Beleška o piscu

cima.  U  jednoj  ranijoj  glavi  napomenuo  sam  da  se  ograničavajući  ka­
rakter  sveze  »ali«  sasvim  razlikuje  od  »mada«,  koje  ne  zaustavlja  tok 
radnje,  nego  ga  samo  opterećuje  komplikacijom.  Uzročni  odnosi,  kao 
što  su  pokazali  Mišotovi  ogledi,  jesu  neposredno  opažljiva  zbivanja; 
zato  reč  »jer«  uvodi  u  igru  jedan  uticajan  činilac,  koji  gura  stvari  na- 
pred.  Koliko  se  pobedničko  savladavanje  prepreke  koju  je  smislio 
»uprkos«  razlikuje  od  klackalice  premeštanja  u  »ili-ili«  odnosno  u 
»umesto«;  a,  koliko  se,  pak,  stabilna  veza  sveze  »sa«  ili  »od«  razlikuje 
od  ratobornog  »protiv«!
PRECENJENI  JEZIK
Jezik  se  nalazi  u  uzajamnoj  vezi  sa  drugim  opažajnim  oblastima 
koje  mišljenju  služe  kao  najvažnije  sredstvo;  jezik  nije  prosto  »ko­
načna  etiketa  prikačena  na  završenu  misao«  —  gledište  koje  je  Sapir 
nazvao  naivnim.  Jezik  utiče  na  organizaciju  misli,  pri  čemu  potvrđuje 
i  čuva  pojmove  koje  obrazuje  opažajni  doživljaj.  Ovaj  uticaj  su 
radikalnije  formulacije  lingvističkog  determinizma  prikazale  na  gru­
bo  jednostavan  način.  One  tvrde  da  rečničko  blago  i  gramatički  sklop 
jezika  stvaraju  pogled  na  svet  naroda  koji  se  njime  služi.  Humbolt  o 
tome  kaže:
»Covek  živi  sa  predmetima  oko  sebe  uglavnom,  a,  u  stvari  —  pošto 
mu  osećanje  i  ponašanje  zavise  od  opažanja  —  može  se  reći  isključivo  ona­
ko  kako  mu  ih  jezik  podastire.  Istim  onim  postupkom  kojim  ispreda  jezik  iz 
sebe  on  se  u  njega  upreda;  a,  svaki  jezik  povlači  čaroban  krug  oko  naroda 
kome  pripada,  krug  iz  koga  se  ne  može  uteći  sem  ako  se  ne  zakorači  u 
neki  drugi.«
U  takvim  iskazima,  ovo  učenje  kao  da  izvlači  podstrek  iz  intro- 
vertovane  potrebe  da  na  ljudski  um  gleda  kao  na  tvorca  spoljašnjeg 
sveta.  Ono  inače  ne  bi  moglo  da  zanemaruje  pitanje  kako  to  da  je 
jezik  najpre  izgradio  poseban  rečnik  i  gramatiku;  takođe,  ne  bi  na 
mentalitet  naroda  koji  ga  govori  prenosio  odlike  jezika  tako  uvereno 
bez  i  najmanjeg  dokaza  da  nejezičko  ponašanje  stanovništva  zaista 
odgovara  jezičkim  osobenostima.  Vrlo  je  mogućno  da  Indijanci  iz 
plemena  Vintun  (Wintun),  koji,  kako  saopštava  Doroti  Li  (Dorothy 
Lee),  ne  prave  nikakvu  razliku  između  jednine  i  množine,  »prepoznaju 
pre  svega  ono  što  je  opšteljudsko,  ljudskost,  pa  tek  u  drugoj  liniji 
određenu  ličnost.«  Konačno,  sve  više  ima  dokaza  o  tome  da  ljudsko 
saznanje  počinje  od  opšteg,  pa  se  tek  tokom  svog  razvoja  diferentuje; 
međutim,  to  isto  tako  važi  i  za  narode  čiji  jezici  vrlo  pažljivo  razli­
kuju  jedninu  i  množinu.  Sasvim  je  druga  stvar  kada  se  (kao  što  to 
Čini  Doroti  Li)  na  osnovu  jednodimenzionalnog  karaktera  medijuma 
kao  što  je  jezik  zaključuje  da  oni  koji  se  njime  služe  gledaju  na  svet 
j ednodimenzionalno :
»Urođenici  sa  ostrva  Trobriand  kodifikuju,  a  verovatno  i  sagledavaju 
stvarnost  nelinearno  nasuprot  našem  linearnom  načinu  izražavanja.  Ono 
što  je  osnovno  u  mom  istraživanju  kodifikacije  stvarnosti  u  ovim  dvama 
društvima  jeste  pretpostavka  da  član  datog  društva  ne  samo  što  kodifiku-
198

---

je  doživljenu  stvarnost  kroz  primenu  određenog  jezika  i  drugih  uklopljenih 
karakteristika  ponašanja  u  svojoj  kulturi  nego  i  zaista  poima  stvarnost 
samo  onako  kako  mu  se  ona  nudi  u  njegovom  kodu.«
U  ovakvom  gledištu,  opažanje  i  mišljenje  pasivno  se  uklapaju  u 
unapred  određene  kodifikacione  formule.  Pri  tom  se,  takođe,  pret­
postavlja  da  se  sve  mentalne  reakcije  jednog  čoveka  ili  jedne  grupe 
skrojene  po  istom  uzorku  strukture.  U  stvari,  um  nije  tako  jedno­
obrazan;  činjenice  su  manje jednostavne.  Jedan  jedini  primer  iz  antro­
pologije  biće  ovde  dovoljan.  Marsel  Mos  (Marcel  Mauss)  primećuje  da 
u  Polineziji  i  Kini  stroga  podela  polova  reguliše  sve  vidove  društve­
nog  života,  kao  što  je  dodeljivanje  poslova  ili  posedovanje  imovine; 
pa  ipak,  jezici ovih  kultura  ne  prave  nikakvu  razliku  među  rodovima. 
S  druge  strane,  može  da  se  odraste  sa  jezikom  koji  razlikuje  tri  roda, 
a  da  se  ipak  ni  na  koji  način  svet  ne  sagledava  kao  da  je  prožet  od­
govarajućom  tropolnošću.  Jedan  sto  ne  izgleda  muški,  niti  pak  stolica 
ženski;  a  ni  devojče  ne  deluje  kao  da  je  srednjeg  pola.  A  kada  se 
pređe  u  zemlju  u  kojoj  se  govori  engleski,  ni  na  koji  pomena  vredan 
način,  ne  menja  se  slika  o  svetu  usled  jezičkog  svođenja  na  jedan  je­
dini  rod.
Da  bi  se  prikladnije  procenila  važna  uloga  jezika,  čini  mi  se  da 
se  mora  priznati  da  on  prosto  služi  kao  pomoćno  oruđe  primarnim 
medijumima  misli,  koji  su  neizmerno  bolje  opremljeni  da  artikulisa- 
nim  oblikom  prikazuju  odgovarajuće  predmete  i  odnose.  Jezik  pre 
svega  služi  očuvanju  i  stabilizovanju,  pa  stoga  takođe  teži,  negativno, 
da  saznanje  učini  statičnim  i  nepokretnim.  U  jednoj  ranijoj  glavi 
napomenuo  sam  da  ima  dve  vrste  tipskih  pojmova.  Oni  se  ili  krista- 
lizuju  u  jednu  određenu,  jednostavnu  i  dobro  oblikovanu  formu  ili, 
pak,  okupljaju  oko  ovog  središta  čitav  niz  raznovrsnih  odlika  koje 
potpadaju  pod  taj  pojam.  Prvi  postupak  je  pogodniji  za  raspoređi­
vanje,  raspoznavanje  i  saopštavanje,  dok  je  drugi  neophodan  za  široko, 
gipko,  zaista  produktivno  mišljenje.  Jezik,  međutim,  daje  podršku 
prvom  postupku  zato  što  je  verbalno  ime  stalna  etiketa,  pa  stoga  teži 
da  ojača  podjednako  krut  pojam.  Reč  »trougao«  sugeriše  podjednako 
utvrđenu  predstavu.
Srećom,  stereotipno  mišljenje  za  koje  se  imena  stvari  zalažu  ne 
preovladava  uvek.  Ali,  reči  mogu  da  pomognu  da  se  predstave  za- 
mrznu.  Vorf,  koji  je  radio  u  Osiguranju,  pokazao  je  svojim  čuvenim 
primerima  kako  jedno  takvo  okorelo  mišljenje  može  da  dovede  do 
opasnih  nezgoda.  Njegova  tumačenja  tih  primera  mogu  psihološki  da 
stvore  zabunu  kada  on  tvrdi  da  je  smisao  naziva  kriv  za  nepromiš- 
Ijenost  sa  kojom  se  često  barata  tako  nazvanim  stvarima.  Ako,  na 
primer,  reč  »prazan«  ima  dva  značenja,  jedno  koje  se  odnosi  na  sud 
koji  više  nije  ispunjen  onim  što  je  trebalo  da  drži,  a  drugo  na  od­
sustvo  bilo  kakve  sadržine,  ta  razlika  u  značenju  jasno  nastaje  i  traje 
u  opažajnoj  predstavi  o  sudu.  Koja  predstava  preovladava,  zavisi  od 
konteksta  u  kome  se  upotrebi.  Na  primer,  neko  ko  mora  da  vodi  brigu 
o  »iscrpenim  zalihama«  gledaće  na  prazninu  u  prvom  smislu,  dok  će 
neko  ko  se  stara  o  čistoći,  tj.  odsustvu  neželjenih  supstanci,  gledati 
na  nju  u  ovom  drugom  smislu.  Ništa  od  svega  ovog  ne  zahteva  pomoć 
reči,  ali  ako  se  neka  od  tih  predstava  učvršćuje  pomoću  određeno 
definisane  reči,  ona  može  upornije  da  ustraje  u  nepovoljnoj  situaciji.
199

---