Beleška o piscu


Sokrat tvrdi da se, na primer, heroji  tako zovu zato što su  rođeni iz lju­



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə86/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   82   83   84   85   86   87   88   89   ...   125

Sokrat tvrdi da se, na primer, heroji  tako zovu zato što su  rođeni iz lju­
bavi,  pošto  se  eros  sadrži  u  héros.  Da  navedemo  jedan  ozbiljniji,  ali 
isto  tako  izmišljen  primer:  da  se  u  antici  smatralo  da  je  mesec  otki­
nuto  parče  zemlje,  on  je  mogao  da  se  nazove  Perdita,  a  ne  Luna,  pa 
bi  se  time  jezički  svrstao  u  izgubljene  stvari  a  ne  u  svetleće.
Pomoću  takvih  kategorijskih  naziva,  jezik  može  da  kodifikuje 
promene  u  klasifikaciji  koje  se  kod  jednog  predmeta  praktično  doga­
đaju  same  od  sebe.  Slikar  2orž  Brak  (Georges  Braque)  primetio  je 
jednom  prilikom:
»Kafena  kašika  pored  šolje  dobija  odjedanput  sasvim  drukčiju 
funkciju  kada  je  uguram  između  pete  i  cipele.  Postaje  kašika  za 
obuvanje.«  Takvu  promenu  funkcije  prati  određeno  opažajno  pres- 
trukturisanje;  na  primer,  drška  kašike  pretvara  se  od  ručice  u  polu­
gu.  Ali, identitetu  predmeta,  koji  ipak ostaje, suprotstavlja se verbalno 
razlučivanje  kafene  kašike  od  kašike  za  obuvanje.  U  opštijem  smislu, 
jezik  pomaže  da  se  neutralise  tendencija  u  opažanju  da  se  stvari  vide 
kao  čisti  oblici.  Pošto  je  nastao  iz  praktičnih  potreba,  jezik  nastoji  da 
ukaže  na  funkcionalne,  a  ne  na  formalne  kategorije,  te  tako  prevazi- 
lazi  puki  izgled.  Obrnuto,  kada  se  nastavnik  umetnosti  trudi  da  mu 
studenti  vide  čiste  oblike  a  ne  upotrebne  predmete,  on  možda  poku­
šava  da  oslabi  uticaj  jezičkih  naziva  na  ono  što  vide.
Rečenica  »lavovi  su  mačke«  poslužila  je  kao  primer  za  to  kako 
jezička  formulisanja  mogu  da  ojačaju  opažajnu  stvarnost  odnosa  koji 
su  teoretski  a  ne  empirijski.  Ta  rečenica  postavlja  dve  jasno  odvojene 
smisaone  jedinice  i  spaja  ih  prostornim  odnosom  uključivanja:  lavovi 
spadaju  u  mačke.  Ona  time  pomaže  da  se  pripremi  opažajna  pozorni­
ca  za  čisto  logička  povezivanja.  Ta  pomoć  je  od  velike  vrednosti  zato 
što  razmišljanje  stalno  dovodi  u  međusoban  odnos  stvari  koje  u  fizič- 
kome  svetu  vremena  i  prostora  ne  nastupaju  zajedno.  Iskaz  »Alek­
sandar  je  bio  veći  od  Napoleona«  posmatra  ta  dva  čoveka  kao  količi­
ne,  jednu  veću  a  drugu  manju.  Te  reči  odražavaju  psihološki  proces 
koji  je  veoma  teško  opisati  zato  što  on  povezuje  opažajne  likove  na 
dva  različita  nivoa  apstraktnosti.  Aleksandrov  i  Napoleonov  lik  su 
kao  takvi  nepovezani,  bez  obzira  na  to  kakvu  formu  mogu  da  imaju 
u  svesti  onoga  ko  o  njima  razmišlja.  Sem  toga,  taj  odnos  predstaviće 
se  likom,  kao  npr.  likom  »onoga  što  je  veće«,  koji  pomaže  da  se  veli- 
čanstvenost  prevede  u  opažljivo  poređenje  veličine  —  što  je  veoma 
apstraktan  opažaj,  sasvim  drukčiji  od  oba  ta  čoveka,  a  ipak  povezan 
sa  njima  u  misli  o  kojoj  ona  rečenica  govori.  Nadređeni  lik  čisto 
formalnog  odnosa  razlike  u  »veličini«  jeste  nešto  što  se  teško  održava 
uz  empirijske  koncepcije  o  Aleksandru  i  Napoleonu  kao  organski  čvr­
stim  i  empirijski  samosvojnim,  nezavisnim  entitetima.  Verbalni  iskaz 
učvršćuje  nepouzdaniji,  apstraktniji  deo  lika.  Vitgenštajn  je  jednom 
rekao:  »U  rečenici  se  svet  sastavlja  provere  radi  (probeweise  zusamm- 
engestellt),  kao  što  se  u  pariškom  sudu  saobraćajna  nesreća  pred­
stavlja  lutkama  i  dr.«  Ova  igra  lutkama  podstiče  se  kada  se  teoretski 
odnos  predstavlja  opipljivim  medijumom  jezika.
LIKOVNE  PREDSTAVE  LOGIČNIH  VEZA
Jezik  je,  dakle,  opažajni  medijum  zvukova  i  znakova  koji,  sam 
po  sebi,  može  da  uobliči  vrlo  malo  elemenata  misli.  Za  ostatak,  on
196


mora  da  se  obrati  likovima  u  nekom  drugom  medijumu.  Očigledno 
je  da  ovo  mora  da  važi  za  sve  delove  verbalnih  iskaza,  a  ne  samo  za 
neke;  svima  njima  potrebna  je  neka  mentalna  oblast  u  kojoj  će  da 
postoje.  A  šta  biva  sa  pojmovima  koji  ne  označavaju  fizički  opipljive 
stvari?  Lako  je  da  se  razmišlja  o  likovima  koji  predstavljaju  »kuću«, 
ili  »borbu«  ili  čak  i  odnose  između  fizičkih  predmeta,  kao  što  su  »ve­
ći«  ili  »svrstan«.  Ali,  kako  izgledaju  vizuelne  predstave  reči  ako,  zato 
što,  kao,  mada,  ili-ili?  Ovo  su  sveze  i  predloži  koje  je  Frojd  pominjao 
iz  veoma  sličnih  razloga.  Baveći  se  takozvanim  radom  sna,  Frojd  po­
stavlja  pitanje  kako  važne  logičke  veze  razmišljanja  mogu  da  se  pred­
stave  likovima.  Sličan  problem,  kaže  on,  postoji  u  likovnim  umetnos- 
tima.  Zaista  ima  neke  srodnosti  između  slika  u  snovima  i  slika  stvore­
nih  u  umetnosti,  s  jedne  strane,  i  mentalnih  slika  koje  služe  kao  nosi­
oci  misli,  s  druge;  ali,  uočavanjem  sličnosti,  čovek  postaje  svestan  i 
razlika,  a  one,  opet,  pomažu  da  se  istančanije  karakterišu  misleni  li­
kovi.
Glavna  razlika  sastoji  se  u  tome  što  misleni  likovi,  da  bi  izvršili 
svoj  zadatak,  moraju  da  ovaplote  sve  vidove  jednog  razmišljanja  zato 
što  su  ti  likovi  medij um  u  kome se  misao uobličuje.  San ili  umetnička 
slika,  s  jedne  strane,  proizvod  je  misli,  koje  posmatrač  može  pokuša­
ti  tumačenjem  da  rekonstruiše  iz  lika.  San  može  da  sugeriše,  kazuje 
nam  Frojd,  da  je  jedna  činjenica  uzrok  nekoj  drugoj  prosto  time  što 
će  učiniti  da  se  te  dve  epizode  nižu  jedna  za  drugom  u  vremenu.  Po­
stupajući  tako,  međutim,  san  ne  izražava  uzročni  odnos  izričito;  on 
ga  samo  nagoveštava  kao  što  se  u  jeziku  često  izostavljaju  logičke  ve­
ze,  a  na  odnos  se  ukazuje  jednostavno  redosledom,  dok  se  čitaocu  pre­
pušta  zadatak  da  dopuni  odgovarajuće  veze  na  osnovu  svog  razume- 
vanja.  Tako  nešto  nije  mogućno  u  vizuelnom  mišljenju.  Ono  što  nije 
dobilo  nikakav  oblik  toga  nema,  te  ne  može  da  se  dobavi  s  neke  druge 
strane.  Te  druge  strane  nema.
Ako  san  prikazuje  sličnost,  istovetnost  ili  poređenje  na  taj  način 
što  stapa  likove  nekoliko  stvari  u  jedan,  on  stvara  protivrečnost  iz­
među  onoga  što  se  pokazalo  i  onoga  što  se  htelo  reći,  a  time  postavlja 
zagonetku.  U  mislenim  likovima,  takva  protivrečnost  bi  onemogućila 
mišljenje.  Ili,  uzmimo  primer  slike  Stanza  della  Segnatura,  koji  je 
Frojd  navodio.  Rafael  je  na  jednom  brdu  ili  u  jednoj  dvorani  okupio 
filozofe  ili  pesnike  koji  su  u  različita  vremena  i  na  različitim  mesti- 
ma  živeli,  a  ostavlja  posmatraču  da  shvati  da  ti  ljudi  pripadaju  jedan 
uz  drugog  samo  u  misli,  a  ne  i  ti  prostoru  i  vremenu.  Minotaur  i 
kentaur  simbolizuju  susret  životinjske  i  ljudske  prirode  samo  za  po- 
smatrača  koji  ih  tumači;  kao  likovi,  oni  prikazuju  dve  vrste  iz  fanta­
stične  zoologije  i  ništa  više.
Misleni  likovi  postižu  ono  što  snovi  i  umetničke  slike  ne  mogu, 
zato  što  oni  spajaju  različite  i  odvojene  nivoe  apstrakcije  u  jednu  čul­
nu  situaciju.  Da  ponovimo  svoj  primer,  ja  mogu  likove  empirijskih 
figura  Aleksandra  Velikog  i  Napoleona  da  ostavim  nepovezane  u 
vremenu  i  prostoru,  kako  to  istorijske  činjenice  zahtevaju,  i  da  taj 
nivo  likova  prekrijem  apstraktnijim  odnosom  upoređivanja  veličina, 
spajajući  time  dve  komponente  misli,  ali  ne  dopuštajući  im  da  jedna 
drugu  zamagljuju.
Nije  teško  da  čovek  bude  svestan  one  vrste  prostornih  pred­
stava  kojima  odgovaraju  sveze  i  predloži.  Pošto  su  to  teoretski  odno­
si,  oni  se  najbolje  predstavljaju  veoma  apstraktnim,  topološkim  obli­
197




Dostları ilə paylaş:
1   ...   82   83   84   85   86   87   88   89   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə