligencija stvar misli? I zar misao ne počinje tamo gde se rad čula završava? Upravo te pretpostavke ćemo razmatrati u ovome što sledi. Ja ovde tvrdim da saznajne radnje koje se zovu mišljenjem nisu privilegija mentalnih procesa iznad i izvan opažanja, već su suštinski sastojci samog opažanja. Imam na umu takve radnje kao što su aktivno istraživanje, odabiranje, poimanje suštine, pojedno stavljivanje, apstrahovanje, analiza i sinteza, dopunjavanje, isprav ljanje, upoređivanje, rešavanje problema, kao i kombinovanje, izdva janje, smeštanje u kontekst. Ove radnje nisu prerogativa nijedne mentalne funkcije; one su način na koji i ljudski i životinjski mozak obrađuje saznajni materijal na svakom nivou. Nema nikakve osnovne razlike u ovom pogledu između onoga što se dešava kada neko po- smatra svet neposredno i kada sedi zatvorenih očiju i »misli«. Pod »saznajnim« podrazumevam sve mentalne radnje uključene u primanju, slaganju i obradi informacija: čulno opažanje, pamćenje, mišljenje, učenje. Ovakva primena ovog izraza sukobljava se sa pri- menom na koju su mnogi psiholozi navikli i koja iz saznanja isklju čuje delatnost čula. Ona odražava razlučivanje između opažanja i mišljenja, koje ja pokušavam da uklonim; stoga moram da proširim značenje izraza »saznajni« i »saznavanje« tako da uključuju opa žanje. Slično, ne vidim načina da odvojim naziv »mišljenje« od onoga što se dešava u opažanju. Po svoj prilici, ne postoji nijedan misaoni proces koji se ne bi mogao naći kako dejstvuje, bar načelno, i u opažanju. Vizuelno opažanje je vizuelno mišljenje. Ima valjanih razloga za tradicionalni rascep između viđenja i mišljenja. U interesu čistog teoretskog modela, prirodno je da se jasno pravi razlika između informacija koje čovek ili životinja prima posredstvom očiju i obrade kojoj se takve informacije podvrgavaju. Spoljni svet baca svoj odraz na um, a taj odraz služi kao sirovina koju treba ispitati, prosejati, reorganizovati i sačuvati. Padamo u iskušenje da kažemo da organizam dopunjuje pasivnu sposobnost primanja jednom posebnom aktivnom moći razrade. Takvo gledište kao da dobro podržavaju elementarne činjenice. Kada se ispituje izvađeno ljudsko ili životinjsko oko, može se na pozadini njegove mrežnjače videti sićušan, ali potpun i veran lik sveta prema kome je oko okrenuto. Ispostavlja se da taj lik nije fizički ekvivalenat onoga što opažanje doprinosi saznavanju. Poznato 20 je da se mentalni lik spoljnjeg sveta značajno razlikuje od projekcije na mrežnjači. Stoga se čini dosta prirodnim da se te razlike pripišu manipulacijama koje se obavljaju tek pošto je čulo vida završilo svoj posao. Međutim, razlika između pasivnog primanja i aktivnog opažanja sadržana je čak i u elementarnom vizuelnom doživljaju. Kada otvorim oči, nađem se okružen datim svetom: nebom sa oblacima, u s t a l a s a n im vodama jezera, obduvanim dunama, prozorom, mojom radnom sobom, pisaćim stolom, mojim telom — i sve to u izvesnom s m is lu liči na projekciju na mrežnjači, naime, sve je to dato. Sve to postoji po sebi, a da ja nisam učinio ništa primetno da bih ga stvorio. Ali da li je ova svesnost o svetu sve što daje opažanje? Da li je to čak i njegova suština? Nipošto. Taj dati svet je samo pozornica na kojoj se odigrava najkarakterističniji vid opažanja. Kroz taj svet kreće se pogled, vođen pažnjom, skupljajući uski opseg najoštrijeg viđenja čas na ovu, čas na onu tačku, prateći let dalekog galeba, ispitujući drvo da bi mu istražio oblik. Ova izvanredno aktivna delatnost je ono što se zaista podrazumeva pod vizuelnim opažanjem. Ono može da se odnosi na mali deo vizuelnog sveta ili na celokupni vizuelni okvir prostora, u kome svi predmeti koji se trenutno vide imaju svoje mesto. Svet koji izbija iz ovog opažajnog istraživanja nije ne posredno dat. Neki njegovi vidovi izgrađuju se brzo, neki sporo, i svi oni su izloženi stalnom potvrđivanju, ponovnom ocenjivanju, pro- meni, popunjavanju, ispravkama, produbljivanju razumevanja. ŠTA ZNAČI OPAŽANJE Da li se gledište ovde izloženo stvarno razlikuje od onoga što većina ljudi prihvata kao istinu? Mali broj će se suprotstaviti ili iznenaditi kad čuju da se već pobrojane saznajne radnje odnose na opažajni materijal. Pa ipak, oni bi mogli da nastoje da mišljenje, koje obrađuje proizvod opažanja, nije opažajno po sebi. Mišljenje, mogu da kažu, sastoji se od intelektualnih radnji izvršenih na sa- znajnom materijalu. Ovaj materijal postaje neopažajan od trenutka u kome je mišljenje preobrazilo sirove opažaje u pojmove. Pretpo stavlja se da ih apstraktnost tih pojmova na neki način potpuno razgolićuje, da ih oslobađa njihovog vizuelnog karaktera, i da ih time čini pogodnim za intelektualne radnje. Prihvata se da opažanje i mišljenje, iako se odvojeno proučavaju da bi se teoretski razumeli, međusobno dejstvuju u praksi: naše misli utiču na ono što vidimo i obrnuto. . . Ali, da li je zaista toliko očigledno da takvo međusobno dejstvo može da se vrši između dva medijuma koja su navodno toliko različita jedan od drugog? Osvrt na predmet koji će se uskoro podrobnije razmatrati može da ilustruje ono što hoću da kažem. Veličina jednog predmeta kako je čovek vidi obično ne odgovara relativnoj veličini projekcije tog predmeta na mrežnjači — tako da, na primer, daleka kola čija je projekcija na mrežnjači manja od projekcije poštanskog sandučeta blizu posmatrača, izgledaju kao da imaju normalnu veličinu kola. Ovo može da se objasni time što će se reći, kao što je to Helmholc (Helmholtz) kazao u devetnaestom veku, da se pogrešni lik ispravlja 21 Yüklə 11,04 Mb. Dostları ilə paylaş:
|