Beleška o piscu

povezuje  verbalnim  učenjem  sa  recima  koja  stoje  kao  predikati.  Pret­
postavimo  da  mi  neko  kaže  da  g-đa  X,  koja  živi  u  Kanzas  Sitiju, 
traži  psihijatra.  Ja  poznajem  nekog  Dr  Y,  čije  mi  je  ime  u  sećanju 
povezano  sa  podatkom  da  on  živi  u  Kanzas  Sitiju.  Stoga  mogu  da 
g-đi  X  pružim  obaveštenje  a  da  bitno  ne  napustim  oblast  jezika.  Ali, 
ista  pomoć  može  da  se  dobije  i  od,  na  odgovarajući  način  programi­
rane  mašine  za  sortiranje,  koja  bi  munjevito  izdvojila  sve  bušene 
kartice  koje  se  odnose  na  psihijatre  u  Kanzas  Sitiju.  Pretpostavimo 
sada  da  mi  je  postavljeno  pitanje  da  li  je  Dr  Y  takva  ličnost  koja 
bi  bila  podesna  da  sa  g-đom  X  uspostavi  dobar  odnos.  Ovo  pitanje 
verovatno  će  zahtevati  ono  što  Kant  zove  sintetičkim  sudom,  u  kome 
predikat  dodaje  subjektu  nešto  što  još  nije  sadržano  u  verbalnoj  defi­
niciji.  Reči  ovde  nisu  dovoljne;  moram  da  posegnem  za  onim  što 
znam  o  obema  ličnostima  i  da  iz  toga  izvučem  neku  vezu  koja  ranije 
nije  postojala.  Za  to  je  potrebno  nešto  od  istinskog  mišljenja.
Čisto  verbalno  mišljenje  je  prototip  mišljenja  bez  misli,  auto­
matsko  pribegavanje  iskladištenim  vezama.  Ono  je  korisno,  ali  ne­
plodno.  Vrednost  jezika  za  mišljenje  ne  može,  dakle,  da  bude  u  miš­
ljenju  recima.  Ona  mora  da  bude  pomoć  koju  reči  pružaju  mišljenju 
dok  ono  radi  u  prikladnijem  medijumu,  kao  što  su  vizuelni  likovi.
REČI  UKAZUJU  NA  OPAŽAJE
Vizuelni  medijum  je  toliko  nadmoćan  zato  što  pruža  struktu­
ralne  ekvivalente  svim  karakteristikama  predmeta,  događaja,  odnosa. 
Raznovrsnost  mogućnih  vizuelnih • oblika  je  isto  toliko  velika  kao  i 
raznovrsnost  govornih  zvukova,  ali  važno  je  da  oni  budu  organizovani 
u  skladu  sa  lako  shvatljivim  sklopovima,  za  šta  su  geometrijski  oblici 
najopipljivija  ilustracija.  Glavna  vrednost  vizuelnog  medijuma  sastoji 
se  u  predstavljanju  oblika  u  dvodimenzionalnom  i  trodimenzionalnom 
prostoru,  u  poređenju  sa  jednodimenzionalnim  nizom  verbalnog  jezika. 
Ovaj  polidimenzionalni  prostor  ne  samo  što  pruža  dobar  misaoni  mo­
del  fizičkih  predmeta  ili  događaja  nego  isto  tako  predstavlja  izo- 
morfno  dimenzije  koje  su  potrebne  za  teoretsko  razmišljanje.
Istorije  raznih  jezika  pokazuju  da  su  se  reči  koje  sada  ne  izgle­
daju  tako  prvobitno  odnosile  na  neposredno  opažajno  iskustvo.  Mnoge 
od  njih  su  još  prepoznatljivo  slikovne.  Tako,  u  nekim  današnjim 
evropskim  jezicima,  izraz  za  »dubokoumnost«  sadrži  latinsku  reč  fun­
dus,  što  znači  dno.  Dubina  bunara  i  dubina  misli  iskazuje  se  istom 
reči  čak  i  danas,  a  S.E.  Aš  pokazuje  u  jednoj  studiji  o   metafori  da 
se  ova  vrsta  »naivne  fizike«  nalazi  u  slikovitom  govoru  najrazličitijih 
jezika.  Ova  sveopšta  jezička  navika  odražava,  naravno,  psihološki  pro­
ces  pomoću  koga  se  pojmovi  za  »neopažajne«  činjenice  izvode  iz  opa­
žaj nih.  Pojam  dubine  misli  potiče  od  fizička  dubine;  štaviše,  dubina 
nije  prosto  zgodna  metafora  za  opisivanje  mentalnog  fenomena  nego 
je  jedini  način  na  koji  taj  fenomen  može  da  se  predstavi.  Mentalna 
dubina  ne  može  da  se  zamisli  bez  svesti  o  fizičkoj  dubini.  Otuda  sli­
kovitost  svakog  teoretskog  jezika,  o  čemu  je  recite  primere  dao  Ben- 
džamin  Li  Vorf  (Benjamin  Lee  Whorf):
»Hvatam«  »konce«  njegovih  dokaza,  ali,  ako  mi  je  njegov  »nivo« 
suviše  »visok«,  moja  pažnja  može  da  »odluta«  i  »izgubi  vezu«  sa  »tokom«
1Ô0

---

njegovih  misli,  tako  da  kada  on  »dođe«  na  ono  o  čemu  se  »radi«,  mi  se 
»široko«  razlikujemo,  a  naša  su  »gledišta«  odista  toliko  »udaljena«  da 
»stvari«  koje  kazuju  »izgledaju«  mi  »mnogo«  proizvoljne,  ili  čak  i  kao 
»gomila«  gluposti!
U  stvari,  Vorf  je  isuviše  štedljiv  sa  svojim  navodnicima,  zato 
što  i  ostale  njegove  reči,  uključujući  predloge  i  sveze,  izvode  svoja 
značenja  iz  opažajnih  izvora.  Naravno,  i  nevizuelna  čula  daju  svoj 
udeo  da  bi  i  o  neopažajnim  stvarima  moglo  da  se  razmišlja.  Čovek 
može  da  bude  oštrouman  ili  neprobojan;  teorije  mogu  da  budu  uskla­
đene  ili  da  međusobno  nisu  u  skladu;  politička  situacija  može  da 
bude  napeta;  a  zadah  korupcije  može  da  karakteriše  neki  loš  režim. 
Covek  može  sa  poverenjem  da  se  osloni  na  čula  da  će  ga  snabde- 
vati  opažajnim  ekvivalentima  svih  teoretskih  pojmova  prosto  zato 
što  ti  pojmovi  potiču  od  čulnog  iskustva  u  prvom  redu.  Još  oštrije 
rečeno:  ljudsko  mišljenje  ne  može  da  prevazilazi  sklopove  koje  mu 
pružaju  ljudska  čula.
Jezik,  dakle,  rečito  svedoči  da  se  mišljenje  odigrava  u  oblasti 
čula.  Ako  je  tako,  šta  same  reči  imaju  da  prilože?  Odgovor  na  ovo 
pitanje  zahteva  kratku  raspravu  o  opštijem  problemu  saznanja.
INTUITIVNO  I  INTELEKTUALNO  SAZNANJE
Ima  dve  vrste  opažajnog  mišljenja,  koje  ću  ja  razlikovati  kao 
intuitivno  i  intelektualno.  Intuitivno  saznanje  odigrava  se  u  polju 
opažajnih  sila  koje  se  nalaze  u  slobodnom  međusobnom  dejstvu.  Kao 
primer  neka  posluži  način  na  koji  neko  procenjuje  slikarsko  delo. 
Dok  mu  se  pogled  kreće  po  čitavoj  uokvirenoj  površini,  posmatrač 
opaža  razne  sastavne  delove  slike,  oblike  i  boje  i  njihove  međusobne 
odnose.  Ti  sastavni  delovi  utiču  jedni  na  druge  tako  što  posmatrač 
prima  čitavu  sliku  kao  rezultat  međusobnog  dejstva  sastavnih  delova. 
To  međusobno  dejstvo  opažajnih  sila  je  veoma  složen  proces  u  polju, 
od  koga,  po  pravilu  vrlo  malo  dopire  u  svest.  Konačni  ishod  zaista 
postaje  svestan  kao  opažaj  slike,  organizovan  na  izvestan  način  i 
sastavljen  od  oblika  i  boja  čiji  se  posebni  karakter  određuje  njihovim 
mestom  i  funkcijom  u  celini.
Veliki  deo  mišljenja  i  rešavanja  problema  dešava  se  u  intui­
tivnom  saznanju  i  pomoću  njega.  Misaoni  mehanizmi  u  opažanju  — 
koji,  kao  što  sam  opisao  na  početku  ove  knjige,  određuju  veličinu, 
oblik,  boju,  i  tako  dalje,  vizuelnih  predmeta  —  jesu  uzajamna  dejstva 
između  procesa  u  polju.  Kompozicioni  poredak  umetničkog  delà  stvara 
se  i  kontroliše  na  isti  način.  Produktivno  rešavanje  problema  u  nau- 
kama  takođe  se  oslanja  na  prestrukturisanje  opažajnih  situacija,  na 
»sinoptičko  mišljenje«,  kako  ga  je  nazvao  nemački  nastavnik  umet- 
nosti  Volfgang  Klafki.
Ali,  postoji  i  drugi  saznajni  postupak,  naime,  intelektualni.  Pret­
postavimo  da  neki  posmatrač,  umesto  da  intuitivno  apsorbuje  celo- 
kupnu  suštinu  slike,  želi  da  identifikuje  različite  komponente  i  od­
nose  od  kojih  se  delo  sastoji.  On  opisuje  svaki  oblik,  utvrđuje  svaku 
boju  i  priprema  spisak  svih  tih  elemenata.  Zatim,  prelazi  na  ispiti­
vanje  odnosa  između  pojedinih  elemenata,  na  primer,  uzajamno  dej-
191

---