Beleška o piscu


Svaki  tip  prima  svoj  jedinstveni,  raspoznatljivi  znak.  Iako  su  opa-



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə85/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   81   82   83   84   85   86   87   88   ...   125

Svaki  tip  prima  svoj  jedinstveni,  raspoznatljivi  znak.  Iako  su  opa- 
žajne  varijable  verbalnog  medijuma,  primitivne,  one  su  dovoljne  da 
pomognu  u  održavanju  reda  koji  postoji  u  čulnom  svetu.  Reči  su  kao 
strelice  koje  izdvajaju  značajne  vrhove  iz  neprekidne  konturne  linije 
planinskog  lanca  na  horizontu.  Sigurno  da  te  vrhove  ne  stvaraju  stre­
lice.  Oni  su  objektivno  dati;  ali,  strelice  pojačavaju  posmatračevu 
želju  da  ih  razlikuje.
Tanani  uticaj  jezika  na  opažajno  mišljenje  pretvoren  je  u  kari­
katuru  jednostranim  pristupom  nekih  pristalica  takozvanog  lingvistič­
kog  determinizma.  Oni  čulno  iskustvo  opisuju  kao  bezobličnu  sirovinu, 
kao  nesređenu  gomilu  pojedinačnih  slučajeva.  Kažu  da  u  okviru  samog 
opažanja  nije  mogućno  uopštavanje.  U  besmislenom  izvrtanju  onoga 
što  se  stvarno  događa,  oni  verbalne  pojmove  opisuju  kao  grupu  datih 
kalupa  u  koje  mora  da  se  uklapa  bezoblična  sirovina  i  koji  time 
nameću  red  haotičnoj  stvarnosti,  s  kojom  bismo  inače  morali  da  se 
suočimo.  Reči,  tobože,  odvajaju  jednu  stvar  od  druge,  otkrivaju  slič­
nosti  i  razlike,  uspostavljaju  rodove.
Rani  pobornici  ovog  neobično  uvrnutog  tvrđenja  su  Johan  Got- 
frid  fon  Herder  i  Vilhelm  fon  Humbolt  u  osamnaestom  veku  (Johann 
Gottfried,  Wilhelm  von  Humboldt).  U  naše  vreme,  Ernst  Kasirer 
(Cassirer),  lingvista  Edvard  Sapir  i  Bendžamin  Vorf  izložili  su  ovu 
teoriju  manje-više  radikalno.  Doživljaj  viđenja,  kaže  Herder  u  svom 
eseju  o  poreklu  jezika  »toliko  je  svetao  i  preterano  blistav  te  pruža 
takvu  količinu  osobenosti  da  duša  podleže  toj  raznovrsnosti.«  Vizuelni 
svet  je  »raštrkan  u  beskrajnoj  složenosti«.  On  čulo  vida  zove  »suviše 
tananim«,  jer  što  nam  ono  kaže  »zbunjuje  nas  i  prazni  nam  glave«. 
Viđenje,  prema  Herderu,  »iznosi  pred  nas  sve  odjedanput,  te  stoga 
plaši  početnika  beskrajnom  širinom  svoje  istovremenosti«.  Nekih  sto 
i  pedeset  godina  kasnije,  Kasirer  kao  odjek  ponavlja  to  gledište  kada 
govori  o  »rapsodiji  opažanja«.  Vorf,  opet,  kazuje:  »svet  nam  se  pred­
stavlja  kao  kaleidoskopski  tok  utisaka  koji  naš  um  mora  da  orga- 
nizuje  —  a  to  uglavnom  znači:  lingvističkim  sistemom  u  našim  umo­
vima.«  Vidljivi  svet  izgleda  kao  šarena  noćna  mora,  svakako  prona­
lazak  ljudi  koji  se  bave  recima.
Prema  Herderu,  ljudska  bića  se  razlikuju  od  nagonskih  životinja 
onim  što  on  naziva  Besonnenheit  (razboritost):
»Covek  daje  dokaza  o  razboritosti  kada  moć  njegove  duše  dejstvuje 
tako  slobodno  da  on  može  da  izdvaja,  ako  mogu  tako  da  kažem,  jedan 
talas  u  čitavom  okeanu  osećaja  koji  zapljuskuje  kroz  sva  njegova  čula 
—  da  ga  izdvaja,  zaustavlja,  usmerava  svoju  pažnju  na  njega  i  bude  sves- 
tan  svoje  pažnje.  On  daje  dokaza  o  razboritosti  kada  iz  čitavog  lebdećeg 
sna  od  likova  koji  prolazi  kraj  njegovih  čula  može  da  se  pribere  u  jednom 
trenutku  budnosti,  da  se  dobrovoljno  zadrži  na  jednom  liku,  osmotri  ga 
razumno  i  smirenije,  a  onda  odabere  za  sebe  odlike  koje  pokazuju  da  je 
to  taj  predmet  a  ne  neki  drugi.«
A  razboritost,  tvrdi  Herder,  omogućena  je  govorom.  Naši  savre- 
menici  izlažu  stvar  još  otvorenije.  »Snaga  jezičkog  formiranja —  kaže 
Kasirer  —  možda  se  ovde  najjasnije  i  najupečatljivije  ispoljava  ne 
samo  u  organizaciji  i  artikulaciji  pojmovnog  sveta  nego  i  u  fenome­
nalnoj  strukturi  samog  opažanja.«  A  Vorf:  »Segmentacija  prirode 
je  jedan  vid  gramatike.  Mi  rasecamo  i  organizujemo  širinu  i  tok 
događaja  na  svoj  način  uglavnom  zato  što  smo  preko  svog  maternjeg
194


jezika  i  jednog  sporazuma  obavezni  da  to  činimo,  a  ne  zato  što  je 
priroda  za  sve  na  vidljiv  način  tačno  tako  izdeljena.«
Da  bi  ilustrovao  ovu  teoriju,  Herder  opisuje  kako  primitivan 
čovek  kada  pred  sobom  vidi  jagnje  —  »belo,  mekano,  vunasto«  — 
primenjuje  svoju  sposobnost  za  razmišljanje  tražeći  oblike  te  životinje. 
Iznenada,  jagnje  zableji,  i  gle!  odlika  je  pronađena.  »To  blejanje,  koje 
je  ostavilo  najživlji  utisak  na  njegov  um  i  koje  se  oslobodilo  od  svih 
drugih  svojstava  vida  i  dodira,  izbilo  je  napred  i  najdublje  prodrlo  u 
njegovo iskustvo — Ah!  Ti  si  ono  što bleji! — i ono je  ostalo sa  njim.«
Tu  misao  da  vizuelne  odlike  nekog  predmeta  ne  mogu  da  se  ra­
zlikuju  i  pamte  ako  se  ne  povezuju  sa  zvukom,  a  time  i  sa  jezikom, 
ja  sam  nazvao  mitom  o  jagnjetu  koje  bleji.
ŠTA  REČI  ČINE  ZA  LIKOVE
Iako  nema  razloga  da  se,  zajedno  sa  ovim  istraživačima,  pret­
postavlja  kako  je  jezik  potreban  da  bi  obavljao  posao  opažanja,  reći 
odista  pružaju  čvrste  etikete,  koje  pomažu  čulnom  iskustvu  prilikom 
potvrđivanja  izvesnih  tipova  fenomena.  Ali,  jezik  čini  i  više.  Psiholo­
zi  su  ukazali  na  to  da  reći  kojima  se  stvari  imenuju  jesu  kategorije. 
Takvo  imenovanje,  stoga,  označava  do  izvesne  mere  nivo  apstraktnos- 
ti  na  kome  se  neki  predmet  opaža  i  treba  da  se  opaža.  Čovek  može  da 
ima  na  umu  jedno  te  isto  stvorenje  kada  govori  o  životinji,  sisani, 
mački,  domaćoj  mački,  mački  zvanoj  Joši.  Nivo  apstraktnosti  ne  bira 
se  proizvoljno,  nego  zavisi  —  bar  u  govoru  odraslih  koji  vladaju  jezi­
kom  —  od  stepena  opštosti  koji  odgovara  datoj  situaciji.  Ako  ima 
miševa  u  kući,  potrebna  je  mačka,  nije  važno  koja;  ali,  ako  se  želi 
Joši,  onda  ni  jedna  druga  ne  može  da  je  zameni.
Tačno  je  da  se  nivo  apstrakcije  na  kome  se  neki  predmet  ili 
događaj  posmatra  još  u  opažanju  ispoljava.  Ima  vidljive  razlike  u 
tome  da  li  se  kofer  gleda  kao  »nešto«  što  je  zakrčilo  prolaz  ili  se  radi 
kupovine  pomno  ispituje  sa  svih  strana.  Međutim,  te  razlike  nivoa 
u  opažanju  prilično  su  tanane,  a  postoji  i  tendencija  da  ih  zamuti  či­
njenica  što  se  sve  odnose  na  jedan  te  isti  predmet.  Ako  se  nivo  aps­
traktnosti  obeleži  rečima,  mišljenje  će  čvršće  da  ga  zadrži.
Reči  su  naročito  dobrodošle  kada  iskaz  primenjuje  nekoliko  ni­
voa  apstraktnosti  na  jednu  te  istu  stvar.  »Lavovi  su  mačke«  —  ovo 
zahteva  ud  mene  da  jednu  istu  stvar  vidim  na  dva  nivoa,  što  je  mo­
gućna  misaona, radnja,  ali  je  zametna.  Verbalni  iskaz  pomaže  na  taj 
način  što  daje  dva  različita  imena  dvama  nivoima.  Tačno  je,  s  druge 
strane,  da  zbog  proizvoljnosti  govornih  zvukova  ta  dva  izraza  »lavovi« 
i  »mačke«  ne  odražavaju  blisko  srodstvo,  nego  su  prosto  dva  različi­
ta  šuma.  Ovde  priskače  u  pomoć  vizuelni  lik,  te  oba  izražajna  mediju- 
ma,  verbalni  jezik  i  likovi,  uspešno  sarađuju  baš  zato  što  uzajamno 
izjednačavaju  svoje  slabosti.
Jezik  često  čini  više  nego  da  prosto  stavi  nalepnicu  na  neku 
vrstu  predmeta.  On  može  da  jedinici  ili  vrsti  dodeli  ime  koje  označava 
da  pripadaju  široj  kategoriji.  Na  primer,  kada  se  neka  grupa  životi­
nja  nazove  »insektima«,  to  znači  da  se  one  definišu  kao  insecta,  od­
nosno  kao  bića  sastavljena  od  segmenata.  U  Platonovoj  parodiji  ne­
marne  etimologije,  »Kratilusu«  (Cratylus),  Sokrat  daje  mnoge  primere.
13*
195




Dostları ilə paylaş:
1   ...   81   82   83   84   85   86   87   88   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə