Beleška o piscu

da  se  šimpanzovo  razmišljanje  ne  ograničava  strogo  na  ono  što  mu 
je  pred  očima.  On  može  da  se  okrene  i  da  iz  prostora  gde  spava 
uzme  ćebe  ako  njime  želi  da  dohvati  nešto  Što  se  nalazi  van  kaveza. 
Ali  je  sasvim  mogućno  da  on  svoje  mišljenje  ne  može  da  odvoji  od 
neposrednih  praktičnih  potreba.  Vitgenštajn  (Wittgenstein)  piše:  »Ka­
žemo  da  se  pas  boji  da  će  gazda  da  ga  bije,  a  ne:  boji  se  da  će 
gazda  da  ga  bije  sutra.  Zašto  ne  kažemo?«
Kako  je  čovek  uspeo  da  prevaziđe  tu  ograničenost  na  ono  što 
je  neposredno  dato,  ovde  nas  ne  zanima.  Važno  je,  prvo,  da  ta  neza­
visnost  ljudske  misli  nipošto  nije  obavezno  dar  jezika  i,  drugo,  ona 
nije  po  sebi  vid  razmišljanja.  Nezavisno,  teoretsko  mišljenje  može  da 
funkcioniše  bez  reči,  a  sposobnost  da  se  naknadno  razmišlja  o  nekom 
problemu  dok  se  sedi  za  pisaćim  stolom  ili  šeta  kroz  šumu  ima  veze 
sa  načinom  na  koji  organizam  upotrebljava  svoje  saznajne  sposob­
nosti,  a  ne  sa  prirodom  samih  tih  sposobnosti.  Sigurno  da  je  u  mno­
gom  pogledu  lakše  da  se  o  nečemu  razmišlja  kada  se  činjenice  imaju 
pred  očima,  mada  tvrdoglavo  prisustvo  tih  činjenica  može  i  da  ometa 
slobodu  misli.  Lakše  je  igrati  šah  sa  tablom  pred  sobom  nego  igrati 
šlepu  partiju,  ali  je  isto  tako  tačno  da  ponekad  pažnja  mora  da  se 
odvoji  od  datog  slučaja  da  bi  se  pronašlo  rešenje  problema.  Priroda 
saznajnih  radnji  koje  sačinjavaju  mišljenje  ne  zavisi  od  toga  da  li  je 
predmet  razmišljanja  fizički  prisutan  ili  odsutan.  Opseg,  primena  i 
ciljevi  razmišljanja  u  životinja  svakako  su  strogo  ograničeni;  ali,  do­
stignuća  koja  životinjski  mozak  postiže,  bez  pomoći  jezika,  ima  sve 
odlike  istinskog  mišljenja.
REČI  KAO  LIKOVI
Jezik,  dakle,  nije neophodan za mišljenje,  ali je  sigurno od velike 
koristi.  Pitanje  je,  na  koji  način.  Pošto  se  jezik  sastoji  od  vizuelnih, 
akustičnih,  taktilnih  opažajnih  oblika,  možemo  da  upitamo  do  koje 
mere  je  on  pogodan  da  se  bavi  strukturalnim  svojstvima.  Odgovor 
mora  da  zanemari  takozvano  značenje  reči,  to  jest  njihove  označitelje. 
Oni  spadaju  u  drugu  opažajnu  oblast.  A  on  mora  da  se  ograniči  na 
jezičke  oblike.
Pretpostavimo  da  smo  pitali  da  li  može  da  se  razmišlja  muzič­
kim  oblicima.  Ranije  sam  govorio  o  složenim  odnosima  tonskih  visina 
u  dijatonskoj  lestvici  zapadnjačke  muzike.  Pentatonska  lest vica,  koja 
se  sastoji  od  pet  jednakih  intervala,  ukazuje  na  jednostavniji  način 
mišljenja.  Ali,  čak  i  takozvana  primitivna  muzika  postaje  vrtoglavo 
složena  usled  međusobnog  dejstva  strukturalnih  činilaca.  Muzika  ima 
beskrajno  mnogo  srazmera  trajanja,  raznolikosti  ritmova,  odnosa  iz­
među  melodije  i  harmonije,  intenziteta  i  zvučanja  instrumenata.  Da 
bi  se  sva  ta  složenost  savladala  i  sredila,  potrebno  je  mišljenje  koje 
će  napregnuti  mozak  do  krajnjih  granica.  Muzičko  mišljenje  odigrava 
se  potpuno  u  okviru  formalnih  sredstava  samog  medijuma,  iako  sadr­
žaj  muzičkog  kazivanja  proističe  iz  ljudskog  doživljaja  s  onu  stranu 
sveta  tonova,  doživljaja  na  koji  takođe  može  da  se  primeni.
Ako  se  na  isti  način  ispita  verbalni  jezik,  ustanoviće  se  da  su 
njegove  opažajne  dimenzije  strogo  ograničene.  Sigurno  da  tu  nema 
nestašice  tonova,  šumova  ili  ritmova;  u  stvari,  ima  ih  više  u  svakom 
poznatom  jeziku  nego  i  u  najčišćim  muzičkim  sistemima.  Ali,  razno­
188

---

likost  ne  garantuje  strukturu,  a  strukturalne  sposobnosti  govornih 
formi  veoma  su  ograničene.  Reči  i  nizovi  reči  mogu  da  budu  različite 
dužine  i  različitog  ritma;  i,  svi  su  oni  sastavljeni  od  ograničenog 
broja  elemenata,  te  mogu  da  proizvode  asonance  i  primenjuju  i  druge 
akustične  i  vizuelne  sličnosti.  Međutim,  te  opažajne  dimenzije  jezika 
su  strukturalno  toliko  amorfne  da  ništa  iole  složeno  ne  može  da  se 
izradi  od  njih.  U  poređenju  sa  najjednostavnijom  muzičkom  melo­
dijom,  zvučni  sklop  jedne  pesme  je  u  suštini  iracionalni  niz  šumova 
koji  se  održava  pravilnim  metrom  i  izražajnim  formama  naglaska  i 
ritma.  Ovo  što  kažem  zvučaće  besmisleno  ako  čitalac  nema  na  umu 
da  ja  ovde  govorim  isključivo  o  jeziku,  dakle  o  opažajnom  obliku, 
kao  i  o  onome  što  slušalac  prima  kada  od  zvukova  ili  pisanih  zna­
kova  jednog  jezika  ne  razume  ni  reč.  Radi  se  o  tome  što  zvuci  i 
vidljive  forme  jezika  dostižu  svoju  tananu  lepotu,  red  i  značenje 
samo  s  obzirom  na  željeni  smisao  reči.
Sličnost reči koje se zasnivaju na zajedničkim elementima može da 
se  upotrebi  za  grupisanje.  Slik  povezuje  slične  reči;  istovetni  prefiksi  i 
sufiksi  stvaraju kategorije  reči.  Ali,  prosto  grupisanje zvučnih  sklopova 
koji  inače  ne  mogu  da  se  povezuju  daje  u  strukturalnom  pogledu 
vrlo  malo.  Na  primer,  osnovnu  gramatičku  razliku  između  stvari  i 
radnji  ne  izražavaju  zvuci  jezika,  iako  zvuci  jezika  mogu,  naravno, 
da  po  karakteru  budu  ili  statični  ili  dinamični.  Naravno,  postoje 
zvučne  razlike  između  imenica  i  glagola,  ili  te  razlike  stvaraju  samo 
dve  gomile  zvukova  bez  ikakvog  daljeg  zajedničkog  ili  drukčijeg  zna­
čenja.  Slično  tome,  linijski  redosled  reči  u  rečenici  je  jasno  određena 
strukturalna  odlika,  ali  jezik  se  njome  malo  koristi  ako  se  uporedi 
sa  muzičkom  strukturom  melodije.  U  nekim  jezicima,  imenice  mogu 
da  se  razlikuju  od  glagola  po  mestu  u  rečenici.  Ali,  pošto  imenice 
i  glagoli  nisu  ništa  drugo  do  dve  neodređene  gomile  zvukova,  čisto 
čulni  dobitak  je  zanemarijiv.
Pošto  je  govor  jedan  toliko  amorfan  medijum,  nemogućno  je 
misliti  rečima,  ukoliko  se  čovek  ne  zadovoljava  takvim  jednostavnim 
iskazima  kao  što  su:  a  zvuči  kao  b;  a  uvek  dolazi  pre  b;  ili  a  traje 
duže  od  b.  Ljudskom  umu  potreban  je  bolji  alat  od  toga.
Tačno  je  da  izvesna  vrsta  saznajne  radnje  može  da  se  obavlja 
u  okviru  samog  jezičkog  medijuma,  ali,  iako  je  korisna,  teško  da  se 
može  obeležiti  kao  produktivno  mišljenje.  Čovek  može  da  nauči  da 
reči  označavaju  izvesne  pojmove  i  da  na  određen  način  stoje  u  među­
sobnom  odnosu.  Nauči  se,  na  primer,  da  deset  manje  sedam  jeste  tri. 
Učenje  može  da  se  obavi  rutinskim  bubanjem,  te  značenje  koje  se 
pridaje  pojmovima  može  da  se  zanemari  ili  odista  ne  zna.  Kad  god 
se  iskaz  »deset  manje  sedam«  ubaci  u  sistem,  »tri«  će  automatski  da 
se  pojavi.  Ova  vrsta  asocijacije  ne  zahteva  nikakvo  ukazivanje  bilo 
na  šta  van  verbalnog  materijala.  Ona  dovodi  do  sistema  uskladištenja 
i  iskladištenja,  koji  omogućuje  informaciju.  Ali,  taj  posao  može  da 
uradi  mašina,  te  to  sa  istinskim  mišljenjem  nema  nikakve  veze.
Jezik  može  da  pruža  informaciju  pomoću  onoga  što  Kant  naziva 
analitičkim  sudovima.  U  takvim  sudovima,  predikat  je  samo  jedno  već 
poznato svojstvo subjekta,  te stoga prosto objašnjava jedan vid subjekta. 
Iskaz  »Sva  fizička  tela  se  šire«  je  analitičan  ako  je  širenje  jedno  od 
svojstava  kojima  se  fizička  tela  definišu.  U  vezi  sa  tim  nije  potrebno 
da  se  zalazi  u  svet  iskustva.  Takvi  analitički  sudovi  mogu  da  se  pro- 
izvedu  na  čisto  verbalan  način  ako  se  reč  koja  stoji  kao  subjekat

---