Beleška o piscu


Psiholog  Džems  Diz  (James  Deese)  sastavio  je  spisak  pojmova



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə88/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   84   85   86   87   88   89   90   91   ...   125

Psiholog  Džems  Diz  (James  Deese)  sastavio  je  spisak  pojmova 
za  koje  u  engleskom  jeziku  ne  postoje  »opštepoznate  i  razumljive« 
reči.  Navešću  nekoliko:
Izvori  osvetljenja
Stvari  koje  menjaju  svoju  veličinu  i  oblik 
Delovi  tela  (uključujući  organe,  udove  itd.)
Leševi  biljaka 
Sve  površine  sobe 
2iva  bića  sa  nogama 
Neživi  predmeti  sa  nogama 
Stvari  za  sedenje
Ako  ove  kategorije  čitalac  proveri  na  sebi,  utvrdiće  da  neke  od 
njih  imaju  čvrstu  opažajnu  osnovu  iako  mu  za  to  u  govornom  jeziku 
na  raspolaganju  stoje  samo  opisi  a  ne  posebni  nazivi.  Uzmimo  pos- 
lednji  primer:  »Stvari  za  sedenje«.  Pre  više  godina,  E.G.  Saris  (Sarris) 
vršio  je  oglede  o  tome  šta  »stolica«  znači  za  psa.  Jedan  pas  vežban 
je  da  na  zapovest  »Na  stolicu!«  skoči  na  jednu  određenu,  svakodnevnu 
stolicu.  Ispostavilo  se  da  je  pas  izvršavao  zapovest  za  svaki  predmet 
na  koji  je  mogao  da  skoči,  da  leži  na  njemu  i  posmatra  sa  njega, 
bez  obzira  šta  taj  predmet  znači  za  ljudska  bića.  U  slučajevima  kao 
što  je  ovaj,  opšta  opažajna  osnova  ove  kategorije  pojačava  se  funkci­
onalnim srodstvima  (»stvari  na  koje može da se skoči«) i  olakšava time 
što  kod  psa  nema  nekih  pojmovnih  kategorija  koje  bi  čoveku  sme­
tale  pri  uopštavanju  (kofer  bi  za  psa  bio  prihvatljiviji  kao  stolica 
nego  za  čoveka).  Kategorija  kao  što  je  ona  koja  obuhvata  »delove 
tela«  ne  obrazuje  se  lako  zato  je  funkcionalna  razlika  između  udova 
i  unutrašnjih  organa  toliko  nametljiva.  Isto  to  važi  za  razliku  između 
zidova,  tavanice  i  poda.  Ako  se  kategorijska  slika  teško  ostvaruje, 
to  ne  može  prosto  da  se  pripiše  nepostojanju  verbalnog  naziva;  na­
protiv,  verovatnije  će  biti  da  reči  nema  zato  što  se  pojam  nije  obra­
zovao  u  iskustvu.  Tačno  je,  međutim,  da  će  neko  lakše  da  izvuče 
pojam  iz  svog  iskustva  ako  njegov  jezik  već  ima  reč  za  to.
U  svakom  slučaju,  škakljiv  je  odnos  između  reči  i  njihovog  zna­
čenja.  Pošto  su  reči  stalni  i  trajni  znaci,  one  ostavljaju  utisak  da  su 
im  i  značenja  isto  tako  trajna.  Ovo,  međutim,  očigledno  nije  tako, 
mada  Suzana  K.  Langer  tvrdi  da  jedna  od  bitnih  odlika  pravog jezika 
jeste  to  što  se  on  sastoji  od  reči  sa  čvrstim  značenjima.  U  stvari,  reči 
imaju  sasvim  drukčija  značenja  u  različitim  kontekstima  i  za  raz­
ličite  pojedince  ili  grupe.  Kao  oruđe  za  razmenu  misli,  one  jedva  da 
su  pouzdanije  od  novca  kome  bi  se  vrednost  nepredvidljivo  menjala 
iz  Časa  u  čas,  od  čoveka  do  čoveka.  Filozofi  i  naučnici  stalno  se  bore 
sa  verbalnim  ljušturama,  koje  moraju  da  upotrebljavaju  da  bi  u  njih 
spakovali  svoje  misli  kada  žele  da  ih  sačuvaju  ili  saopšte  drugima. 
Treba  li  da  zadrže  poznati  izraz  i  da  čak  pokušaju  da  u  njega  unesu 
novo  značenje,  po  cenu  utiska  da  upotrebljavaju  pojam  koji  su  na­
pustili?  Treba  li  da  sačine  novu  kovanicu  i  da  se  izlože  opasnosti 
da  budu  nerazumljivi?  Sve  ove  teškoće  nastaju  zato  što  reči,  kao 
puke  nalepnice,  pokušavaju  da  drže  korak  sa  živom  radnjom  miš­
ljenja,  koja  se  odigrava  u  jednoj  drugoj  sferi  svesti.  »Rađanje  novog 
pojma«,  kaže  Sapir,  »obavezno  se  najavljuje  manje-više  natezanjem 
i  širenjem  starog  jezičkog  materijala.«  Ti  porođajni  bolovi  postoje  u
200


prvom  redu  u  samom  mišljenju.  Oni  nastaju  zato  što  strukturu  stvari 
koja  se  ispituje  pritiska  nova,  pogodnija  struktura,  koja  se  nameće, 
od  čega  se  um  brani.  Borba  protiv  stare  terminologije  samo  je  odraz 
prave  drame  koja  se  odigrava  u  mišljenju.  Sagledavanje  stvari  u 
novoj  svetlosti  pravi  je  saznajni  izazov;  a,  prilagođavanje  jezika  no­
vom  saznanju  samo  je  jedna  neprijatna  formalnost.  Psiholog  Erik 
Leneberg  (Eric  Lenneberg)  istakao  je  ovu  suštinu  time  što  je  utvrdio 
da  se  »reči  nadovezuju  na  procese  pomoću  kojih  vrsta  saznajno  opšti 
sa  svojom  okolinom«.  Pošto  ti  procesi  uključuju  u  sebe  neprestanu 
promenu,  ne  može  se  reći  ni  da  je  stalan  smisao  reči  koje  se  odnose 
na  njih.
UTICAJ  LINEARNOSTI
Kao  što  sam  već  napomenuo,  intelektualno  mišljenje  niže  opa- 
žajne  pojmove  u  linearnom  redosledu.  Uhvaćen  u  četvorodimenzio- 
nalnom  svetu  niza  i  prostorne  jednovremenosti,  um  operiše  s  jedne 
strane,  intuitivno  time  što  prihvata  proizvode  sila  u  polju  koje  slo­
bodno  dejstvuju  jedna  na  drugu;  s  druge  strane,  on  intelektualno 
krči  sebi  jednodimenzionalan  put  kroz  prostorni  predeo.  Intelektualno 
mišljenje  razgrađuje  jednovremenost  prostorne  strukture.  Ono  takođe 
preobražava  sve  linearne  odnose  u  jednosmerne  nizove,  što  je  ona 
vrsta  zbivanja  koje  predstavljamo  strelicom.  Jednakost,  na  primer, 
koja  za  oko  može  da  bude  stanje  simetričnog  uzajamnog  dejstva 
dveju  celina  —  recimo  blizanci  na  klupi  —  preobražava  se  intelektu­
alnim  mišljenjem  u  usmereno  nizanje  u  kome  se  jedna  stvar  aktivno 
izjednačuje  sa  drugom,  koja  za  njom  sledi.
Verbalni  jezik  je  jednodimenzionalan  niz  reči  zato  što  ga  inte­
lektualno  mišljenje  upotrebljava  za  označavanje  redosleda  pojmova. 
Verbalni  medijum  kao  takav  nije  nužno  linearan.  U  umetničke  svrhe, 
nekoliko  nizova  reči  mogu  da  se  upotrebe  u  isto  vreme,  na  primer, 
u  duetima  ili  kvartetima  u  operi.  U  stvari,  verbalni  redosledi  mogu 
da  se  učine  potpuno  nelinearnim  kada  grupa  ljudi,  govoreći  istovre­
meno,  uzvikuje  izdvojene  reči  u  nepravilnim  razmacima.  Reči  mogu 
takođe  da  se  slobodno  rasporede  po  površini  slike  ili  stranici  u  knjizi, 
kao  recimo  u  takozvanoj  »konkretnoj  poeziji«.
Jezik  se  upotrebljava  linearno  zato  što  svaka  reč  ili  grupa  reči 
označava  jedan  intelektualan  pojam,  a  takvi  pojmovi  mogu  da  se 
povezuju  samo  u  nizu.  Pošto  reči  nisu  slike  nego  samo  znaci,  pro­
storni  odnos  uključen  u  iskaz  »trešnje  na  drveću«  ne  može  da  se 
izrazi  u  verbalnoj  frazi,  koja  je  puko  nabrajanje  tri  pojma:  trešnje, 
na,  i  drveće.  Slično  tome,  jezik  može  da  opiše  radnju  samo  nerad- 
njom.  Suzana  K.  Langer  je  to  vrlo  jasno  opisala:
»Preobražaj  kome  se  činjenice  podvrgavaju  kada  se  prikazuju  kao 
propozicije  sastoji  se  u  tome  što  se  odnosi  u  njima  pretvaraju  u  nešto 
nalik  na  predmete.  Tako,  činjenica  »A  je  ubio  B«  govori  o  načinu  na 
koji  su  se  A  i  B  nesrećno  susreli;  ali,  mi  taj  način  možemo  da  izrazimo 
samo  ako  ga  imenujemo,  i  —  gle!  —  kao  da  se  nova  stvar,  »ubijanje« 
jednostavno  dodala  kompleksu  A  i  B.  Događaj  koji  je  »naslikan«  u  reče­
nici  nesumnjivo  je  obuhvatao  redosled  radnji  od  strane  A  i  B,  ali  ne 
ređosled  koji  je,  čini  se,  niz  reči  nudio,  naime  prvo  A,  zatim  »ubijanje«,
201




Dostları ilə paylaş:
1   ...   84   85   86   87   88   89   90   91   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə