Beleška o piscu

lebde  u  neograničenom  prostoru,  za  razliku  od  statičnije  poredanih 
ljudi  u  čamcima.  Figure  gnjuraca  sa  svom  jasnoćom  opisuje  kako  se 
oni  čvrsto  drže  za  konopce,  kako  su  tegovi  i  korpe  privezani,  itd.
Ja  o  ovim  dečjim  crtežima  govorim  kao  da  su  nastavni  dijagra­
mi,  kao  što  su  zemljopisne  karte  ili  drugi  vizuelni  materijal,  zato  što 
moj  zadatak  baš  to  i  zahteva.  U  isto  vreme,  naravno,  jedan  takav 
lep  crtež  ima  i  druga  umetnička  svojstva.  On  ne  govori  samo  o  gnju- 
ranju,  nego  saopštava  i  »smisao«,  živi  doživljaj  tog  zbivanja.  Ovaj 
utisak  dobiven  je  pomoću  estetskih  svojstava  ravnoteže,  reda  i  izraza, 
dominantne  kontrolne  uloge  čamaca,  crvenih  figura  koje  se  roje  i 
slobodno  lebde  u  vodi  i  težine  njihovih  tela.  Međutim,  sve  to  nipošto 
nije  strano  vizuelnoj  lekciji  koju  je  dete  razradilo  i  koju  nam  saop­
štava.  Ovde,  kao  i   inače  svugde  u  umetnosti,  »lepota«  nije  spol ja 
dodata  dekoracija,  puki  dodatak  posmatraču,  već  je  neodvojivi  deo 
kazivanja.  Svaki  vid  slike,  informacioni  ili  osećajni,  u  savršenom 
je skladu  sa  onim što je  dete  razumelo,  osetilo  i  što je  želelo  da  saopšti.
Situacije  razjašnjene  vizuelnim  mišljenjem  nikada  se  ne  odnose 
samo  na  spoljni  svet.  Dok  dete  shvata  bitna  obeležja  situacije  ronje­
nja,  ono  isto  tako pronalazi  i  razjašnjava u  njima  elemente  sopstvenog 
iskustva:  šta  znači  visiti,  »zavisiti«  u  bukvalnom  i  prenosnom  smislu 
(»ovisiti«  —  visiti),  zaroniti  u  straobalnu  dubinu,  ali  biti  bezbedno 
pridržavan  odozgo,  izložen  pustolovini  i  dužnosti,  u  društvu,  a  ipak 
sam.  Konačno,  mora  biti  da  ova  vrsta  privlačnosti  tera  čoveka  da  se 
saznajno  zanima  za  ono  što  se  dešava  van  njegovih  briga  i  obaveza 
i  što  ga  nagoni  da  poželi  da  to  zadrži  i  razjasni.
LIČNI  PROBLEMI  VIZUELNO  PROMIŠLJENI
Često se  radi  o mnogo ličnijim problemima. Na si.  213  i 214 prika­
zana  su  dva  crteža  koje  je  u  razmaku  od  osam  nedelja  načinila  jedna 
sedmogodišnja  devojčica  čija  se  porodica  naravno  pre  toga  preselila  iz 
Evrope  u  Ameriku.  U  Evropi,  ona  je  bila  u  jednoj  prilično  strogoj
213

---

Slika  214
školi  tako  da  se  osećala  izgubljenom  u  opuštenijoj  sredini  američke 
osnovne  škole;  kući  je  došla  sva  uplakana:  »Ovde  mi  niko  ne  govori 
šta  treba  da  radim!«  Za  vreme  tih  prvih  nedelja  ojađenosti,  ona  je 
nacrtala  prvi  crtež  (si.  213).  Sebe  je  predstavila  dvaput,  kao  središ- 
nu  figuru  u  gornjem  redu  i  kao  devojčicu  dole  desno.  Okružuju  je  tri 
devojčice  sa  razbarušenom  »amerikanskom«  kosom:  njena  starija 
sestra,  koja  voli  američku  školu,  jedna  studentkinja  koja  joj  je  davala 
časove  violine  i  čije  su  je  nedamske  sportske  pantalone  zaprepastile, 
i  Nensi,  još  jedna  mala  Amerikanka.  Usred  tih  veselo  nasmejanih  fi­
gura,  predstavila  je  sebe,  tužnu  i  uplakanu,  sa  slabačkom  kosom,  bez 
ruku  ili  ograđenu  zaštitničkim  konopcem  za  preskakanje.
Drugi  crtež  nastao  je  u  vreme  kada  je  počela  da  se  sprijateljuje 
najpre  sa  svojim  školskim  drugaricama,  a  onda  i  sa  Amerikom  uopšte. 
Sada  više  nema  suprotnosti  između  figura.  Sve  su  iste  i  nasmejane. 
Kosa  je  tako  nacrtana  da  predstavlja  kompromis  između  doteranosti 
i  vragolanstva,  a  u  tri  do  četiri  slučaja,  konopac  više  ne  okružuje  gla­
vu,  koja  sva  zrači  od  radosti.  Devojčica  nije  mogla  da  napravi  ove 
crteže  a  da  ne  uoči  razloge  onome  što  je  muči.  Ona  je  zapazila  u  svo­
joj  okolini  bolno  odbijanje  i  neprijatnu  razuzdanost,  što  se  kasnije 
lepo sredilo.  Za  te  različite  teme,  pronašla  je  ubedljive  likovne oblike. 
Radeći  sve  to,  učinila je  da  razni  vidovi njenih  briga  i  radosti postanu 
opipljivi  i  shvatljivi. Uz  pomoć  čula vida,  tačno  je  svoj  problem opisala 
i  oblikovala  na  hartiji.
U  oblasti  terapije  pomoću  umetnosti,  koja  se  u  poslednje  vreme 
razvija,  može  da  se  posmatra  kako  bolesnici  umetničkim  sredstvima 
rade  na  svojim  ličnim  problemima.  Studije  pojedinih  slučajeva,  kao 
što  su  one  koje  je  objavila  Amerikanka  Margareta  Naumburg,  pruža­
ju  primere  o  tome  kako  taj  rad  može  u  svojim  ranim  fazama  da  odra­
zi  sirovu  pretnju  »neusmerenog«  strahovanja,  često  vrlo  slabo  defini- 
sanog,  i  kako  se  sa  sve  većom  razradom  pojavljuju  nagoveštaji  uzroka 
koji  su  doveli  do  krize.  Što  se  više  bliži  kraj  terapije,  ta  neprijatelj­
ska  sila  se  ponekad  svodi  na  pravu  meru,  postavlja  na  svoje  mesto  i 
objašnjava  kontekstom.  Po  pravilu,  terapija  pomoću umetnosti je  samo 
deo  bolesnikovih  usmeravanih  napora  da  se  oslobodi  svojih  teškoća. 
Psihoterapija  i  duševna  borba  danonoćno  traju,  a  crteži  i  slike  su  u
214

---

izvesnoj  meri  samo  odraz  tih  borbi  i  njihov  rezultat.  Očigledno  je, 
međutim,  da se ta borba vodi  i u  samom umetničkom  radu.  Ne  radi se 
prosto  o  tome  da  se  zapažanja  i  saznanja  stave  na  hartiju.  Sile  koji­
ma  je  pacijent  najpre  nejasno  izložen  sada  se  pretvaraju  u  vidljivu 
formu  i  na  taj  način  definišu,  a  odnosi  između  njih  se  istražuju  i 
objašnjavaju, čim  problem može da se prikaže, on se i  razume i  rešava.
Često  slike  i  skulpture  odraslih  pacijenata  ne  ispunjavaju  svoj 
zadatak u  toj  meri  dobro  kao  dečji  crteži  koje  smo  maločas  razgledali. 
Naravno,  deca  su  isto  tako  amateri  kao  i  odrasli.  Ali,  sa  svojim 
neiskvarenim  smislom  za  formu,  ona  još  mogu  da  sve  vidove  oblika  i 
boje  potpuno  stave  u  službu  željenog  značenja.  U  tom  smislu,  njihov 
rad  je  sličan  radu  pravog  umetnika.  Kod  prosečnog  odraslog  čoveka 
naše  civilizacije,  međutim,  taj  smisao  za  formu  bledi  umesto  da  drži 
korak  sa  duhovnim  razvojem.  Njegov  umetnički  rad  može  da  sadrži 
elemente  autentičnog  izraza  —  žena  koja  privija  dete  na  grudi,  čudo­
vište  koje  prodorno  bulji  iz  mraka  —  a  inače,  on  priča  priču  najbolje 
što  može,  ne  saopštavajući  njeno  suštinsko  značenje  pomoću  rasporeda 
samih  oblika  i  boja.  Za  oko,  takvi  crteži  mogu  da  budu  zbrkani,  var­
ljivi  i  slabački  iako  svoju  poruku  saopštavaju  ideografski,  pomoću 
slikovnog  jezika.
Da  li  je  dopustivo  da  na  osnovu  onoga  što  znamo  o  dejstvu  li­
kovnog  delà zaključujemo  da će  takva umetnička  delatnost imati  svoje 
puno  dejstvo  samo  ako  opažajni  sklop  odražava  spreg  sila  koje  leže 
u  osnovi  teme  slike?  Dolazim  u  iskušenje  da  tvrdim  da  je  to  tako. 
Neposredno  opažljivi  podaci  su  naš  najubedljiviji  izvor  znanja  i 
zato  moraju  da  se  pokažu  u  čitavoj  kompoziciji  i  u  organizaciji  poje­
dinosti  ako  slika  treba  da  deluje  svojom  punom  terapeutskom  snagom. 
Kada  to  nije  slučaj,  po  svoj  prilici  doći  će  samo  do  delimičnog  i  pos­
rednog  dejstva.  To  znači  da u  idealnom  smislu  terapija  pomoću  umet- 
nosti  treba  da  bude  i  umetničko  obrazovanje.  Samo  kada  slika  jasno 
govori  oku,  može  da  očekuje  da  će  i  umu  dobro  da  posluži.  U  ovom 
smislu  može  se  reći  da  tehnika  »žvrljanja«  koju  primenjuje  Margareta 
Naumburg,  a  koja  podstiče  pacijente  da  »stvaraju  spontane  slobodno 
razmahane  forme  krivim  i  cik-cak  linijama  na  velikom  listu  hartije«, 
oslobađa  ne  samo  tok  nesvesnog  sadržaja  nego  isto  tako  pomaže  da  se 
spontani  smisao  za  formu  istrgne  iz  beživotnosti  i  ukočenosti  uobiča­
jenog  amaterskog  crtanja.
MISAONI  MEHANIZMI  PRI  CRTANJU
Istinski  umetnički  rad  zahteva  organizaciju  koja  obuhvata  mno­
ge,  a  možda  i  sve  saznajne  radnje  poznate  iz  teoretskog  mišljenja. 
Navešću  nekoliko  primera.  Obično  u  filozofskim,  naučnim  ili  praktič­
nim situacijama,  problem se  rešava najpre u uskom, ograničenom opse­
gu,  što  zahteva  izmene  kada  situacija  treba  da  se  razmatra  u  širem 
kontekstu.  Evo  jedne  jednostavne  ilustracije  takvog  ograničenog  miš­
ljenja  u  crtanju.  Mala  deca  često  postavljaju  dimnjak  koso  a  ne  ver­
tikalno  na krovu  (si.  216).  To  ima  svog smisla  ako  se  na  ovaj  postupak 
ne  gleda  prosto  negativno  kao  na  nešto  pogrešno,  nego  pozitivno  kao 
na  lokalno  rešenje  jednog  prostornog  problema.  Dimnjak  počiva  na 
kosom  krovu,  pa  u  odnosu  na  tu  kosinu  on  je  u  »netačnom«  crtežu 
postavljen  vertikalno.  Ovo  je  zaista  jedini  ispravan  način  postavljanja
215

---