Beleška o piscu

na  nivou  na  kome  zadatak  može  da  se  rešava  samo  bubanj em,  razum 
će  da  se  buni  ili  da  zakržlja.  Ako,  naprotiv,  on  može  da  dejstvuje 
na  takav  način  da  opažanje  priziva  u  pomoć  razumevanje,  on  će  na 
osnovu  sopstvenog  iskustva  da  shvati  zašto  Bert  Breht  (Brecht)  svom 
Galileju  stavlja  u  usta  sledeće  reći:  »Mišljenje  spada  u  najveća  zado­
voljstva  ljudske  rase.«
185

---

13.  REČI  NA  PRAVOM  MESTU
Mislima  je  potreban  oblik,  a  oblik  mora  da  potiče  od  nečeg 
materijalnog,  od  medijuma.  Kao  što  fizičar  ili  hemičar  ne  može  da 
zamisli  neko  zbivanje  ako  mu  u  osnovi  ne  leži  materija  ili  energija, 
tako  i  psiholog  mora  da  pronađe  oblast  u  kojoj  će  mišljenje  da  živi. 
Ta  oblast  ne  mora  nužno  da  bude  svest.  Mišljenje  može  da  bude  čisto 
fiziološka  delatnost  mozga.  U  stvari,  ako  se  pretpostavi  da  sve  u  umu 
mora  da  ima  svoj  parnjak  u  živčanom  sistemu,  mora  se  očekivati  da 
mozak  sadrži  telesni  ekvivalenat  svih  pojmova  koji  mišljenju  stoje 
na  raspolaganju,  kao  i  sve  radnje  kojima  pojmovi  mogu  da  budu 
podvrgnuti.
Čisto  teoretski,  može  se  zamisliti  da  svest  sva  rešavanja  prob­
lema  ili  zadatke  mišljenja  raspođeljuje  na  mehanizme  u  mozgu  koji 
nisu  predstavljeni  u  svesti,  baš  kao  što  izvesne  radnje  mogu  da  se 
povere  elektronskom  kompjuteru,  pa  da  se  rezultati  vrate  u  svest. 
Takva  teorija  morala  bi  ozbiljno  da  se  razmotri  ako  zaista  nikakvi 
tragovi  mišljenja  ne  bi  mogli  da  se  otkriju  u  svesti.  To  bi  značilo  da 
je  čitavo  mišljenje  nesvesno.
Međutim,  kada  se  nešto  naziva  nesvesnim,  onda  se  daje  čisto 
negativan  iskaz.  On  kazuje  samo  šta  i  gde  nečega  nema.  Ako,  na 
primer,  psihoanaliza  ne  bi  o  izvesnim  procesima  mogla  da  kaže  ništa 
više  nego  da  su  nesvesni,  ona  bi  malo  postigla.  U  stvari,  psiholozi 
su  razmišljali  o  takvim  procesima,  bilo  tretirajući  ih  kao  analogije 
za  mogućna  svesna  zbivanja  ili  upoređujući  ih  metaforički  sa  fizičkim 
događajima.  Isto  tako,  u  načelu  su  mogućni  i  fiziološki  opisi,  pa  će 
jednoga  dana  biti  neophodni.
Ovo  važi  i  za  psihologiju  mišljenja.  Postoje,  doduše,  fiziološki 
opisi  misaonih  procesa,  ali  zasad  mehanizmi  sa  kojima  te  teorije  rade 
jedva  da  su  razrađeniji  od  skretnica  na  železnici.  Kada  se  pronađu 
prikladnija  objašnjenja  o  tome  kako  se  pojmovi  obrazuju  i  povezuju 
u  mozgu,  ostaće  zadatak  da  se  pokaže  šta  fiziološki  odgovara  sadržaju 
samih  pojmova  sa  svim  njihovim  pojedinačnim  odlikama  i  raznoli­
kostima.  To  znači  takođe  da  neće  biti  dovoljno  da  se  pokaže  kojim 
fiziološkim  mehanizmima  se  pojmovi  pas  i  mačka  povezuju  u  mozgu; 
biće  takođe  potrebno  da  se  pronađu  svojstva  moždanog  tkiva  koja 
predstavljaju  određene  crte  mačke  i  psa  —  što  se  kao  zadaci  ostav­
ljaju  neurologiji  daleke  budućnosti.
Pošto  na  fiziološko  objašnjenje  ima  da  se  popričeka,  psiholozi 
koji  se  zanimaju  za  prirodu  misli  suočavaju  se  sa  problemom  sličnim 
problemu  elektriciteta  u  fizici.  Oni  znaju  dosta  o  tome  šta  mišljenje 
čini,  ali  malo  o  tome  šta  ono  jeste.  Mnogi  od  njih  prihvatili  su  ovu 
situaciju  tvrdeći  da  je  mišljenje  ono  što  mišljenje  čini.  Njihovi  ogledi
186

---

veoma  su  dragoceni  kada  pokazuju  kakve  sve  zadatke  životinje  i  ljudi 
mogu  da  obavljaju.  Ali,  za  svakoga  ko  veruje  da  psihologija  mora 
da  čini  više  nego  da  samo  predskazuje  i  usmerava,  glavno  pitanje 
ostaje.  Kakvi  su  mentalni  oblici  misli?
MOŽE  LI  DA  SE  MISLI  REČIMA
U  glavi  4  predložio  sam  odgovor  da  su  pojmovi  opažaj ni  likovi 
a  da  se  misaone  radnje  sastoje  u  obradi  tih  likova.  Pokušao  sam  da 
ukažem  na  to  da  se  likovi  javljaju  na  svakom  nivou  apstraktnosti. 
Međutim,  čak  i  apstraktniji  među  njima  moraju  da  ispune  jedan 
uslov.  Oni  moraju  da  budu  strukturalno  slični  (izomorfni)  bitnim 
situacijama  na  koje  se  mišljenje  odnosi.  Postavlja  se  pitanje  da  li 
je  verbalni  jezik  takva  jedna  grupa  opažajnih  oblika.  Da  li  su  čulna 
svojstva  niza  reči,  vizuelna  ili  auditoma,  takva  da  mogu  da  stvaraju 
strukturalne  odlike  bitne  za  čitavu  oblast  misaonih  problema?  Pitanje 
glasi:  Može  li  da  se  misli  rečima,  kao  što  može  da  se  misli  krugovima, 
ili  pravougaonicima  ili  drugim  takvim  oblicima?
Uobičajeni  odgovor  je  gotovo  automatski  pozitivan.  U  stvari, 
smatra  se  uglavnom  da  je  jezik  mnogo  bolje  misaono  sredstvo  nego 
što  su  drugi  oblici  ili  tonovi.  Najdalje  je  otišlo  tvrđenje  da  je  on 
neophodan  za  misao  i  da  je  možda  jedini  medijum  koji  stoji  na  ras­
polaganju.  Tako,  na  primer,  Edvard  Sapir  (Edward  Sapir)  kaže  u  svo­
joj  uticajnoj  knjizi  o  jeziku:  »Mišljenje  možda  treba  kao  prirodnu 
oblast  razlikovati  od  veštačke  oblasti  govora,  ali  čini  se  da  je  govor 
jedini  put  za  koji  znamo  da  vodi  ka  njemu.«
Niko  ne  poriče  da  jezik  pomaže  mišljenju.  Treba  samo  pitati 
da  li  on  tu  uslugu  vrši  suštinski,  pomoću  osobina  koje  leže  u  osnovi 
samog  govornog  medijuma  ili,  pak,  funkcioniše  posredno,  ukazivanjem 
na  ono  što  je  rečima  označeno,  tj.  činjenicama  datim  u  sasvim  druk­
čijem  medij umu.  Takođe,  treba  da  znamo  da  li  je  jezik  neophodan 
za  mišljenje.
Odgovor  na  ovo  pitanje  glasi  »ne«.  Životinje,  a  naročito  maj­
muni,  pružaju  očigledne  dokaze  da  su  sposobne  da  misle  produktivno. 
Psiholog  Rodžer  Braun  (Roger  Brown)  došao  je  do  zaključka  da  se 
mišljenje  u  životinja  potpuno  zasniva  na  apstrahovanju.  Životinje 
mogu  da  reaguju  na  kategorije  stvari  i  pri  tom  »iznenađujuće 
malo  pažnje  poklanjaju  pojedinačnom  predmetu  kao  takvom«.  Pomoću 
svojih  opažajnih  pojmova,  životinje  rešavaju  probleme  koji  izgledaju 
elementarni  ako  se  procenjuju  ljudskim  merilima,  ali  imaju  izrazite 
odlike  istinskog  produktivnog  mišljenja.  Životinje  mogu  da  uspostav­
ljaju  veze  među  predmetima  u  svojoj  okolini  koje  vode  rešavanju 
datog  problema;  one  mogu  svrsishodno  da  prestrukturišu  situaciju 
koja  se  nalazi  pred  njima;  one  mogu  da  prenesu  rešenje  na  drukčiji, 
ali  strukturalno  slične  slučajeve.  A  sve  to  one  čine  bez  pomoći  reči.
Međutim,  životinjsko  mišljenje  možda  je  niže  vrednosti  od  ljud 
skog  u  jednom  važnom  pogledu.  Ono  se  verovatno  ograničava  na 
neposredno  date  situacije.  Šimpanza  može  vešto  da  upotrebi  svoju 
sposobnost  za  apstraktno  mišljenje  da  bi  se  oslobodio  neke  ograde 
ili  da  bi  napravio  nekakvu  alatku.  Ali,  nema  dokaza  da  on  može  da 
razmišlja  o  tome  kako  da  kratak  štap  produži  ako  taj  problem  ne 
stoji  pred  njim  tog  trenutka  i  na  tom  mestu.  Ogledi  doduše  pokazuju
187

---