Beleška o piscu


Slikarsko  delo  jednovremeno  se  daje  u  svojoj  celovitosti.  Us-



Yüklə 323,28 Kb.

səhifə90/125
tarix25.07.2018
ölçüsü323,28 Kb.
1   ...   86   87   88   89   90   91   92   93   ...   125

Slikarsko  delo  jednovremeno  se  daje  u  svojoj  celovitosti.  Us- 
pešno  književno  slikanje  izrasta  kroz  ono  što  bi  moglo  da  se  nazove 
povećavanjem  pomoću  postepenog  dodavanja.  Svaka  reč,  svaka  reče­
nica  dopunjuje  se  sledećom  i  time  se  približava  željenom  ukupnom 
značenju.  Ovo  građenje  pomoću  postepene  promene  lika  oživljava 
književno  kazivanje.  U  stvari,  ovde  se  ne  radi  o  prostom  odbiru  i 
ređanju  pojedinih  odlika,  kao  što  sam  pokazao  na  primeru  iz  Kamija. 
Prva  strofa  pesme  Devičino  venčanje  od  Dilena  Tomasa  (The  Marri­
age  of  the  Virgin,  Dylan  Thomas)  možda  će  ovo  još  više  da  osvetli:
Walking  alone  in  a  multitude  of  loves  when  morning’s  light 
Surprised  in  the  opening  of  the  nightlong  eyes 
His  golden  yesterday  asleep  upon  the  iris 
And  this  day’s  sun  leapt  up  the  sky  out  of  her  thighs 
Was  miraculous  virginity  old  as  loaves  and  fishes.
Though  the  moment  of  a  miracle  is  unending  lightning 
And  the  shipyards  of  Galilee’s  footprints  hide  a  navy  of  doves 
(Hodala  je  sama  u  množini  ljubavi  kad  jutarnja  svetlost 
Iznenadi  u  otvoru  njenih  svunoćnih  očiju 
Njegovo  zlatno  juče  usnulo  na'  ženici 
A  jutrošnje  sunce  skoči  u  nebo  iz  njenih  bedara 
Ta  čudesna  čednost  drevna  kao  hlebovi  i  ribe 
Iako  je  tren  čuda  beskrajna  munja
A  brodogradilišta  podno  Genizareta  skrivaju  brodovlje  golubova).
Opis  počinje  glagolom  »hodala  je«  (walking),  čistim,  bestelesnim 
koračanjem,  pa  tek  u  petom  stihu  čitalac  stiže  do  pripadajućeg  pod- 
meta,  »čudesna  čednost«;  tek  sada  on  saznaje  ko  je  to  hodao.  Ova 
otvorenost  oblika  koja  traži  dopunu  stvara  napetost  iščekivanja,  pri 
čemu  dinamika  svojstvena  ovoj  slici  nadoknađuje  nedostatak  kohe­
rentnosti  kod  reci  na  hartiji.  U  jednom  neposredno  čulnom  izražaj­
nom  sredstvu  kao  što  je  muzika,  ova  vrsta  napetosti  leži  u  onome 
što  se  čuje  a  ne  samo  posredno  u  mentalnoj  slici  koju  je  draž  pobu­
dila.  »Walking«,  hodanje  bez  onoga  koji  hoda,  bliže  se  određuje  rečju 
»alone«  (sama),  a  zatim  i  rečima  »in  a  multitude  of  loves«  (u  mno­
žini  ljubavi),  čime  se  slika  postepenim  dodavanjem  dopunjuje  i  obo­
gaćuje.  Obrnuto,  u  »morning’s  light«  (jutarnja  svetlost)  imamo  stvar 
bez  radnje,  ali  koja  se  pomoću  prve  reči  sledećeg  stiha  odmah  bliže 
određuje  kao  »svetlost  koja  nekoga  ili  nešto  iznenađuje«.  Ovo  brzo 
i  naglo  oživljavanje  stvari  glagolom  koji  sledi  jeste  specifično 
jezičko  dejstvo  na  lik,  što  ja  ovde  pokušavam  da  razjasnim.  Pre- 
lazni  glagol  »surprised«  (iznenadi)  otvara  još  jednu  dalekosežnu 
sinkopu,  time  što  čitaoca  navodi  na  trag  potrebnog  predmeta, 
koji  se  tek  u  sledećem  stihu  otkriva  kao  »his  golden  yesterday« 
(njegovo  zlatno  juče).  Te  veze  preko  širokih  raspona  stvaraju  nape­
tost  i  spajaju  mehanički  tok  reči.  U  međuvremenu,  i  čisto  zvučne 
osobine  doprinose  strukturi  pesme:  asonanca  povezuje  »sky«  (nebo) 
sa  »thighs«  (bedara)  ili,  pak,  »old«  (drevna)  sa  »loaves«  (hlebovi) 
Paralela  između  »multitude  of  loves«  (množini  ljubavi)  u  prvom  stihu 
i  njegovog  religioznog  ekvivalenta,  »navy  of  doves«  (brodovlje  golu­
bova)  u  poslednjem  učvršćuje  jedinstvo  strofe  i  značenjski  i  zvučno. 
Naravno,  ništa  od  svega  ovog  ne  bi  moglo  da  se  dogodi  da  se  zvuci 
jezika  ne  stapaju  neprestano  sa  likovima  koje  pobuđuju.
204


VERBALNI  I  SLIKOVNI  POJMOVI
Pošto  sva  izražajna  sredstva  dostupna  ljudskom  umu  moraju 
da  budu  opažajna,  onda  je  i  jezik  opažajni  medijum.  Stoga,  nije  ko­
risno  da  se  pravi  razlika  između  jezičkih  i  nejezičkih  prikazivačkih 
sredstava,  i  to  na  taj  način  što  bi  se  tvrdilo  da  nejezici  upotreblja­
vaju  likove  a  jezici  ne.  Verbalan  jezik  je  sklop  zvukova  ili  oblika,  te 
kao  takav  nije  potpuno  bez  strukturalnih  svojstava  koja  mogu  da  se 
upotrebe  za  izomorfno  prikazivanje.  Na  primer,  jezik  pripisuje  poje­
dinačne  znakove  pojedinačnim  pojmovima  i  opisuje  misli  i  doživljaje 
u  njihovom  redosledu.  Ti  odnosi  su  tačno  onako  likovni  u  načelu  kao 
što  je  činjenica  da  dva  psa  mogu  da  se  u  crtežu  prikažu  kao  dva 
odvojena  linijska  sklopa  ili  da  se  faze  nekog  događaja  predstavljaju 
u  svom  pravom  redosledu  u  nekom  filmu  ili  pozorišnom  komadu. 
S  druge  strane,  verbalan  jezik  je  isuviše  slabo  strukturisan  da  bi 
dopustio  neku  veliku  primenu  takvih  neposredno  čulnih  odnosa.  Stoga, 
on  svoj  posao  obavlja  uglavnom  tako  što  lepi  etikete  na  iskustvene 
činjenice.  Te  etikete  su  proizvoljne,  u  onom  smislu  kako  je  crvena 
svetlost  proizvoljan  saobraćajni  znak  za  zaustavljanje.
Za  sva  sredstva  izražavanja,  ne  samo  za  jezik,  karakteristično 
je  da  ona  s  jedne  strane  primenjuju  izomorfne  a  s  druge,  neizo- 
morfne  odnose.  Ona  su  delimično  analogna,  a  delimično  su  znakovi. 
U  načelu,  nema  u  ovom  smislu  nikakve  razlike  između  verbalnih  i 
neverbalnih  izražajnih  sredstava.  Najvažnija  razlika  u  praksi  jeste 
razlika  u  proporciji.  U  vizuelnim  umetnostima  ili  u  muzici,  na  pri­
mer,  strogo  neizomorfni  odnosi  veoma  su  retki.  U  verbalnom  jeziku, 
oni  svršavaju  najveći  deo  posla.  Neprekidna  lestvica  izražajnih  sred­
stava  vodi  od  onih  koja  su  pretežno  izomorfna  do  drugih  koja  su  to 
mnogo  manje;  ona  obuhvata  takve  prelazne  odlike  kao  što  su  ono- 
matopejski  zvuci  u  pesmi,  ideografi,  alegorije  i  drugi  konvencionalni 
simboli.  Pogrešno  je  da  se  verbalni  jezik  razvrstava  u  neku  posebnu 
kategoriju.
Nije  tačno,  kao  što  sam  već  ranije  istakao,  da  verbalni  jezik 
upotrebljava  stalne,  standardizovane  oblike  dok  likovni  jezik  kao  što 
je  slikarstvo  upotrebljava  oblike  beskrajne  pojedinačne  raznolikosti. 
Naravno,  nema  ni  dve  potpuno  iste  slike  cveća,  dok  reč  cveće  traje 
nepromenjena.  Međutim,  verbalni  jezik  ne  sastoji  se  prosto  od  reči, 
nego,  pre  svega,  od  njihovih  značenja.  Još  Sapir  je  ukazao  na  to  da 
reč  »kuća«,  kao  čisto  akustičan,  kinestetički  ili  vizuelan  pojam,  nije 
jezička  činjenica;  »tek  kada  se  ti,  a  mogućno  i  još  neki,  doživljaji 
automatski  povežu  sa  likom  kuće,  oni  počinju  da  stiču  prirodu  sim­
bola,  reči,  jezičkog  elementa.«  Iako  je  siandardizovani  zvuk  deo  ver­
balnog  pojma,  on  nipošto  nije  njegovo  čvrsto  jezgro.  On  nema  načina 
da  spreči  ogromnu  raznolikost  značenja  i  opsega,  koja  je  toliko  tipična 
za  pojmove.  Jezik  ne  pruža  nikakvo  jemstvo  da  će  pojmovi  imati 
stabilnost  poželjnu  za  mišljenje  i  sporazumevanje.
Rodžer  Braun  tvrdio  je  da  će  ona  vrsta  mentalne  slike  koju  je 
Tičener  opisao  kao  vizuelnu  komponentu  svojih  verbalnih  pojmova 
jedva  odgovarati  za  pristojno  razmišljanje  zato  što  su  to  ćudljive, 
individualne,  zatvorene  i  slučajne  komponente,  koje  se  nepredvid­
ljivo  menjaju.  Tičenerova  predstava  o  kravi  —  »duguljasti  pravougao- 
nik  sa  posebnim  izrazom  lica,  nekom  vrstom  preteranog  pućenja«  — 
zasniva  se  na  crtama  koje  se  nikad  ne  pominju  u  definiciji  krave.
205




Dostları ilə paylaş:
1   ...   86   87   88   89   90   91   92   93   ...   125


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə