Država“, „Odbrana Sokratova

Platon

-Za razliku od svog učitelja Sokrata koji je bio pripadnik nižeg staleža, Platon je imao aristokratsko poreklo. Živeo je od 427 do 347 godine pre nove ere.

-Neka od njegovih brojnih dela su „Država“, „Odbrana Sokratova“, „Sofist“, „Permanid“ , „Gozba“, „Gorgija“ itd.
Oko 387 godine pre nove ere je osnovao prvu pravu filozofsku školu, koju je nazvao Akademija.
-Temelj Platonove filozofije je učenje o Idejama (Eidos -oblik). To učenje je zasnovano na etičkim stavovima preuzetim od Sokrata.
-Platon smatra da sav vidljiv svet nije ništa drugo do nesavršen odraz večnog sveta ideja. Čovek pre rađanja (u preegzistenciji) boravi u svetu ideja gde se upoznaje sa vrhovnom idejom dobra i svim drugim idejama u njihovom pravom suštinskom obliku. Dolaskom na svet čovek je suočen samo sa bledim kopijama, koje se mogu uporediti sa senkama ideja. Kod ljudi koji su mudraci sećanje na svet ideja počinje da se vraća, tako da oni uspevaju da prepoznaju ideju u stvarima, iako je ona često iskrivljena i promenjena. Sa druge strane ljudi koji nisu mislioci ne mogu prepoznati ideju čak ni kad je vide u čistom obliku.
-Platon smatra da u skladu sa svetom ideja treba organizovati i život zajednice. Slično hijerarahiji sveta ideja I ljudske vrednosti imaju raspon od viših a nižim oblicima, što istovremeno odgovara različitim tipovima ljudi koji čine zajednicu.
Prva grupa ljudi po vrednosti jesu učeni ljudi tj. filozofi- naučnici. Njima treba poveriti organizaciju i vođenje državih poslova jer jedino oni nemaju želju za vladanjem. Samo oni ljudi koji su posmatrali večnost i znaju šta je dobro mogu biti u stanju da odole prolaznim zadovoljstvima političke i svake druge moći.
Druga po vrednosti, grupa ljudi u Platonovj idealnoj državi jesu čuvari-ratnici. Oni se odlikuju vrlinama srca, hrabrošću i postojanošću. Prve dve grupe ne mogu imati privatnu svojinu.
Treći stalež u državi jesu radnici, seljaci, zanatlije, jednom rečju proizvođači. Njih odlikuje požuda i strast. Jedino oni u celoj državi mogu da poseduju privatnu svojinu.
Prema Platonovom shvatanju ovi ljudi u okviru svojih staleža podležu stalnom obrazovanju i vaspitanju, i u skladu sa svojom prirodom primaju na sebe različite obaveze i odgovornosti.
Država ne postoji radi zasebne sreće nekog staleža ili pojedinaca u zajednici, već radi sreće celine. Kao što svaka država ima različite delove koje treba skladno urediti u jednu celinu, tako i svaki čovek mora urediti različite delove svoje duše na pravedni način. U svakom čoveku postoji razum, emocije i strast. U zavisnosti od toga koje osobine preovladaju kod pojedinaca on postaje vladar, čuvar ili proizvođač u državi.
Čovek je slobodan da izabere put pravednosti i da na taj način oda zahvalnost onom čemu duguje svoje zagonetno i teško postojanje. U meri u kojoj se priseća večnog poretka sveta ideja i u skladu sa tim saznanjem pravedno uređuje svoju dušu u toj meri čovek daje smisao života, postaje pravedan i ispravno služi bogovima.

Aristotel
-Rođen je 384 godine pre nove ere u Stagiri kao sin lekara na makedonskom dvoru. Filozofiju je učio na Platonovoj Akademiji. U zrelom dobu je na poziv makedonskog kralja Filipa II postao učitelj Aleksandra Makedonskog.
-U Atinu se vraća 335, godine pre nove ere, kada osniva svoju filozofsku školu koju je nazvao Licej (Likej). Posle smrti Aleksandra Makedonskog , Aristotel je pao u nemilost atinskih vlasti pa je bio prinuđen da napusti Atinu. Uskoro umire na svom porodičnom imanju 322 godine p.n.e.
Aristotel je za sobom ostavio brojna dela (od 200 do 1000 spisa) ali mali broj tih dela je ostao sačuvan do danas. Neka od najpoznatijih su “Metafizika”, “Kategorije”, “Organon”, “Nikomaheova etika”, “Politika”, “Retorika”, “O pesničkoj umetnosti”, “O postojanju I propadanju”, “O duši” , itd.
-Aristotel je kritikovao Platonovu teoriju ideja zbog isuviše oštre podele realnog sveta i sveta ideja. On smatra da ideje nisu nikakav vanzemaljski uzor pojedinačnim stvarima, već da same stvari sadrže ideje kao svoju suštinu. Poznata je Aristotelova izreka o svom učitelju – “Drag mi je Platon, ali mi je istina draža.”
-Aristotel deli znanje na:
-teorijsko – nekoristoljubivo razumsko istraživanje, “Znanje radi znanja”. To je po Aristotelu znanje koje donosi najveću sreću i dobro čoveku koji ga ima.
-praktično – odnosi se na upravljane sobom, domaćinstvom i državom. To je znanje koje je potrebno i korisno ali je bez teorijskog ništavno.
- poetičko – obuhvata oblast poetike, retorike, zanatstva, trgovine i svih drugih vrsta tehnike. Ova znanja su poželjna radi uživanja, međutim “Život koji se živi isključivo radi uživanja, više priliči običnoj stoci nego čoveku.”
-Aristotel smatra da je cilj svih logičkih razmišljanja otkriće naučnog metoda saznanja. Svako saznanje se zasniva na nekom prethodnom znanju. Naučno saznanje jeste ono koje je ispravnom naučnom metodom izvedeno iz istinih premisa, tj. aksioma.
-Prema Aristotelu je suština bića u finalnom uzroku tj. njegovoj svrsi. Sve postojeće ima svrhu u sebi samom koja je napred ispisana u konkretno postojanje. Aristotel to zove Entelehija, a ovaj svrhovni razvoj važi za živu i neživu prirodu. Potencijalno biće koje se nalazi u svim stvarima uvek nastavlja da se pretvara u aktuelno.
Bog predstavlja prvo neprolazno, on je prvi pokretač, konačni uzrok svakog bića. Bog nije ličnost ili neki nadprincip koji stoji iznad I izvan bića, već šredstavlja unutrašnje biće svega, osnovu njegovog postojanja tj, uređenja.
-Iako je političko-praktičan oblik života sekundarni u odnosu na teorijski život, a mudrost ima prednost nad razboratnošću, Aristotel kaže da istinski dobar i srećan život nije moguć bez javno-političkog angažmana. To je zato sto je čovek po prirodi društveno biće (Zoon politicon).
Svaki državni poredak ima svoj pozitivni oblik, kada se država brine o sreći svih njenih građana i svoj negativni oblik, kada se država brine o sreći pojedinaca.


Pozitivni oblici državnih uređenja:
1) Kraljevski - pravedna vladavina jednog
2) Aristokratski - pravedna vladavina nekolicine
3) Republikanski - pravedna vladavina svih jednakih građana
Negativni oblici državnih uređenja:
1) Tiranija - nepravedna vladavina jednog
2) Oligarhija - nepravedna vladavina nekolicine
3) Demokratija – Anarhija - nepravedna vladavina svih građana

Stoička i Epikurejska škola

Pored Akademije i Likeja u Atini su se posle Aristotelove smrti pojavile dve nove filozofske škole. Specifičnost tih novih škola je u njihovoj filozofiji koja je bila mnogo više okrenuta praksi i sticanju životne mudrosti. U njima se praktikovala filozofija kao sredstvo za postizanje individualne sreće.

-Stoa ili Stoička škola je nastala krajem 4 veka p.n.e. na taj način sto je jedan stranac sa Kipra po imenu Zenon počeo da okuplja svoje prijatelje pod jednim tremom na Atinskom glavom trgu. Zenon je filozofiju učio na Akademiji kod Platonovog sledbenika Ksenokrata, tako da je njegovo učenje pod jakim uticajem Platonove i Sokratove filozofije. Za Stoike je vrhunsko dobro bilo definisano kao vrlina, tj mudrost, hrabrost, umerenost i pravičnost. Oni su se rukovodili tezom “Vrlina je dovoljna za sreću”. Što je značilo da se sreća ne nalazi u uživanju i zadovoljstvu već u moralnom življenju. Filozofija je za Stoike znanje koje služi mudrosti življenja. Poznati Stoiici, osim Zenona su : Seneka (prvi vek n.e), Epiktet (1. i 2. vek n.e.), Marko Aurelije (2. vek n.e.) .
Oni filozofiju dele na dijalektiku, fiziku i etiku. Iz Stoičke fizike je poteklo načelo “Živeti u skladu sa prirodom”, to je značilo da se mudrost življenja sastoji iz uskljađivanja ljudske prirode sa božanskim semenom u čitavom kosmosu. Stoički mudrac pomoću uma i razuma suzbija u sebi svaki duševni nered tj, dominaciju afekata. Radi sticanja vrline Stoici razlikuju:
1) Ono što od mene zavisi.
2) Ono što od mene nikako ne zavisi.
3) Ono prema čemu mogu i moram da budem ravnodušan.

-Epikurejska škola je dobila naziv po njenom osnivaču Epikuru, nastala je u Atini krajem 4 veka p.n.e. Epikurova filozofija prirode je nastavli tradiciju Leukipovog i Demokritovog atomizma, a filozofija uopšte je po njemu delatnost koja istraživanjima i razmišljanjima ostvaruje srećan život. Samo ljudsko osećanje prijatnosti i neprijatnosti je u centru Epikurove filozofije, tj. kako izbeći bol i neprijatnost, a kako doživeti užitak, prijatnost i sreću.

Telesna bol se izbegava održavanjem dobrog zdravlja tj. umerenošću. Izbegavanje duševnog bola je znatno složenije i zahteva poznanje prirode stvari. Najznačajniji duševni bol izaziva strah od smrti, međutim ako poznajemo prirodu znamo “da se smrt nas ništa ne tiče jer dok postojimo smrti nema, a kada smrt dođe onda nas nema jer ništa ne osećamo.”
-Platonova i Aristotelova filozofija je bila previše apstraktna i spekulativna za većinu Rimljana, tako da je Rimski praktični duh rado prihvatio Stoičku i Epikurejsku filozofiju, koje su se ticale mudrosti življenja.
Hrišćanska filozofija

-Već u samom početku Hrišćanstvo pokazuje sličnosti i vezu sa Helenističkom filozofijom. Prvi teolozi su bili filozofski veoma obrazovani, tako se u četvrtom jevanđelju kaže: “U početku beše logos, i logos beše u Boga, i logos beše Bog”. Može se reći da je teologija i zasnovana na filozofskim principima.

-Origen je teolog koji je zasnovao prvu sistematsku teologiju. On je osnovao svoju filozofsku školu koja je bila pod jakim uticajem Platonizma, iako se pojavila 600 godina posle Platonove smrti. Osnova njegovog učenja je odbrana teoloških stavova filozofskim sredstvima. Origen prihvata Platonovu tezu o konačnom broju duša, pre egzistenciji i post egzistenciji. Važno mesto u njegovoj filozofiji ima tzv. pad duše u telo, što se događa rađanjem.
-Drugi značajni teolog, koji bi se mogao nazvati filozofom je Aurelije Avgustin. Rodio se sredinom 4. veka, a posthumano je proglašen na sveca.Njegovo učenje je pripadalo Hrišćansom Platonizmu. Posvetio je 13 godina svog rada delu “U državi Božijoj protiv Pagana”. koja ima za cilj odbranu hrišćanstva. U tom delu se govori o dugotrajnoj borbi između “Božanske države” I “Zemaljske države”, a ljudska istorija se po prvi put vidi kao niz događaja koji imaju svoj tok prema jednom pozitivnom kraju državi Božijoj.

Srednjovekovna filozofija formirala se u okviru hrišćanske religije ali pod snažnim uticajem antičke filozofije, u početku često kao protivstav, ali kasnije sve više kao osnov za izgradnju jedne nauke o religiji - Teologije. Neki od osnovnih problema kojim su se bavili srednjovekovni mislioci su bili: odnos vere i razuma, problem univerzalija, saznanje Boga...

Problem univerzalija je u srednjovekovnu filozofiju ušao preko Porfirijevog uvoda u Aristotelove Kategorije. Nominalizam je stanovište po kom je samo pojedinačno realno, a pojam nema posebnu egzistenciju, već predstavlja samo zajedničko ime za niz sličnih predmeta. Realizam je stanovište po kom univerzalije postoje realno, kao posebna suptancijalnost i uzrok svega pojedinačnog.
-Toma Akvinski živeo je u 13. veku i bio jedan od najvećih crkvenih umova (pripadao je dominikanskom redu). Pod jakim je uticajem Aristotelove filozofije, a posebno logike (Organon). Smatra da ne postoje dva znanja i dve istine, već da je teološko i filozofsko tj. naučno znanje indetično. U političkoj filozofiji se protivi Avgustinovom razmišljanju, smatra da se istorijski gledano političke prilike nikada ne menjaju. Zalago se za vladavinom naroda preko moarha koji može da se svrgne ako ne radi u interesu naroda tj. ako postane tiranin. Sveti Toma je u katoličkoj crkvi najpoznatiji o dokazima o postojanju Boga.